Бајага и Мерлин – умал поезија

Колико је поезије у пријератним пјесмама Мерлина и Бајаге

Amer Tikveša / 09. мај 2019

Тражити поезију у пјеваним пјесмама југословенских иначица шансоне, попа, роцка и осталих музичких жанрова онога што се колоквијално називало забавном музиком немогуће је без спомена групе Мерлин и њеног фронтмена Едина Дервишхалидовића те Момчила Бајагића Бајаге. Не зато што су то пјесници, већ зато што међу дијелом њихових колега и међу њиховим фановима постоји мишљење да они пишу “добре пјесме”.

Илустрације ради, ево за сваког од њих по једна медијска квалификација њиховог рада:

- Бајага је био и остао пјесник безвременских стихова.

- Пјесник у свакој својој ријечи, Дино је цијели свој живот преточио у стихове својих успјешница.

У текстуалном смислу нити једна њихова пјесма снимљена прије рата (кроз све своје колумне у рубрици Поп поезија бавим се само тим периодом) у цијелости није добра. Они имају пјеснички вриједне моменте у појединим пјесмама, али све прије и послије тих момената те пјесме сурвава у баналност, патетику, општа мјеста, површност, једном ријечју у стихоклепство.

Кренут ћу од Мерлина. Његов добар стих је: “Тазе отисци кармина на моме лицу”. Тазе је придјев који се обично користи за пекарске производе. Значи да је нешто свјеже печено. Међутим, није то тако једноставно замијенити ријечју свјеже јер од свјежег има свјежије, а од свјежијег најсвјежије. Од тазе нема тазније. Да изговориш тазе, мораш имати непогрешиви осјећај за ту мјеру свјежине, то је оно што је таман – такођер придјев неподложан компарацији. У пјесми је та ријеч из пекарског пребачена у љубавни контекст. Отисци су ријеч која непогрешиво асоцира на криминалну радњу. Пошто је уз то ставио кармин, онда је то прељуб, што је у љубавним односима и горе од криминала. Мерлин је, укратко, направио савршен лексички одабир у овом стиху. Ријечи из неповезивих регистара, пекарског и криминалног, повезују се у љубавном контексту. Стих је из пјесме Пиле у канджама јастреба с првог Мерлиновог албума Кокузна времена.

Ево цијеле пјесме:

*

Постављен је сто, јело се охладило.

Вјетар љуби ноћ, јеца радио.


Тазе отисци кармина на моме лицу,да знам бар с ким ли си,

не би ми пола јада било.


Соба као некад мирише на малине.

Људи мисле да сам сретан, а пола мене болује.


Знам да сам као пиле у канджама јастреба,ти долазиш само кад ти нешто затреба

и доносиш јутра пуна лажи и увреда.


Кад све саберем, подијелим и одузмем,

волим те, мада ни сам себе не разумијем.


Плове кроз сан драги градови,

о, како ми требају сад твоји хирови.

 

Реф:

*

У овој пјесми најбољи стих обесмишљава остатак пјесме у којој и нема других добрих стихова. Није уопште јасно чији су то отисци. Нема никога осим лирског субјекта. Сто је постављен и јело се охладило. Та коју је чекао није дошла и она му недостаје. Нема ко да открије прељуб, ако га је уопште и било. Највјероватније да та коју чека уствари чини прељуб. Аутор успије да изведе занимљив стих, да заинтригира, а онда га у остатку пјесме обесмисли.

А можда је и другачије. Можда је његова партнерица у вријеме кад требају да вечерају нагло одлучила да изађе и пољубила га на растанку. Тад пјесма добија смисао, али онда не ваља стих јер је требала бити употребљена друга ријеч умјесто отисака, која не конотира његов прељуб.

У сваком случају одабрана тема у поезији је потрошена. Сусрели смо се безбор пута с љубавним недостајањем, неразумијевањем и прељубом тако да треба бити изузетно иновативан да би таква пјесма заинтригирала слушаоца/читаоца, што Мерлин није био осим на момент у описаном стиху.

И то је оно што овог аутора у перцепцији многих чини пјесником. Ти моменти. Таква је једна логичка инверзија у пјесми Јутро у Сплиту кад каже: “Миришу палме на твоју косу”. Логичније је да коса мирише на палме. Коса је та која мијења и поприма мирисе, па може да мирише и на ово и на оно, а палме увијек исто. Овом замјеном, он је њој, преко њене косе, дао трајну вриједност, да она буде та преко које он идентифицира свијет. Може се тога направити колико хоћете – небо боје твојих очију, умјесто твоје очи боје неба, али бит ће успјешно онолико колико је ново. Ово с небом и очима није, али оно с палмама и косом јест.

Мерлин има и изузетно духовите моменте у пјесмама. У пјесми Духови коњака рефренично се понавља: “Добро јутро, чујем из стомака/ прогоне ме духови коњака”. Духови су дио великих прича, обично дозлабога патетичних, па се спомињу у контексту прошлости, народа, града и сл. Или се односе на други свијет. Овдје их је спустио у тривијалан контекст и озабавио их. Духови коњака су одлична метафора за мамурлук и ко зна које све физолошке симптоме алкохолизирања коњаком. Међутим, као да је цијела пјесма написана да би се то рекло. Утисак који пјесма оставља је да су сви остали стихови обланда око та два тек зато да би текст био дужи.

У пјесми Цијела Југа једна авлија постоји стих: “Весела Естрада, звјездица парада”. Стих је занимљивији ако се Естрада пише великим словом јер се тада односи на сарајевски кафић у који су залазиле све естрадне звијезде Југославије, али и оне које су жељеле то постати. Стих је иронијски интониран и кроз четири ријечи приказује све могуће односе на естради. Неку веселу кафанску атмосферу, окупљање естрадњака и оне мале с естрадне сцене који желе да буду виђени, да буду у друштву с великима, склопе неки посао који ће им помоћи у каријери и сл.

Занимљиви стихови су и они из пјесме Љубав није парадајз у којима Мерлин инфантилно покушава дефинирати љубав, тј. барем рећи шта она није: “Љубав није парадајз/ махни ми бар сузом из трамваја”. Од свих ствари према којима се олако односимо, он је изабрао парадајз и добро је учинио. Барем у то вријеме (1985) парадајз је био нешто око чега се није морало водити рачуна, подразумијевало се да га има и да ће га бити у прекомјерним количинама за свакога. То да љубав није парадајз укратко значи да ју се не може третирати као нешто што је доступно на сваком кораку. Можда и занимљивији дио је онај који каже: “махни ми бар сузом из трамваја”. Прво зато што се ради о трамвају који није пуно експлоатисан у љубавном контексту. Заборављен је хит групе Стаклено звоно у којој лирски субјект обећава дјевојци да ће јој купити трамвај бијели и кориштен је у пјесми Бијелог дугмета, која се и данас памти, “Трамвај креће”. Обично су код растанака у игри авиони, бродови, возови или се напросто одлази без помињања превозних средстава. Трамвај помјера контекст из романтичарског стереотипа у простор урбане средњокласне свакодневнице. И друга ствар која чини овај стих занимљивим је “махање сузом”. То “махни ми бар сузом из трамваја” је чежња за стереотипизацијом љубавног растанка иако контекст трамваја ту слику уопште не чини грандиозном. То је зато што физичка удаљеност која се може постићи трамвајем не кореспондира добро с емотивном удаљеношћу између партнера коју прекид љубавне везе имплицира. Дакле, “љубав није парадајз/ махни ми бар сузом из трамваја” је стих који супротставља очекивања од растанка базирана на поп култури оном растанку који се дешава у његовој реалности. Љубавни однос губи на смислу ако му прекид не одговара бар у дјелићима оним великим растанцима из љубавних филмова, пјесама, романа…

Остатак пјесме је далеко испод квалитета ових стихова. Може се рећи да једни друге обесмишљавају.

Пјесма Не буди ме, Сено има чак два добра момента и до рефрена држи се добро, али рефрен јефтином римом, уз то неправилном, ту пјесму, у поетском смислу, обезвређује:

*

Не буди ме, мене се не тиче,да л смркава или зора свиће.Никад грозније ни нервозније,

само не реци ми да сутра боља бићеш.

*

Међутим, двапут кроз пјесму пропулсира поезија. Такав је стих “Зима босанска/ давно заледила делта на мојим длановима”. Делта је ушће. Мисли се на линију живота и остале “ријеке”, тј. линије на длану из којих хироманти читају судбину. Мерлин овом изврсном метафором дочарава како је у његовом животу све стало. Живот нема у шта да увире, претворио се у баруштину. И други момент у пјесми је поређење “ко слика изблиједјела постеља”. Постеља као врста екстерне меморије, попут фотографије, губи памћење јер сувише дуго у њој није било те особе о којој пјесма говори.

У текстуалном смислу најквалитетнија Мерлинова предратна пјесма је Успаванка за Горана Б. Због рефрена:

*

Са сјевера ће валови, к'о пјетлови,и туга ће за који метар…Скоро је на 202 одјава

и пахуља у њена њедра.

*

Мерлин онеобичава емоцију артикулишући је као временску прогнозу. Отуд и елиптичност исказа која је карактеристична за употребу језика у медијима. Недостају глаголи које је релативно лако реконструирати – туга ће тако надоћи или нарасти за који метар, што значи да ће преплавити све. И паст ће пахуља у њена њедра, што је тачка на крај пјесме, али, судећи по том да је ова пјесма истовремено и молитва за оздрављење особе о којој пјева, пахуља се може тумачити и као тачка на крај живота. Стих: “Скоро је на 202 одјава” говори о сарајевској радијској станици која се звала 202 и упечатљиво дочарава усамљеност лирског субјекта који самоћу и тешке мисли привидно разбија слушањем радија. Одјава значи крај контакта с вањским свијетом и сусрет са самим собом и суморним мислима.

* * *

Други аутор чијим ћу се предратним стварањем бавити, како сам већ у уводу споменуо, је Бајага.

Он има пјесму 442 до Београда која је била најближе пјеснички вриједном остварењу.

*

Ја имам крвоток од бензина,пред мојим очима раван пут,ово је жестока машина,

небо мастило, месец жут.


Нисам блесав да бројим звезде,бројим знаке и линије,пси лају на караване,

а каравани пролазе.


Реф.Као танак снар, шушти прашина,442 до Београда.Гуме шкрипе блуз километара,

442 до Београда.


Мозак ради на кисеоник,љубав окреће точкове,мотор светли ко светионик,

брзина скида окове.

*

Иако су године процвата наше забавне музике, прије свега поп-роцка, биле и године убрзане урбанизације, већина аутора се више ослањала на пасторалне мотиве. Тако је Бијело дугме пјевало о коњима, као и Дивље јагоде, које су, додуше, пјевале и о моторима. Код Балашевића су то биле каруце и таљиге. Слављења машине готово да није било. Ова Бајагина пјесма је ријеткост. И урадио је то на нимало вулгаран начин, за разлику опет од Дугмета којем је ауто служио за секс: “На задњем сједишту мога аута”. Мотор је светионик, оријентир поморцу, можда залуталом, можда бродоломнику? Вјероватно ниједан мотор ниједног аутомобила није доживио љепше поређење. Онда та киборгизација човјека у стиху: “Ја имам крвоток од бензина” носи са собом нешто футуристичко, што је такођер било ријетко, што је можда и једини примјер уз стихове групе Денис & Денис: “Ако желиш бићу ја, програм твог компјутера” те нешто пјеснички квалитетније песимистичне прогнозе будућности Атомског склоништа. Захваљујући стиху “Брзина скида окове”, ову пјесму карактерише и сентенциозност. Најљепше у овој пјесми је ипак поређење невезано за аутомобиле, него за музику: “Као танак снар шушти прашина”. Снар је опна за добош и нема тачнијег описа звука “шуштања прашине” од овог Бајагиног. Ради се и о оригиналном поређењу. Није било пуно аутора који су у пјесме уносили ријечи из музичког дискурса, а вјероватно нико то није радио колико Бајага. Па одмах послије тог стиха има “Блуес километара. И притом занимљиво је што и гуме и прашина у овој пјесми говоре: “442 до Београда”.

Међутим, велика Бајагина мана је било робовање баналностима и општим мјестима. Тако у овој пјесми, ничим изазван, има потребу да нам каже да је месец жут или да беспотребно убаци пословицу о псима и караванима.

Има он то готово у свакој пјесми, а најпознатије његово откриће је вјероватно: “Добро јутро, ово изнад вас је небо”. Или је ипак оно: “Живот је кад си жив”?

Такођер, много је ту непромишљености које се, парадоксално, највише показује у неким Бајагиним пјесмама које су му најхваљеније. Тако је, напримјер, у пјесми Тамара.

*

Испред театра Баљшојја сам те чекао сатима.Твој бели хрт берзој

је лајао пред вратима.


На минус двадесет и шест,Москва је тонула у сан,ја сам се топио к'о снег,

када га ставиш на длан.


Реф.Тамара, чекање ме страшно замара,беле ноћи ветар шамара,

а тебе нема.


Тамара, никад није било тужније,да смо само мало јужније,

негде доле јужно.


А ја сам био страшно цоол,и нисам падао на форе,да ли је тако било хладно,

и морнарима са Ауроре.


Мада си била лепша од Невеи раскошнија од Јермитажа,не би те чек'о ни Жилбер Беко,

то би за њега била бламажа.

*

Према тој пјесми је сам Бајага био критичан. Додуше, као грешку је навео нешто што није грешка. што додатно говори о његовом (не)познавању пјесничког умијећа. Он каже да Нева и Ермитаж нису у Москви па да им самим тим није мјесто у пјесми. По мени јест, јер није нужно да он љепоту Тамаре пореди само с московским знаменитостима, може и уопштено с руским. Међутим, то уопште није проблем. Мени је права енигма овај хрт. Пред каквим он вратима стоји и лаје? Пред вратима театра? Нереално је да на -26, док Москва тоне у сан, испред врата једног од знаменитијих театара на свијету сатима стоји један хрт и лаје док му је газдарица унутра, на сцени или у публици или у бифеу или гдје год. Једноставно се хрта не води са собом у театар да би га се оставило пред њим.

Или Тамара станује близу театра одакле он може гледати на њена врата? Или га он чува, што би требало нагласити јер то би додатно дочарало колико је уствари заљубљен.

Друга ствар је што је из пјесме недокучиво да ли је њему топло или хладно. На једном мјесту каже да се “топио ко снег”, а на другом се пита да ли је као њему “било хладно и морнарима с Ауроре”. Кад је био цоол и није падао на форе? Тад док је чека или некад прије? Какве форе?

Грешка је “беле ноћи”. Не може се радити о множини јер он је њу чекао сатима једне ноћи, а не више ноћи.

Онда ту је и стих “Не би те чеко ни Жилбер Беко” којег упропаштава ово “ни”. То “ни” се у оваквом контексту употребљава само кад се неког жели обезвриједити. Не би те чеко ни неко неугледан, безначајан, а ето ја чекам. То је учинак везника “ни” у тим поредбеним конструкцијама. Стих би био добар да није тога “ни”. Преко Жилбер Бекоа Бајага прави интертекстуалну повезницу с његовом пјесмом Наталие и тиме своју пјесму чини још мање значајном. Бекоова Наталие је одмрзавала највећу геополитичку кризу свог времена, ону хладноратовску, док нам Бајагина Тамара муцајући натуца о емотивном односу једног Југословена према једној Рускињи.

Кад сам већ код Русије, ред је да споменем и његову пјесму Руски воз. У њој се опет напреже да докаже дубину емоције, али не бира праве ријечи. Ради се о пуком набрајању. Али пјесма ипак има стих који илустрира већ поменуту Бајагину сентенциозност: “Неће моћи никада оловка и хартија”. Тај стих говори о немоћи да се искаже мисао или емоција и занимљив је јер се та немоћ преноси на заваду између оловке и хартије, што је и сликовито и забавно и дубокоумно сваком ко је једном бјелину папира доживио као изазов. И, на крају крајева, донекле оправдава што у пјесми Бајага ипак не зна ријечима артикулисати дубину емоције према својој драгој за коју тврди да га раздире. Руски воз му је и најтачнија пјесма, добро у техничком смислу изведена, међутим потенцира дубину коју ниједном ријечју не описује, тј. то покушава да уради неким неупечатљивим изразима као што је: “Туга ми је велика, велика ко Русија”.

С правом му многи једном од најбољих пјесама сматрају Добро јутро, джезери. Пјесма говори о генерацији с којом је джез на овим просторима готово замро и док их се гледа и слуша осјећа се носталгија за временима кад је бављење музиком подразумијевало посвећеност и далеко веће умијеће него у Бајагино вријеме троакордног тамбурања. Прва два стиха посљедње строфе су ту посебно занимљива: “Блуза пуни джепови/ а на срцу штепови”. За джепове се иначе веже новац, а у случају джезера то је овдје блуз, што конотира и њихов систем вриједности у којем материјално не значи много, због чега је и срце “подерано”. Стара прича, али на оригиналан начин речена.

У пјесми Тишина Бајага има добар рефрен:

*

Хајде Боже, буди другпа окрени један круг уназад планету,ноћ је кратко трајала,

а нама је требала најдужа на свету.

*

Зазивање Бога у пјеваним пјесмама је нешто најгоре. Нема веће патетике од те. Међутим, код Бајаге је то испало симпатично. Бог ту није правдољубиви садист као код Бијелог дугмета (Ако има Бога, у паклу горићеш), него је друг. Посебно је занимљив спој метафизике и механике. Неко ко је господар времена физички окреће планету као волан. Инфантилан, али поетски упечатљив доживљај.

И то је, мање-више, то. Бајага и Мерлин у поетском смислу нису имали добре пјесме. Талент је неоспоран и он на моменте избаци неки добар стих, али није у стању цијелу пјесму издићи изнад баналности текстописања. Они можда нису имали ни такву амбицију и то им као музичарима уопште не штети. Они с таквим текстовима, али уз музику, глас, аранжман, као својеврсна сугестивна помагала, успијевају жељену емоцију и смисао до краја слушаоцима предочити. Међутим, кад се било који њихов текст издвоји из тог контекста, он просто не функционише као поезија, за разлику од осталих аутора анализираних досад кроз ову колумну.

Рећи за њих да су пјесници, може само неко ко им жели ласкати.

Аутор: Амер Тиквеша, Прометеј.ба

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.