Белешке о етничком национализму

Нација је друштво уједињено кроз заблуде о својој прошлости и заједничком мржњом према суседима – Wиллиам Ралпх Инге

Bratislav Pantelić / 08. август 2019

Foto: Ilustracija

 

До открића Балкана дошло је као успутна последица оријентализма - оне фасцинације источним цивилизацијама која је тако дубоко обележила европску културу деветнаестог века. Да ли из пуке радозналости или из чежње за мистериозним и непознатим, или пак у потрази за инспирацијом у егзотичним чарима оријента, тек безбројни сликари и песници, истраживачи и авантуристи кретали су на далек пут у Отоманску империју. Многим овим путницима крајње одредиште био је Константинопољ, град који је њихова романтична машта замишљала као извориште оријенталне чулности: харема, егзотичних мириса и трбушног плеса. Пут их је водио кроз непознате балканске провинције Отоманске империје где су сусретали заједнице које су им деловале као да извиру из исконске прошлости - попут некаквих племена изгубљених у времену која живе онаквим природним и неисквареним животом каквим је човечанство живело пре доласка цивилизације.

Ако је и било симпатија за ове мале балканске народе, а било је доста док су се борили за независност, оне су испариле оног тренутка када су се окомили једни на друге. Изгледало је као да се отворио бескрајни понор мржње, беса и окрутности. Реч ‘Балкан’ почела је да означава ‘другост’ Европе – тамну страну европског идентитета, нетакнуту цивилизацијом и место где оријенталне страсти владају над разумом. Како је Европа доживљавала овај регион најбоље показују изрази ’балканизам’ и ’балканизација’ који су ушли у међународну употребу као одреднице за исконски ратнички менталитет, бескрајне етничке сукобе и политичку нестабилност.
Нешто од тога можемо да припишемо предрасудама, али је тачно да су балканске државе непрестано разграђиване кроз бескрајне и мало коме разумљиве етничке сукобе, док су истовремено европске нације грађене асимилацијом и интеграцијом. Тачно је и то да се мало тога променило и да је овај регион још увек оптерећен етничким конфликтима, да у њему и даље влада корупција, економска стагнација, социјална и политичка нестабилност.

То стање перманентног конфликта и стагнације не мења се ни са политичким системом нити са владајућом странком. Многи становници овог региона склони су да то стање виде као некакву судбинску предодређеност коју је могуће једино пасивно прихватити.

По чему се онда овај део Европе толико разликује од осталих делова континента?

ФРАНЦУЗИ И ОСТАЛИ

Године 1861, када је створена Италија, политичар и државник Массимо д’Азеглио изјавио је: „Пошто смо створили Италију, остаје нам још да створимо Италијане“. Ова реченица открива највећи изазов са којим су се, током деветнаестог века, суочавали градитељи нација широм Европе. Одиста, шта је тада један грађанин Милана имао заједничког са једним становником Палерма? – Језик није, обичаје није, а није ни традицију; у ствари, вероватно би више заједничког имао са неким становником Париза - у обичајима, а донекле и у језику. Или узмимо неког становника Трента који би се свакако осећао више код куће у Бечу него у Напуљу. Упркос таквим препрекама, људи из различитих средина добровољно су приступали новој заједници; постепено су развијали заједничке вредности и интересе, да би напокон усвојили и јединствени идентитет. Другим речима, постали су Италијани.

Већина европских нација грађена је кроз такву асимилацију где се стотине регионалних идентитета слило, најчешће добровољно, у велике политичке и културне целине. Понекада је то био дуг и напоран процес. Ако погледамо Француску на пример, видећемо да су многи регионални идентитети успели да преживе ту прву асимилацију и да опстану све до почетка двадесетог века. Као и у случају Италије, Бретоњци, Пикардијци, Алзашани, Бургунђани и многи други који данас чине француску нацију нису имали много тога што би их повезивало: ни историју, ни језик, ни обичаје. Како онда направити Французе? Исто као и Италијане, Немце, Енглезе или Русе: учењем једне историје, једне културе и једног језика. Француски језик је вековима био књижевни језик и језик дипломатије којим се споразумевало племство у читавој Европи; у самој Француској, међутим, тим језиком се служио незнатан број људи - свакако не више од десет одсто становника. Када је после револуционарних промена уведено обавезно основно образовање, започео је процес изградње националног идентитета: деца су у школама учила ’национални’ језик, историју и географију. На тај начин се од детињства градило оно осећање заједништва међу људима које називамо нацијом.

Просветитељски идеал о демократији и личним слободама добио је снажан замах са Француском револуцијом; то је била инспирација која је у страховитом налету рушила средњовековни суверенитет монарха и замењивала га суверенитетом народа; једна за другом, наследне кнежевине и наднационалне империје су нестајале и уступале место националним државама.

Данас, скоро два века касније, национални идентитети су у потпуности прихваћени и интернализовани – чак и тамо где су се регионални идентитети показали необично отпорним, као на пример у шпанском делу Баскије. На Балкану, међутим, то се није догодило. Овде је процес формирања нација ишао сасвим другом током.

БАЛКАНЦИ

Док су савремена друштва заснована на уговорима између слободних људи да живе заједно у слободној заједници и у складу са заједничким вредностима, идеалима и интересима, нације на Балкану замишљене су као продужеци родовских заједница. Овде људи често говоре о себи као о члановима етничких група; изрази као што су ’то нам је у крви’ и ’крв није вода’ најбоље илуструју балканско поимање етницитета (или ’етноса’, како га овде називају) као некакве природне, па чак и биолошке стварности. Тако је на пример један Србин рођен као Србин и умреће као Србин, где год живео и које год држављанство поседовао; сходно томе, не постаје се Србином чак ни учењем језика и прихватањем српских обичаја и традиције, а ни стицањем српског држављанства. Приступ заједници стога искључиво је могућ рођењем и негира се онима који нису исправног порекла. Такав архаични концепт права по рођењу подразумева привилегије: држава заснована на етничком принципу је власништво једне етничке групе; она је њен ’природни’ завичај у којем могу владати искључиво њени обичаји и традиције. Остали који ту живе, попут мањинских заједница, само су уљези на таквим ’етничким’ територијама; првом приликом, они ће се одлучити на издвајање.

Иако између разних група на Балкану има мање разлика него на пример између Сицилијанаца и Ломбарђана или Велшана и Енглеза, интеграција у етничким заједницама није могућа. То је на драматичан начин показала судбина Југославије. Тај покушај да се од балканских етничких заједница створи европска нација није ни могао другачије завршити јер етнички идентитети у овом поднебљу показују необичну издржљивост. Они опстају и поред тога што изједначавање нације са етницитетом води у непрестане и нерешиве конфликте, економску нестабилност и напокон у фрагментацију.

ТУРЦИ И ОСТАЛИ

У овом кутку Европе наилазимо на становништво које је производ вековних насељавања, мешања и асимилација. Тешко је набрајати све оне етничке и друге групације које су кроз миграције или освајања доспевале на ово подручје: од Илира, Римљана и Грка, Гота и Хуна, разних словенских племена, Трачана, Авара и Келта, до читавог низа разних туркменских и других етничких група које се обично колективно називају Отоманским ’Турцима’. Временом се становништво Балкана искристалисало као културно релативно хомогена популација која је говорила углавном варијантама јужнословенског или грчког језика; те су се заједнице међусобно разликовале првенствено кроз регионалне културне традиције. Регионална подела задржана је чак и када је ова популација интегрисана у Аустријску и Отоманску империју, где су први пут добили заједничко име: први су постали Илири а други ’Римска нација’ (Миллет-и Рûм).

Проблеми у овом релативно мирном подручју настали су када су интелектуалци образовани у духу немачког национализма идентификовали унутар ове сеоске популације различите ’етничке’ групе. Ове сељаке, чији идентитети нису излазили из оквира регионалног, није било лако убедити да нису оно шта јесу већ да су нешто сасвим друго - припадници некаквих прастарих али ’успаваних’ народа. Здрава сељачка памет, међутим, није могла да појми такве магловите представе; посебно су им страна била убеђивања да више заједничког имају са неким људима које нису ни познавали него са првим суседима - да су са њима повезани некаквом необјашњивом везом. Оног тренутка, међутим, када су ти градитељи нација успели да добију сопствене државе, а самим тим и војске, кренули су да присвајају онолико територија, историјског наслеђа и становништва колико је могло да се уклопи у њихове фантазије о средњовековним ’царствима’. Тамо, у тим ’ослобођеним’ земљама, наметали су идентитет не само локалном становништву већ и топографији, кројећи на тај начин реалност према својим ’националним историјама’. Пошто су се ’историје’ супарничких група међусобно преклапале, исто онако као што се преклапају и данас, долазило је до преклапања идентитета: како је која војска пролазила мењали су се топоними и лична имена. У Македонији, на пример, неки Петров би напрасно постао Петропоулос, Петровић, или Петров, у зависности од тога да ли је то подручје ’ослободила’ грчка, српска или бугарска војска. У Отоманској империји он би, наравно, био Петроглу.

Живот на Балкану одвија се у некаквом међупростору између фантазије и стварности. Изјава Wинстона Цхурцхилла да „Балкан производи више историје него што може да потроши“ могла би се стога преформулисати да гласи: Балкан замишља више историје него што може да поднесе.
Као што нема ничег природног у нацијама нема ничег природног ни у националним границама. Оне су производ историјских и политичких околности и успостављане су дипломатијом, ратовима, па и трговином. Другим речима, европске нације и државе производ су историјске случајности; Белгија је на пример сасвим лако могла да буде део Француске или Немачке – па чак и Шпаније, Бретања је могла да буде део Енглеске, а Норвешка део Шведске (као што је и била), док је Бургундија, с друге стране, имала све предиспозиције да постане суверена национална држава. У фантастичном свету етничког национализма, међутим, границе нису схваћене као политичка реалност о којој се може преговарати, већ као нешто природно и вечно. У најбољој традицији концепта ’крви и тла’ оне постају саставни део етничког идентитета и замишљају се у истој равни са представама о заједничком пореклу и традицијама, ’националним’ споменицима и обичајима.

Те представе се промовишу кроз такозване ’националне историје’, оне бајковите приче у којима се феудални поседи претварају у величанствена царства а локални феудалци или бандити у националне хероје. Да ли су засноване на креативној интерпретацији историјских чињеница или су сасвим измишљене, није толико битно јер намера таквих ’историја’ није да објасни прошлост већ да велича етничке врлине и да угради осећање посебности у односу на супарничке заједнице. Поред колективног ’памћења’, у националним историјама подједнако значајну улогу има ’заборављање’, односно брисање оних непријатних тренутака из прошлости који не потврђују високо мишљење које једна заједница има о себи; у ствари, у тим ’аутобиографијама нације’, као у свим аутобиографијама, највише има таквог заборављања. Што супарничке заједнице имају више заједничког - а на Балкану многе су практично неразлучиве – њихове националне историје су рестриктивније и агресивније намећу сопствене вечне истине: етничке територије, традиције и наслеђа за које треба убијати и гинути. Ратови који се воде на овом подручју још од деветнаестог века у ствари су ратови између националних историја.

СПИРИТУАЛИЗАМ

Када су у деветнаестом веку немачки интелектуалци, озлојеђени доминацијом англосаксонске и француске културе, поставили темеље анти-западне идеолошке матрице то је било из страха од промена које су доносиле индустријска и социјална револуција. Из истог се тог страха немачки анти-западни идеализам проширио на Русију и Јапан где је усвојен као ’народна’ традиција, а потом на Блиски Исток где је прилагођен, такође у виду повратка традицији, пан-арапском национализму и пан-исламском фундаментализму. Да ли ови традиционалисти жуде за царевима и бољарима, самурајима, калифама или пророцима, сасвим је свеједно; оно шта их уједињује је страх да ће разум надвладати мит, да ће феудални односи, традиционални идентитети и класне привилегије устукнути пред идеалима демократије и плурализма.

Одјеци тог дискурса и данас дефинишу етничке идентитете на Балкану. Та идеолошка матрица, названа ’славофилство’ у својој руској инкарнацији, ширила се у служби руског експанзионизма у православне средине. Најјаче упориште нашла је међу српским свештеницима 1930-тих година који су, под руском инструкцијом, спојили религију и фолклор у политичку доктрину коју су назвали ’Светосавље’. Као вероватно једина етничка идеологија настала у окриљу цркве, Светосавље јесте феномен, али његови постулати нису нимало оригинални; порекло му је у истом оном баналном облику немачког идеализма из којег је израстао пан-германски национализам. Ова идеолошка матрица, по узору на свог много познатијег претходника, замењује хришћанство и поставља се као расна онтологија заснована на идеји етничке супремације. Њени скромни интелектуални домети, међутим, не излазе из оквира традиционалног фолклоризма који замишља патријархалну заједницу изграђену на родбинским везама и клановским привилегијама; заједницу која је изграђена на идеалима ’духовности’ уместо ’западног’ рационализма и материјализма. Шта та духовност заправо значи, може се наслутити из идеала којем су тежили зачетници те идеје, они руски следбеници немачког идеализма који су маштали о повратку феудалних односа, сужањства и религијског мистицизма. Највеће и једино достигнуће Светосавља било је сакривање европских темеља српске културе и померање српског идентитета према оријенталном мистицизму.
Идеја нације настала је из Просветитељства као израз веровања у једнакост свих људи. Када етнички национализам у виду некакве духовности промовише средњовековни мистицизам као алтернативу хуманизму, он се изругује темељним вредностима европске цивилизације – природном праву човека и неприкосновености индивидуалних слобода, а када уместо људских права нуди доктрину божанског права, он отворено презире и самог човека. Вођени таквим презиром према човечанству, метафизички системи (религијски или идеолошки) жртвују појединца некаквим духовним или вечитим вредностима – било да је реч о вечном Богу, или вечној Нацији, или неком другом трансценденталном ентитету.

БОЖЈИ ЗАКОНИ

Библија нам каже да је продавање ћерке у робље допустиво, па ипак већина људи данас не продају ћерке, нити поседују робове. Библија нам каже да мушкарци не смеју да поткресују браде, али многи мушкарци редовно поткресују браде. Библија нам још каже да не једемо камиле и инсекте, и већина људи заиста не једе камиле и инсекте – али зато једу зечеве и свиње и морске плодове, упркос томе што и њих Библија забрањује.

Сви ми, па и они најпобожнији, кршимо Божје заповести јер људским животом управљају људске потребе. Тако су и ове библијски закони створени за потребе блискоисточних руралних заједница пре неколико хиљада година. Ми кршимо те Божје законе јер они ни на који начин не одражавају наше потребе, обичаје и морална начела. Ти закони су свакако били рационални у времену у којем су прописани; они су тада представљали моралне и социјалне смернице које су одражавале локалне обичаје и веровања, а у складу са социјалним и економским потребама заједнице. Ако би, међутим, те исте законе применили данас, то не би био рационалан чин јер не би одговарао нити једном разумном циљу или потреби. Истина, сама примена тих закона не би имала трагичне последице – индустрија хране би претрпела губитке, неке националне кухиње би се измениле, мушкарци би имали мање уредне браде, а тржиште белог робља би процветало. Много би озбиљнија последица била успостављање једног ирационалног система вредности у којем би се социјална реалност филтрирала кроз метафизичку. У таквом једном метафизичком систему универзалне и вечне истине стајале би изнад хуманизма а некритичко веровање изнад разума. Другим речима, било би то друштво руковођено духовношћу - јер Божји закони су духовни, макар били бесмислени. Али као неоспориве истине, они захтевају послушност уместо креативне мисли. Такво ограничавање људског потенцијала, као што је показала теократска држава у Авганистану, елиминише социјалну динамику и чини заједницу статичном и дисфункционалном.

Етнички национализам постављен је унутар истих метафизичких оквира као теократија. Он замишља етничку заједницу као ентитет који, попут Бога, самостално егзистира у некаквом ванвременском и непокретном свету изван динамике социјалне промене или људског дејства; свету у коме невидљиве споне уједињују људе без обзира на личне афинитете, интересе или потребе. Етнички национализам је стога ирационалан јер су његове премисе засноване на необјашњивом и зато што реалност потчињава апстракцијама које захтевају безусловну веру. Ирационалан је и зато што делује у правцу остварења циљева који су неоствариви и на тај начин доводи до економске стагнације, социјалног раслојавања и перманентног насиља.

АВРАМОВА ЖРТВА

Пре два века, Цхатеаубрианд је рекао да људи не гину за своје интересе већ само за своје страсти. Заиста, национализам је - попут религије и идеологије - страст, а страсти су ирационалне. Вера национализма умањује способност за рационално расуђивање и побуђује страсти које њене вернике могу навести на убиство или гурнути у смрт.
Са религиозним се заносом се метафизички фундаментализми подају ирационалном. Верници који верују у бескласно друштво, царство небеско или етнички националитет, верују са подједнаком страшћу и са подједнаким жаром следе своје пророке у потрази за сновима о апсолутном, универзалном и вечном. У вечном, међутим, поглед верника усмерен је ка духовном; ту нема места за нешто тако земаљско или пролазно као што је човек. Као што данас у Ираку бомбаши-самоубице у име ислама убијају углавном само муслимане, тако су некада, у време ’лова на вештице’, у име хришћанства убијани скоро искључиво побожни хришћани а у доба стаљинизма, у име комунизма првенствено искрени комунисти.

Човечност има малу вредност у системима где се реалност филтрира кроз метафизику: попут религије и комунизма и етнички национализам поставља веру изнад човека. Тако је најпознатији пророк етничког национализма, Адолф Хитлер, био инспирисан немачким народом, али његов сан није обухватао Немце. У време последњих својих дана, док је размишљао о самоубиству због неостварених снова, разматрао је (а изгледа да је и покушао) физичко уништење свих Немаца. Другим речима, хтео је да жртвује све Немце у име германства.

Метафизички системи захтевају жртву у крви. Аврам је био спреман да жртвује чак и сина да би доказао своју веру. Да ли, међутим, такве екстремне страсти, како Цхатеаубрианд сугерише, подстичу људе да несебично дају живот? Или, да ли би Аврам био тако спреман да жртвује себе да је Бог од њега то тражио? Нема никакве сумње да метафизички системи не уважавају људски живот и да подстичу страсти које могу довести до убиства, али не наводе ипсо фацто на такав презир према сопственом животу. Национализам на пример побуђује сличне страсти као религија и подједнако је ирационалан, али је мало вероватно да би чак и највећи верници национализма својевољно дали живот за нацију. Они могу да се боре, могу да убијају и да буду убијени; могу чак да изврше самоубиство да би избегли заробљавање или тортуру, али неће извршити самоубиство за нацију, односно за људе које не познају и које највероватније никада неће срести.

Није извесно ни да за религију људи несебично дају живот. Узмимо на пример бомбаше-самоубице у Ираку или Палестини. Они су мотивисани да изврше политичко самоубиство у вери да на тај начин доприносе заједничком циљу – у то не можемо сумњати. Али, да ли би они тако вољно журили у смрт и без обећања да ће добити посебно, мученичко, место у рају? Још је мање вероватно да би хришћани убрзали свој улазак у царство небеско. Зашто би? За разлику од чулних задовољстава у муслиманском рају (као што су фамозне црнооке девице), нејасно је из чега се састоји њихова крајња награда. Заиста, шта је то што нас очекује у хришћанском рају? Осим некакве магловите духовне егзистенције, односно вечности суздржаног блаженства, никакав се конкретан добитак не обећава. Истина, док страх од проклетства може бити прилично убедљив, сви ми имамо тенденцију да непријатне ствари (а пакао заиста звучи као једно прилично непријатно место) потискујемо све до последњег тренутка.
Смрт је централни мотив свих религија; она је катализатор страха који наводи према ирационалном. Нада у вечни живот није ништа друго него израз људске немоћи да се суочи са страховима од физичког нестајања – подједнако код калуђера, који се одричу земаљских задовољстава ради очекиване компензације у неком другом свету и код националиста, који постижу бесмртност интеграцијом у ’бесмртну’ нацију (сродно инстинкту за продужењем врсте кроз потомство).

ЕГОИЗАМ

Значи ли онда то да је егоизам најјача људска мотивација?

Подстицаји које нуди хришћанска вера једноставно не могу да се упореде са препуштањем земаљским жељама и страстима каквим обилује исламски рај. С друге стране, хиндуизам, сикизам, будизам, као и неке гране суфизма, не нуде само вечно благостање као  хришћанство, већ сасвим јасну перспективу додатног живота. Реинкарнација је заиста веома јак подстицај који, транспонован у националистичке покрете, може имати снагу да подстакне на највећу жртву – као у случају Тамилских тигрова у Шри Ланки – а посебно онда када постоји снажна културна основа, као у Јапану где је самоубиство из части (сепуку) морална обавеза самураја. Када је такав став вековима уврежен у културној матрици, није било тешко каналисати га према расистичком национализму као у случају пилота-камиказа и писца Јукиа Мишиме, а у случају Јапанске црвене армије, чак и према анархо-комунизму.

Хришћанство дакле нуди вечну досаду док национализам нуди генетичку прокреацију; ова последња, међутим, рангира доста ниско на скали људских жеља и не може да се такмичи са изгледом за додатним животом, а посебно не са оним најатрактивнијим: физичким задовољством у вечности. Комунизам, с друге стране, није могао да опстане јер није нудио ништа сем радничког раја. Нико у ствари није желео тамо да иде: када је почетно усхићење спласнуло, испоставило се да и пролетери желе да буду капиталисти.
Да, егоизам јесте најјача људска мотивација. Управо због тога је конзумеризам највећа претња метафизичким системима јер не обећава већ испуњава; нуди инстант задовољење. Религију је зато тешко продати у потрошачким друштвима ако није компетитивна на тржишту жеља. Хришћанство не поседује маркетиншку стратегију да се супротстави конкуренцији, а посебно Неw Аге религијама које нуде и више и боље. Ни православље, које попут ислама тако жестоко одбацује материјализам, не успева да мотивише појединце на крајње несебично дело - чак ни у спрези са етничким национализмом: попут пролетера, следбеници духовности и нације препустили су се конзумеризму. Јер да нису, они симболи религије који су постали обележје (пост-комунистичких) етничких друштава не би квалитет духовности мерили величином крста око врата. За разлику од истинске побожности, која је интимна, ти симболи нису ништа друго него објекти потрошачког фетишизма. А потрошачки фетишизам је намењен искључиво јавном приказивању.

МЕТАФИЗИКА

Потпуно и безусловно усвајање метафизичких ирационалних система не подразумева несебично одрицање, јер инструментална логика влада и у домену ирационалног. Људи не умиру својевољно за оно у чему не могу да уживају – у овоземаљском или оностраном животу. Где су сада они хероји из југословенских ратова? Они пророци нације који су позивали на жртвовање за етничку заједницу и религију? Позиве на несебичну жртву игноришу а на притиске не реагују. Не мотивишу их ни охрабрења ни обећања. Никакви подстицаји не могу да одагнају њихов страх; јер страх је људска особина - попут егоизма и нагона за опстанком.
Иако је етнички национализам ограничен индивидуалним егоизмом, а што је у крајњој инстанци рационално, он је заробљен унутар ирационалног митолошког оквира. У тој својеврсној спрези рационалног и ирационалног и поступци вођени инструменталном логиком могу бити у служби ирационалног ако крајњи циљ није рационалан. Таква је на пример омиљена балканска активност која подразумева планско и систематично чишћење територије од ’других’ ради успостављања моно-етничких заједница. Мало је вероватно, међутим, да би чак и највећи верници национализма могли рационално да објасне предност таквих заједница.

То не значи, међутим, да је етнички национализам одувек био балканска специфичност. У средини у којој је настао у деветнаестом веку, међу немачким романтичарима, овај облик национализма је опстајао у разним видовима да би напокон, под национал-социјалистичким режимом, мутирао у необично опасну форму. Крајњи циљ немачког етничког национализма, уједињење свих Немаца у једној држави, пропао је исто онако неславно као што су пропали сви такви покушаји. После страховитих пораза у два рата ова идеологија је сасвим напуштена; у Немачкој данас, као и у већини европских земаља, она више не постоји. Сан о уједињењу Немачке и Аустрије (и осталих ’немачких земаља’) снивају само још маргиналне десничарске и неонацистичке групе. На Балкану, међутим, упркос катастрофалним социјалним и економским резултатима, етнички национализам опстаје не само као основа политичке идеологије већ и као суверени генератор идентитета.

Историја Србије је историја изгубљених могућности. Они фамозних пет векова у Отоманској империји нису ништа у поређењу са једним веком који је управо протекао: од закаснеле и половично спроведене индустријске и социјалне револуције до никада започетих процеса постиндустријског информационог реструктуисања. Читав један век потрошен је на призивање митова а хиљаде живота је колективно жртвовано у ратовима који су доносили само поразе. То нису били војни порази. Најразорнији порази били су управо они који су долазили са војним победама и територијалном експанзијом; то су порази који су доносили економску стагнацију, изолацију и морално пропадање.

Друштва заснована на етничком уместо на националном принципу нису друштва слободног избора: уместо широког консенсуза око заједничких идеала, интереса и вредности, што је основа сваке функционалне заједнице, етничка друштва одржава веровање у заједничко порекло. Када једно друштво није схваћено као производ људског деловања онда не постоји ни лична мотивација. У ствари, тамо где се људско стање сматра за предодређено и непроменљиво може постојати само пасивно прихватање или бекство од стварности.

Како може појединац да доприноси заједници у којој се најинтимнија лична осећања, попут савести или побожности, колективно ритуализују и у којој су колективне апстракције изнад људског живота – у којој је српство изнад Срба а религија изнад Бога?

Такво расипање људског потенцијала акумулира и постаје неповратно. Лишена социјалне и интелектуалне динамике, таква статична друштва се постепено исцрпљују у нерационалним тежњама и бесконачним конфликтима. Заробљена у континууму ирационалног она су осуђена да вечно решавају нерешива питања.

БУКА АРХИВА, 2010.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.