БИЉАНА СТОЈКОВИЋ: Женско питање у универзуму

Ставимо се поново у улогу ванземаљца и истражимо односе између мушког и женског пола

Biljana Stojković / 14. јун 2019

Замислите на тренутак да сте ванземаљац пристигао на планету Земљу; сасвим случајно сте слетели на територију државе Србије и нисте унапред видели ниједан разлог због кога ових седам милиона грађана не бисте употребили као случајни узорак у истраживању људске врсте – начина организовања друштава (друштвене хијерархије, интеракција појединачних субјеката, идеолошких усмерења којима се друштво управља), политичких утемељења и принципа функционисања државе, улоге људи из различитих старосних група, односа према репродукцији, улогама полова, итд. Укратко, макар прелиминарно истраживање најинтелигентније земаљске врсте засновало би се на опсервацијама и уобичајеним научним (антрополошким) алаткама примењеним на српско друштво. Ваш ванземаљски научни ум дошао би до закључака за које би дубоко веровао да су исправне одреднице читаве врсте Хомо сапиенс.

Уколико не бисте брже-боље напустили нашу планету због згрожености над људском врстом, ванземаљац у вама би, као сваки добар научник, ипак проширио своје истраживање на друге популације и добро би разумео да су неке од њих битно питомије и разумније од несрећног првобитног узорка – суровог, накарадног, заблуделог у неразумевању света који га окружује и неспособног да се организује спрам реалних чињеница већ, насупрот томе, опредељеног за тврдокорне предрасуде и мистичне представе о себи и другима. Кроз спроведену широку анализу ванземаљац би схватио са коликим варирањима има посла, а био би у могућности да многе девијације појединачних људских друштава негативно корелише са просечном образованошћу, стандардом и испуњеношћу живота малим уживањима.

Србија би свакако била сврстана међу девијантне и несрећне државе. Несумњиво је да би се тај ванземаљац уверио у грешке које правимо када пожелимо да комплексне и варијабилне феномене редукујемо на један или свега неколико узрока и концептуалних закључака. Коначно, и земаљска наука је прошла кроз исту спознају, па нема сумње да би један ванземаљац то брзо схватио.

С пуним правом можете поставити питање због чега сам вас претварала у ванземаљца да бих описала нешто што је, бар начелно, већ достигнуто као стандард у науци. Одговор је у једној простој тврдњи – научни подаци јесу објективни, али њихове научне интерпретације не морају бити. У науци, када истражујете колонију мрава, чопор лавова или јато ласта, сваком феномену ћете вероватно приступити хладне главе и крајње објективно, емотивно неповезани са битисањем тих живих бића. С друге стране, тренутак примицања сазнању о било чему што се тиче људске врсте покреће слатко-горке трнце, инстант језу у стомаку и вибрирање поноса због припадности тој свемоћној врсти која господари познатим светом. И то није све. Кад год се упустимо у истраживање било ког хомо-сапиенс-феномена (од историјског до биолошког), огромни вишкови поноса преливају се у додатно уситњене идентитете – етничке, расне, верске, полне, професионалне, узрасне, итд. Тешко се одупиремо тежњи да будемо навијачи само једног тима и препуштамо се екстатичном ужитку појединачног скученог погледа на људску природу и друштво. Е, баш због тога је потребно да се правимо ванземаљцима не бисмо ли постали иоле објективни извештачи.

Поред трибалне емоције поноса због припадности овом или оном етничком крду, највише узбуђења и разарајућих предубеђења постоји у питањима односа полова. У биологији и квазибиологији (зависно од приступа и постављеног питања) питамо се колико су жене различите од мушкараца, па нас суманутост неких квази-интерпретација може навести да се зачудимо чињеници што смо уопште сврстани у исту биолошку врсту. Квазипсихолошки аспекти целе ствари непрекидно се муче са проценама колико су жене глупље и неспособније, а последично се намећу и питања могућих друштвених улога жена. Већ сам раније писала о отужном историјату односа мушких „мислилаца“ према питању жена те се на овом месту нећу понављати, али ћу свакако још једном нагласити да је задртост мушког ега у вези са визијом сопствене важности једна од најпостојанијих и најтврдокорнијих заблуда људске врсте.

Ставимо се поново у улогу ванземаљца и истражимо односе између мушког и женског пола. Несумњиво је да ћете кроз своје истраживање сазнати да су жене, у смислу свог статуса, друштвених улога, позиција у послу и политици, али и у приватној сфери брачних односа, слабије позициониране од мушкараца у практично сваком друштву на читавој планети. Наравно, варијабилност је огромна међу државама – од потпуне потлачености и негирања сваког права женама, до рекло би се прилично либералних позиција у којима жене могу и да раде и да, чак, буду на водећим позицијама. Као објективни ванземаљац прво што бисте закључили јесте да постоји нешто биолошко, инхерентно у разликама међу половима због чега су друштва организована на баш таквим – полно неравноправним позицијама моћи. Зашто би се иначе исти образац понављао кроз све цивилизације? До сличних закључака долазили су и рани еволуциони психолози који су несрећно баратали знаком једнакости између људске биологије, психологије и социологије.

Будући да сте објективни ванземаљац, а не одушевљени мужјак који у друштвеној подели улога проналази сигурност за свој повлашћени статус и ултимативну потврду „биолошке исправности женске позиције“, посветили бисте се анализи могућих биолошких и социолошких објашњења овог феномена. Почели бисте од биологије, тј. генетике и геномике, где бисте потражили некакве гене специфичне за жене, који их чине ограниченима на улоге домаћице, мајке и супруге, без превише капацитета да спознају и разумеју комплексније задатке и да се озбиљније укључе у друштвени живот. И, ваша би потрага била узалудна. Осим Y хромозома, који узгред речено нема гене задужене за развиће мозга и когнитивних капацитета, мушкарци од своје мајке добијају по једну копију за сваки ген (другу добијају од оца), а када постану очеви они ће преносити гене своје мајке и на своје синове. На велику жалост већине мужјака, премиса о мушким генима просто је неодржива.

Хормонски статус, преко регулације експресије (истих) гена, свакако учествује у обликовању тела и мозга и, последично, утиче на разлике између полова. Хајде да видимо на који начин. У оквиру психо-неуролошких дисциплина постоји статистичка подела на такозване женске и мушке спектре у расподелама структура мозга и корелисаних понашања. Морамо имати у виду да је ова подела усађена у социолошку перцепцију полова, па је „женски спектар“ карактеристичан по већим димензијама неких делова мозга и означава се као „емотивнији, емпатичнији и социјално прилагодљивији и приступачнији“, док је „мушки спектар“ обележен тиме што су неки други делови мозга већи, а карактеристике таквог менталног органа обезбеђују особине као што су „систематичност, аналитичност и повећана агресивност“. Проблем је, међутим, у томе што не постоји једноставна и јасна дихотомија, већ су преклапања, како у структурама мозга, тако и у психолошким својствима, огромна. У статистичком смислу, и када се појединачно разматра свако психолошко својство или мождана структура, разлике ће се пронаћи и поред огромног преклапања расподела, али оне постају све мање када се својства анализирају на гомили. Занимљиво је да особе оба пола представљају мешавине свега што смо означили као мушко или женско. Другим речима, не постоји дистинктиван „мушки мозак“, на несрећу многих мушкараца који ће код себе пронаћи мноштво „женскастих“ структура мозга и понашајних особина.МцЦартхy М.М., Конкле А.Т.М. (2005) Wхен ис а сеx дифференце нот а сеx дифференце? Фронтиерс ин Неуроендоцринологy 26(2): 85-102. 4. Дапхна Јоел Д., Фаусто-Стерлинг А. (2016) Беyонд сеx дифференцес: неw аппроацхес фор тхинкинг абоут вариатион ин браин струцтуре анд фунцтион. Процеедингс оф тхе Роyал Социетy Б: Биологицал Сциенцес 371: 20150451." титле="">1

Неспорно је и да су мушкарци у просеку већи и снажније мускулатуре у поређењу са женама. Један ванземаљац свакако би запазио ове очигледне разлике и сигурна сам да би њима успео да објасни силу која лежи на страни мушког пола. На основу тога могао би да разуме због чега се жене плаше физичког насртаја мушкараца. Породично насиље над женама, које би ванземаљски истраживач установио у анализираним друштвима, јасно би окарактерисао као потребу за показивањем физичке доминације јачег над слабијим. Можда би, надаље, овај феномен покушао да повеже са животињским светом будући да му је познато да и човек припада овом царству, па се и код њега очекује испољавање анималних особина. Проблем је, међутим, у томе што се међу животињама ретко среће физичко насиље мужјака над женкама, иако крваве борбе међу припадницима мушког пола нису ретке. У чему је онда, дођавола, проблем са том најпаметнијом врстом на планети Земљи?

Пре него што покушамо да докучимо закључак једног ванземаљца о овој необичној појави, вратимо се на девијантну Србију и ономе што би нашу државу поставило у групу екстремно насилних друштава у контексту мушко-женских односа. Ретко се дешава да прође и једна седмица без вести о убиству жене од стране њеног партнера или бившег партнера, неретко и у присуству њихове заједничке деце. Тешко се може и наслутити колике су размере свих видова насиља у породици – константног емоционалног, психичког, вербалног, сексуалног и физичког.2 Временом смо постали болно свесни чињенице да такви догађаји нису инциденти већ наша (нова) свакодневица у напетој друштвеној атмосфери безнађа, фрустрација и свеопштег страха. Ванземаљац би засигурно могао да ниво породичног насиља повеже са степеном друштвене еманципације која се постиже секуларним образовањем, како мушкараца тако и жена, као и са разноразним коефицијентима среће који су у мањку у данашњој Србији.

Биолошка разлика лежи и у томе што једино жене могу да рађају децу. Та неспорна чињеница, како се испоставља, постала је огроман усуд за прошлост, садашњост и вероватно будућност позиције жена у људским друштвима. Сабирајући два и два, ослањајући се на чињенице које су прикупили, ванземаљски истраживачи врсте Хомо сапиенс могли би да донесу некакве закључке о пореклу чудног стања ствари у људским заједницама. Претпостављам да би у свом извештају Агенцији за истраживање интелигентних облика живота у универзуму написали нешто овако:

 

Агенцији за истраживање интелигентних облика живота у универзуму (у даљем тексту Агенција)

Поштованом Одбору за науку универзума

Људи су необична органска врста; настањени су на планети Земљи у оквиру галаксије Млечни пут. Током еволуције, специфичне генетичке промене које су се одразиле на развиће и функционисање мозга (органа који код земаљских врста обавља когнитивне радње) омогућиле су да људи стекну највеће когнитивне капацитете у поређењу са другим биолошким врстама и да, последично, освоје технолошка знања и различите начине да савладају природне услове живота прилагођавајући их својим потребама (о детаљима геномике врсте Хомо сапиенс писаћемо у следећем извештају Агенцији). Важно је напоменути да је ова врста, због своје менталне супериорности над другим животињама, развила комплекс неупитног владара света не устежући се да без размишљања уништава своју планету и све њене биљне и животињске становнике. Један од важних узрока оваквог односа према окружењу јесте веома надахнуто негирање биолошког порекла људске врсте, што омогућава да се, у главама људи, уништавање природе не доводи у везу са сопственим опстанком нити се могу развити пожељни капацитети емпатије према другим живим бићима. Негирање свог биолошког порекла људи су постигли измишљањем натприродног творца који је целокупан свемир, неживу и живу природу створио само због њих (дуго су веровали и да је њихова Земља смештена у центар универзума). Како би сачували примамљиву мистичност своје супериорне егзистенције, људи су своје заједнице организовали око групе правила које су повезали са неупитним заповестима свог „творца“, а не са сопственим капацитетом да уреде своје односе на логичним и рационалним чињеницама. Током друштвене еволуције, од заједница ловаца-сакупљача преко свих потоњих цивилизација, људско организовање јесте било последица интелектуалног промишљања њиховог мозга, те стога зачуђује чињеница да су сопствене изуме предали у руке непостојећем, невидљивом и измишљеном ентитету. Због тога се морамо запитати да ли људску врсту можемо сматрати ментално изједначеном са другим интелигентним бићима широм свемира. За доношење коначног става по овом питању потребне су додатне анализе.

Како бисмо илустровали необичну конфузију рационалног и ирационалног (мистичног) у главама људи, описаћемо само један проблем који интензивно затичемо у људским заједницама. За репродукцију у овој врсти потребно је постојање пара јединки различитог пола – мушког и женског (о биолошким детаљима процеса репродукције говорићемо у нашем следећем извештају Агенцији). Ова два сексуална пола се разликују по просечним димензијама, донекле постоје разлике у понашајним склоностима, али највећи број тих разлика нису биолошке већ су последица различитих приступа у васпитавању деце различитог пола које су прихваћене у већини анализираних друштава. Разлике у интелекту, тј. когнитивним капацитетима између мушкараца и жена нисмо пронашли иако постоји уврежена и социјално подржавана тврдња да су жене глупље и неспособне за управљачке и државничке послове, као и за нешто што се земаљским речником зове „политика“. Покушали смо да установимо разлоге због којих је настала ова необична и неоснована тврдња, а посебно због чега се одржава и данас, чак и у друштвима за које бисмо могли рећи да су напреднија од неких других (за пример веома примитивних друштава користићемо државу Србију, на континенту званом Европа, коју смо прву изучавали).

Наиме, жена чија је јајна ћелија оплођена сперматозоидом мушкарца носи ембрион у својој материци током девет месеци развића будућег младунца. Овај период, назван „трудноћа“, у људској врсти је ризичнији у поређењу са другим животињама (сисарима) због еволуције двоножног кретања (о томе ћемо поднети детаљнији следећи извештај Агенцији), а након порођаја наступа период интензивног посвећивања мајке беби која је потпуно неспособна за самосталан живот, почевши од тога да је зависна од храњења мајчиним млеком до тога да уопште не може да се креће током прве године живота (људска врста је по томе специфична). Период живота људи у заједницама ловаца-сакупљача (до пре око 10.000 година) онемогућавао је пар мушкарца и жене да имају већи број потомака. Међутим, када су људи почели да праве насеобине и узгајају животиње и биљке за исхрану, подела посла на узгој деце и узгој хране омогућила је подизање наталитета у људским заједницама. Интензивирана је комуникација међу мушкарцима изван својих породица, природа посла их је упућивала на договарање, а вишкови времена, које жене нису имале због непрекидних обавеза око деце и домаћинства, отворила је простор за промишљање о утемељењу организације друштва. Мишљења смо да је одсуство жена из колективног договарања условило додељивање друштвених улога искључиво мушкарцима. Другим речима, мушкарци су међусобно поделили друштвене функције из којих су изопштили жене, тј. за њих су резервисали само оне које су везане за репродукцију и одгајање потомства.

Сви наредни периоди еволуције људских заједница обележени су овим почетним стањем. Измишљање имагинарног творца, о ком смо говорили на почетку овог извештаја, као и његових друштвених заповести у свакој религијској итерацији, искључивао је жене и постављао их у инфериорни положај у односу на мушки пол. Сматрамо да су религије дубоко укорениле и задуго фиксирале потлачен положај женског пола у људским друштвима. Како су се цивилизације развијале, жене су постајале све више искључене из друштвених дешавања. Читајући антрополошку литературу, схватили смо да је женама одузимано право да се школују, да раде било шта друго осим рађања или да саме одлучују о свом начину живота, а бројни мушкарци, који су у одређеним периодима били угледни и поштовани, тврдили су да жене нису ни способне за било шта друго, да су оне ретардиране, хистеричне, неспособне за разумне закључке и да их, стога, ни не треба укључивати у било какве одлуке. Осим у ширем друштвеном контексту, жене су потлачене и у својим породицама. Мишљења смо да је физичка надмоћ мушкарца над женом веома важан предуслов овог потчињавања које се под физичком присилом вештачки учитава као интелектуална инфериорност.

Морамо приметити да се у многим савременим друштвима ситуација значајно променила, иако очекивано изједначен положај два пола у интелектуалним, политичким и пословним круговима нигде још увек није постигнут. Били смо надахнути појединим женама у историји које су се упуштале у борбу за сопствена права – право на гласање на политичким изборима (иако су женски кандидати још увек ретка појава у политици), право на образовање, право на запослење како би постале и економски независне од мушкараца, право да наслеђују имовину, право да саме одлучују о свом телу, односно о томе да ли ће рађати или броју деце које ће рађати.

Поједина друштва, као што је српско на које се позивамо и које нас је значајно завело у првобитним закључцима о људској врсти, припада заједницама које се још увек нису отгле из чврстог загрљаја патријархалног система. Тачније, на основу проучавања историје Србије, установили смо да је у својој не тако давној прошлости ово друштво, по питањима еманципације жена, било веома напредно и налазило се у самом врху разумевања једнаких когнитивних капацитета и могућих социолошких улога жена. Данас се Србија налази на силазној путањи будући да се враћа ставовима који су обележили прошле векове, а у великој мери се везују за религију, о чему смо већ говорили. Нажалост, није Србија једина заједница на планети Земљи која регресира у свом поимању биолошке и друштвене стварности. Ово је још један разлог због ког смо врло опрезни у својој оцени могућности да људску врсту сврстамо међу интелигентне органске врсте универзума.

Даћемо вам пример скоријих дешавања у Београду (то је главна насеобина Србије, тј. место где се састају важни мушкарци и где доносе све одлуке о начину функционисања државе). Узгред, у овој екипи моћника налази се и неколико жена, али се оне не мешају у одлуке, приклањају се свим заповестима које доносе мушкарци (пре свега један алфа мужјак) и труде се да нико не примети њихов пол. Али, вратимо се догађајима које желимо да опишемо. Протеклих месеци, жене су направиле неколико акција којима су хтеле да подигну свест о свом све горем положају у друштву – указивале су на експлоатацију на раду (нпр. у многим областима оне су плаћене мање од мушкараца за исти посао), сексуално и физичко злостављање на радном месту и у породици (физичко насиље над женама је огромно у Србији), неравноправан однос друштва према њиховим улогама у јавном животу и угрожавање репродуктивних права.

Последњи проблем спада у најуочљивије у правцима којим се креће српско друштво. Упоредо са регресирањем Србије и враћањем патријархалних вредности, постоји тенденција да се жене поново ограниче на своје репродуктивне (биолошке) улоге. Под утицајем религије (Српске православне цркве, како се назива доминантна религијска организација у овој држави) жене се оптужују за себичлук јер су „превише еманциповане“ и размишљају о сопственом животу уместо о рађању. Позив на занемаривање сопственог интелекта и освојених права једнакости са мушким полом, постао је и државни пројекат. Како се већ дешава у неким околним друштвима, и овде постоји уочљива жеља да се абортус (намерни прекид трудноће) криминализује и да се жене натерају на рађање. Проблем рађања у савременим људским државама захтева наш детаљнији извештај Агенцији.

Морамо нагласити да се под активистичким акцијама на планети Земљи подразумевају различите активности групе људи које скрећу пажњу јавности на одређене друштвене проблеме и пожељно је да изазивају контроверзе о којима ће се расправљати, што ће подићи видљивост самог проблема на који се односе. Такве активности надомешћују проблеме у просвећивању, тј. образовању деце, а то су наново проблеми са којима се људска друштва сусрећу, како можемо приметити. Активисткиње у Београду су исправно усмериле акције на симболе СПЦ – споменик патријарха (мушкарца који је био главни у религијској организацији Србије и симбол ретроградног, патријархалног уређења државе) и патријаршије (грађевине у којој се доносе црквене одлуке) – и због тога су изазвале велико згражавање јавности и отворене претње. Будући да су претње овим женама упућивали мушкарци, морали смо закључити да је у тако примитивној заједници, као што Србија јесте, мушка доминација и даље заснована на физичкој снази, а не на интелекту.

Све у свему, а узимајући у обзир све што смо написали о сопственом истраживању људске врсте и објективних научних података, доносимо свој општи закључак о односима полова који представљају значајан фактор у начинима друштвене организације људи. Ова врста није успела да превазиђе своја почетна интелектуална ограничења и рационално прихвати чињенице. С обзиром да су жене ипак, током историје цивилизација, успеле да покажу своју вредност и способност, мушки пол је започео интензивни рад на сузбијању оваквог освешћивања и сазнавања. Методе које користи су двојаке: 1) физички напади у експлицитном захтевању потчињавања женског ума и тела и 2) институционално сужавање женског простора кроз ограничавање радних права и надокнада за рад, представљање еротизованих и патријархалних улога жена (у образовању, верској настави и медијима) и кроз законе који ће стимулисати власништво над женским телом и присилно рађање. Не смемо заборавити да су институционалне моћи остале у поседу оних који су их правили – мушкараца.

Општи закључак је следећи: сматрамо да у људској врсти постоји интелектуални потенцијал који је заробљен у стегама својих ирационалних предрасуда, а на којима, нажалост, људи још увек организује своја друштва. Можемо предложити додатна истраживања и посматрања. Не искључујемо ни могућност да неколико представника људске врсте пренесемо у своје истраживачке центре чиме ћемо убрзати процес сазнавања података о овим бићима. Чули смо да је то дозвољено на овој планети – пре мање од једног века неки људи су били затварани у кавезе и приказивани публици. Њихова боја коже је била црна, што се сматрало ознаком примитивности. Стога претпостављамо да, уколико их означимо примитивнима, људи неће имати ништа против оваквог начина проучавања.

Срдачно,

Ваши истраживачи универзума

 

Преузето са Пешчаник.нет, 13.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.