Баздуљ Хубијар: Мржња се не доноси у генима

Учите своју дјецу да воле! То је кључ...

BUKA portal / 11. јул 2019

Foto: Arhiva

 

Током викенда је у Травнику срушена жичана ограда која је дијелила Католички школски центар, гдје се настава изводи по хрватском плану и програму и Мјешовите средње школе, која наставу изводи према босанском плану и програму. Ова ограда у школском дворишту је била материјални доказ подјела у овом граду, но књижевница Нура Баздуљ Хубијар, која живи у Травнику, каже за РСЕ како се уклањањем ограде неће ништа ријешити, јер су подјеле у главама људи.

Госпођо Хубијар, како сте реаговали на вијест да је срушена жичана ограда која је дијелила Католички школски центар и Мјешовиту средњу школу у Травнику?

Баздуљ Хубијар: Искрено, нисам никако. Заправо је у свим могућим релацијама у животу најгоре могуће осјећање равнодушност. Та вијест, било би најнормалније, да ме је обрадовала, међутим, ту човјека нема шта да обрадује. Заправо је поразно да је та ограда постојала. И не само та, већ и многе друге. То што је срушена након што је та зграда Исусовачке гимназије, коју је дао саградити Ерик Брандис, аустријски гроф који је дошао живјети у Травник, и наравно, нека припада католичкој цркви, али је поразно док је ту била Мјешовита школа Травник и Католички школски центар да је та ограда постојала. У двадесет првом вијеку имати тако нешто је поразно, здравом разуму неприхватљиво. Није довољно да ђаци различитих конфесија улазе на два улаза, него су ставили и ограду.

Рекли сте у објави на Фацебооку како сте емотивно везани за гимназију у Травнику?

Баздуљ Хубијар: Мој муж је ишао у ту гимназију, мој син, такођер, кћерка је завршила ту медицинску школу, а ја сам у тој школи била професор анатомије. Када сам била млади љекар, радила сам и као љекар и хонорарно сам била професор у тој школи. Ја имам толико љубави за ту зграду.

Помињете да сте љекар. Како онда коментариштете да људи једни другима дају крв или донирају орган и ту не размишљају о нацији?

Баздуљ Хубијар: То је потпуно несхватљиво здравом људском уму. Бошњак, Хрват, Србин, Циганин, Жидов, када дође у ситуацију да лежи у болници и треба му трансфузија. Донесу му крв у оној кеси и нико не пита, ако је Бошњак, је ли то крв од Бошњака? Може бити од црног врага, та крв њему спашава живот. Или ако неко чека да му се донира бубрег, јетра или срце, никога не занима које је националности тај човјек и нимало му не смета да било ко од тих конфесија буде дио његовог тијела и да то остане до краја његовог живота, али многима смета ако његово дијете улази на исти улаз у зграду или на исти улаз у школу. И то су неки потпуни апсурди гдје се, заиста, људи који мисле својом главом не могу снаћи гдје живе.

Ограда у Травнику је била материјални доказ вишегодишњег наметнутог начина живота у том граду којег старије генерације не памте, јер су живјеле у заједништву. Колико га има данас?

Баздуљ Хубијар: Могу казати у своје име, да се у мени ништа није промијенило и да су моји пријатељи исти они који су били и прије рата, и у току и послије рата, и да, нити они мене гледају, нити ја њих гледам другачије.

Велики чин је био када су се недавно двоје младих људи различитих националности, након вјенчања сликали, једно са једне, а друго са друге стране жичане ограде у згради некадашње гимназије, пружајући једно другом руку. Да ли они, као и Ви, припадате оно мало људи који се не мире и не прихватају стање подјела у БиХ?

Баздуљ Хубијар: Прво, та фотографија, иако не знам то двоје младих људи, ми је изазвала сузе у очима и љепоту у души. Ја имам дојам да тих људи није баш мало. Они нису у првом реду Бошњаци, Срби или Хрвати, већ су у првом реду људи, али, као у било чему другом, један другачији ће урушити хиљаду бољих и нормалних. Ја имам пуно контаката на Фацебооку и буде ми срце пуно када видим да су ми највећи фанови Љиљане, углавном су Београђанке, па Гордане, па Вере, Анђелке или Сабине. То је моје богатство и ми дишемо истим плућима.

Да ли је због тога и Ваша порука на Фацебоку да се људи воле и да требају вјеровати у добро и доброту?

Баздуљ Хубијар: Да, има пуно доброте. Често користим ту реченицу, као што користим још једну, а то је да се мржња не доноси у генима. Учите своју дјецу да воле! То је кључ. Има људи доста који размишљају као ја. Међутим, у нас све се увукло помало страха, а што је још горе, та равнодушност и летаргија да прихватамо окове, подјелу у торове, ми смо сви за жалити, зато што смо блесави и што, коначно, не дигнемо свој глас против свега овога.

РСЕ


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.