“Били су презрени, понижени и малтретирани”: Трагедија једне професије и како су оджачари напокон престали да се стиде свог посла

Сваке године, стотине оджачара окупљају се у Санта Марији Мађоре за Међународни фестивал оджачара како би одале почаст својој професији на месту које тврди да је колевка овог занимања.

BUKA portal / 10. децембар 2019

Foto: Ilustracija

 

Ове године окупили су се димничари из 24 земље.

Фестивал посећују и хиљаде туриста у граду у долини Виђецо, у близини швајцарске границе. Ипак, мало је ко заборавио ужасну прошлост ове професије која се ослањала на експлоатацију деце. Сећања на беду и понижење надвијала су се над окупљеном масом.

“Када је фестивал почео да се одржава осамдесетих година, мештани нису желели да учествују јер су се стидели”, каже градоначелник Клаудио Котини.

У локалном музеју оджачарства изложена је мапа из 16. века на којој је долина Виђецо приказана као “цамифегер тал”, швајцарско-немачки израз за “долину оджачара”.

Породице у овој области биле су вековима толико сиромашне да су се дечаци у узрасту од шест и седам година неретко слали да буду оджачари. Деца су била шегрти “падронијима”, мајсторима оджачарства, а број изгубљених живота најбоље прича о беди у којој су живели.

Намерно изгладњивани да би остали мршави, мали оджачари су били принуђени да се провлаче кроз узане димњаке, гребући лактове и колена док рибају чађ са зидова. Слали су их у удаљене крајеве за бедан новац. Батине су биле сасвим уобичајена ствар.

“Били су презрени, понижени и малтретирани, али су чинили огромне жртве да би могли да својој породици пошаљу мало новца”, каже Анита Хофер, потпредседница Националног удружења оджачара у Италији. “Емиграција у другу земљу да би се избегло сиромаштво једна је од најтежих могућих ствари”, додаје. “Требало би да имамо више разумевања за то јер су и наши преци доживели нешто слично.”

Оджачари који долазе у посету овом граду сваке године одлазе на ходочашће у оближњи град Малеско где се налази статуа Фаустина Капинија, 12-годишњег оджачара који је 1929. године погинуо од струјног удара пошто је подигао руку из димњака и случајно дотакао електричну жицу. Било је уобичајено да деца дају знак мајсторима да су очистила димњак до врха.

Данас је чишћење димњака захваљујући технологији, модерним димњацима и строгим правилима о безбедности на раду много мање опасан посао. Када је дошла промена, мештани су се суочили са ружнијим деловима своје историје.

“С временом је ово постало нешто на шта се може бити поносан”, каже Котини. “Постоји свест о томе да је ова земља нашим прецима дала посао и фестивал је омаж томе.”

Туристи се скупљају и у другим периодима у току године у граду пошто обилазе комерцијалне уметничке галерије које Виђецо представљају као “долину сликара”.

Док се парада приводи крају, Шкоти одједном марширају крај Руса; Јапанце са свих страна салећу за фотографисање; локални оджачар Ливио Милани развија италијанску заставу са крова старе градске скупштине.

“Ово је слика коју морате да понесете са собом”, каже мештанка Росана Рамони док маса скандира.

© 2019 Тхе Неw Yорк Тимес

Недељник


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.