Беким Сејрановић за БУКУ: Књига коју нико не чита је обична хрпа папира

Ernest Bučinski / 25. април 2019

Foto: Privatna arhiva

 

У најчитаније писце новије генерације, с ових простора, без икакве сумње припада Беким Сејрановић, а да је успјешан књижевник доказују и награде које је добио, међу њима је и престижна награда "Меша Селимовић". Објавио је шест романа, неколико збирки кратких прича и студија везаних за књижевност. Рођен је у Брчком, школовао се у Ријеци, живио је и радио у Љубљани, а тренутно је настањен у Норвешкој. Бањалучани се могу похвалити чињеницом да је Сејрановић умјенички директор књижевног фестивала Императив, који ће се по други пут заредом одржати у Банском двору. О Бекимовом писању и животу сазнали смо у опсежном разговору који је са овим аутором водио новинар Бука магазина.

Размишљао сам којим питањем бих започео интервју и није ми пало на памет ништа паметније од можда и баналног питања – зашто пишете? Да ли је то једноставно Ваш "издувни вентил" или потреба да искажете оно што осјећате дубоко у себи?

Хрватски писац Едо Поповић је на такво питане одговорио једноставно: "Пишем зато што сам луд", и ја бих се бар донекле сложио с њиме. Али да је писање, како ви кажете, "издувни вентил", јесте и то.  Писање носи у себи прочићење, катарзу, има, сигуран сам у то, и одређени психотерапеутски учинак. Исто тако, баш као што кажете, као аутор можете се изразити или чак из себе избацити осјећаје за које нисте ни знали да се налазе у вама, односно у вашој подсвијести. Ти осјећаји могу бити и позитивни и негативни, ако се осјећају уопште могу дијелити на тај начин. Али можда би најсикреније било одговорити да сам још у пубертету, можда чак и раније, имао некакав нездрави осјећај за егзибиционизмом који  се истовремено сукобљавао с мојом урођеном срамежљивошћу. Хтио сам на неки начин постати славан. Пробао сам коз спорт, али није ишло. Па сам, као ваљда и велика већина тинејджера, снивао постати роцк звијездом, чак сам и свирао  и пјевао по неким бендовима док сам живио у Ријеци, али био сам свјестан да нисам музичар нити ћу икад постати. Па сам се прихватио  новинарства, тада већ као студент, такођер у Ријеци, али и то је прошло. Затим сам неко вријеме у Ослу предавао на факултету, писао књижевно-теоретска дјела, покушавао направити нека "велика научна открића", али ни ту се нисам нашао. И на крају ми је остало једино још писање, па сам и то пробао, и чинило се да сам се у томе донекле пронашао.  Зашто лагати, човјеку годи када му неко каже да је добар у томе што ради, без обзира чиме се бавио. По Буковском, то је једина ствар која човјека бар неко вријеме чини сретним. Бити добар у ономе што радиш.

Да ли Вам је као искусном писцу теже или лакше да започнете писање неког будућег романа?

Теже ми је започети, јер ми се све некако чини излишним, све је већ речено, шта то имам ја за рећи, односо написати што већ неко други није учинио. Португалски писац Пессоа написао је нешто попут: зашто писати о нечемо што је већ безброј људи већ осјетило, искусило, видјело, дакле о ономе што је мање-више свима већ познато. А ако, пак, пишете о неком властитом искуству или осјећају којега нико никад раније није доживио, о нечему  заиста потпуно новом у људском постојању, онда писање опет нема смисла, јер нема тих ријечи којима можеш описати неописиво, људи те неће схватити. Да скратим, теже ми је започети, али кад почнем, онда ми је лакше написати га. Као и у сваком другом послу. Ако сте већ једном успјели саградити кућу, други или трећи пут ће вам већ бити лакше. Али то још увијек не значи да је она прва кућа можда на неки начин боља, или бар љепша, јер сте је градили ослобођени теретом властитог искуства. Искуство може бити и сметњом, сузбија вам кретивност, експериментирање.

Да ли спадате у писце који троше много времена у обличавању почетне реченице романа?

Не бих рекао да трошим много времена, али јако ми је битно да се та реченица једноставно појави сама од себе. И до сада се увијек појављивала, надам се да ће тако и остати. Ево већ имам почетну реченицу за роман који још нисам ни започео писати. Та прва реченица је јако битна јер она одређује курс по којему ће приповједање попут брода пловити према одредишној луци. Битна је и зато јер се њоме одређује глас приповједача, који је, као и остали ликови у тексту, тек књижевна конструкција, иако га многи читатељи често потпуно погрешно поистовјећују с аутором дјела.

Размишљате ли док пишете о својим потенцијалним читатељима - како ће они реаговати на оно о чему пишете и да ли ће им се свидјети садржај књиге, или пишете искључиво само због себе?

Размишљам, наравно, о читатељима, понекад чак о некој посебној особи, а некад имам неког имагинарног "савршеног" читатеља који ме у свема схвата. Али то не значи да се ограничавам  у писању или причу непотребно напухавам, односно прилагођавам не би ли се неком читатељу, или читатељима посебно свидјела. То размишљање о будућим читатељима заправо радим када је рукопис већ готов, па га онда идем мало кратити или што се каже "брусити", тада чисто због ауторске дистанце замишљам да сам неко други и читам рукопис кроз визуру тог неког другог. Писати само за себе некако нема смисла. Књига коју нико не чита је обична хрпа папира.  

Може се рећи да спадате у писце који су јако популарни међу женском читалачком публиком? Зашто је то тако и шта их то, по вашем мишљењу, привлачи вашем писању и приповиједању?

То би требали питати њих, ако је то уопште провјерена чињеница. Но, провјерена чињеница је свакако та да жене много више читају од мушкараца. Жене иду на књижевне вечери, а мушкарци на фудбалске утакмице.  Ма шалим се, али као стереотип има смисла.  

Колико има поезије у вашим романима?

Много више него се то иначе примјећује. У свакој књизи постоје читави пасуси који би без проблема могли бити сврстани у поетски изражај. Али су прилично закамуфлирани, некад намјерно, а некад игром случаја.

Ви сте у животу имали разна искуства и рекло би се да су та искуства од Вас и створила писца приповједача. Да ли је могуће написати добру књигу без тог неког бурнога живота?

Не знам, можда и јесте. Рецимо Марцел Проуст има огроман опус, а једва да се макнуо из своје собе и мајке. Или рецимо Кафка? Живио је досадним чиновничким животом, с оцем који га је малтретирао, а успио је направити велику књижевност. Понављам то често, није толико битно о чему се пише него како. Али да животно искуство може бити од велике користи, истина је. Но, има људи који су доживјели много узудљивије или драматичније ствари од мене или неког другог писца, али нису то никад записали.

Колико у Вашим романима има аутобиографских елемената? Уносите ли стварне догађаје из живота у текст својих романа или сте склонији фикцији и маштању?

Па најједноставније је објаснити да има и једног и другог. Обично је окосница приче заснована на стварним догађајима, а онда се на то надовеже машта. Мислим да је потпуно нормално да аутор пише о својој стварности, о стварима које познаје, које га опсједају. Не могу ја написати роман о ноћном животу у Лас Вегасу, фали ми сировина, материјал, јер никад нисам био тамо, немам појма о томе шта се тамо догађа. Користим властити живот као што кипар користи камен, глину или шта већ.  Свака се прича наслања на неки стварни догађај. Или што би моја покојна бака рекла: "Није нико из пања изнико".

Какво је Ваше мишљење о данашњим књижевницима с простора еx-Yу? Има ли ту довољно потенцијала и да ли су можда теме које се данас обрађују исувише популистичке, и како то да се аутори таквих дјела воде као врхунски књижевници?

Има потенцијала, наравно да има, није то проблем, проблем је како добру књигу донијети добром читатељу. Како између свог тог популистичког смећа знати одабрати шта ваља па то читати, а не трошити вријеме на безвриједне текстове од којих одустанете након прве странице. Ја обично читам неколико књига истовремено, а десет посто, у најбољем случају двадест посто, довршим. Тако је у данашња времена и са музиком и са филмом. Треба вам неки филтер кроз који би прошла само дјела која су добра, односно која се вама свиђају.

Ко су Ваши омиљени домаћи књижевни аутори и зашто баш они?

Можда ће вам звучати зихерашки, али Миљенко Јерговић ми је, узимајући у обзир све што сам прочитао, најбољи. По мени није написао нити једну, да тако кажем, слабу књигу. Има их бољих има мање бољих, али све су добре и све их читам у једном даху. Не стигне човјек прочитати све што Јерговић напише. Али волим и Срђана Ваљаревића, који пише потпуно другачије  и чије су ми такођер све књиге одличне. И Влада Арсенијевић такођер има бар три изврсне књиге. Има ту и добар дио писаца који не живе у главним градовима, али одлично пишу, споеменуо бих ту Зорана Жмирића из Ријеке.  Па покојног Игора Вечерину, такођер из Ријеке. Па Дамира Пилића из Сплита. Огњен Спахић из Подгорице је недавно издао одличну књигу. Сад сам их већ набројао и превише. Зашто, питате?  Начин на који пишу, због осјећаја који се у мени буде док их читам. Да се разумијемо, нису то увијек угодни осјећаји. Нису књигу само за уживање.  Добра књига има да те спуца у главу, да те избаци из ципела, да не знаш гдје си. "Поетски" речено.

Колико Вам значе књижевне награде?

Занимају ме само новчане награде, да се не лажемо. Неколико мојих књига је улазило у уже изборе за престижна награде, али  само је мој први роман добио "Мешу Селимовића".  Та ме је награда истовремено и оптеретила, али и отворила многе могућности. На сву срећу ја сам у тренутку када сам добио ту награду већ имао готов рукопис новог романа, тако да нисам био присиљен писати тај  фамозни "други роман", по којему се процјењују јесте ли уистину "прави писац" или вас је послужила младалачка срећа, под притиском тако битне, регионалне награде.

Да ли сте од оних писаца који свакодневно пишу, или имате паузе послије којих се издвојите од свијета и започињете на писању новог материјала?

Ово друго. Мора човјек и живјети, а не само писати. Бавим се многим другим стварима, али читаво вријеме размишљам о новом роману. И онда када та идеја сазрије, осамим се и пишем. Није писање само кад сједите за компом и лупкате по тастатури, то је само један дио процеса. Ја сваку књигу наприје "напишем у глави".

Рођени сте у Брчком, али сте студирали и живјели једно вријеме у Ријеци, и Љубљани, а данас сте настањени у Норвешкој. Чији сте Ви писац босански, хрватски, словеначки, норвешки?

На таква питања одговарам да сам писац свих оних који воле читати моје књиге. Поготово оних који их и купе.  Не одређује писца мјесто боравка, већ језик којим пише. А ја пишем на нашем. Додуше, успио сам написати и два романа на норвешком, тај други још заправо није ни изашао, али мислим да више нећу писати на норвешком. Тешко је, скоро па немогуће писати на страном језику, а мени је норвешки ипак страни језик, чију сам прву ријеч научио с двадесет и једну годину. Данило Киш је на питање зашто не пише на француском, којега је изврсно говорио, одвратио: Писати и говорити на неком језику није исто. При томе је мислио на писање књижевних дјела. Јер, како ће даље Киш устврдити у том свом есеју: "Писац не пише само језиком, већ целим својим бићем".

Умјетнички сте директор бањалучког фестивала Императив. Да ли сте и прије били на сличној позицији неког фестивала и колико Вам све то значи?

Ма ја себе доживљавам више као неког савјетника. Нисам никад био ни на каквој сличној позицији. Шта ми значи? Па читам књиге, које бих ионако читао, помажем организаторима, то јест удружењу Императив чији сам један од, да тако кажем, идејних оснивача. Већину практичних ствари обави директорица фестивала. Битно је да се зна шта ко ради. Ја читам књиге, пратим ауторе који ми се чине занимљивима, дакле, не само ове етаблиране, него и оне чије вријеме ће тек доћи и препоручујем то савјету фестивала. Или се то можда зове одбором, не знам сад. Значи ми много да људима представимо добре књиге, да доведемо ауторе, да се мало дружимо, шта ја знам. То је све некако кренуло спонтано, од мог првог наступа у Бањалуци, прије неколико година, не знам сад да ли пет или шест, није ни битно. И мало по мало, сваки пут кад бих поново дошао, број публике је растао. Па смо онда почели доводити и модерирати и неке друге познате ауторе из региона, па је дошло још више људи. Чуо сам да је на Јерговићу било препуно.  Значи да људи ипак воле књиге и да читају и да их све то занима, али мораш им нешто понудити, мора се нешто покренути, осмислити и направити.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.