Бобан Стојановић: О ћутању

Моја мама је умрла сама, у зајечарској болници на интензивној нези, нису знали шта јој је и како да је лече, нико није могао да је посети, вегетирала је, није јела, није могла да се креће и није говорила.

Boban Stojanović / 20. јануар 2021

Foto: Predrag Trokicić

 

У ноћи 9. марта 1986. из сна су ме пробудили необични, тупи звуци. Отворио сам очи, подигао главу и видео мог оца како лежи на мојој мајци држећи јој руку на устима и главу чврсто набијену на јастук, док се она свом снагом одупире. Када је приметила да их гледам, почела је да вришти испод његове шаке, ујела га је, он је померио руку, а она је рекла: Дете гледа! Отац је скочио са кревета, она такође, а ја сам рекао да идем у собу код бабе и деде. Мајка ме је ухватила за руку, рекла да то не чиним, одвела ме у купатило и рекла ми да се ништа није десило и да не причам никоме шта сам видео. Објаснила ми је да је отац пијан, да ујутру иде на пут и да ће бака, његова мајка, да се брине ако зна да је не баш трезан отишао у Панчево одакле треба да довезе огромне стаклене плоче. Онда ми је испричала да је на прослави Осмог марта било лепо и да су се баш веселили. Питао сам је како је било лепо када је привезак на њеној минђуши покидан. Рекла ми је да то није важно и да те минђуше ионако не воли. Вратили смо се у собу, мој отац је наг, са видном ерекцијом, стајао у мраку, рекао је да од нас двоје човек не може да иде да пиша кад му се пиша. Мени је рекао да ћу једног дана да му платим за то.

Не знам да ли је њена мајка знала за ову ситуацију, али знам да кад год би се моја мајка жалила на очев алкохолизам и његову тешку нарав, баба би рекла да кад се родиш женско, родиш се проклето и ту нема шта даље да се разговара. Моја друга баба, очева мајка, присуствовала је бројним сценама када је отац нападао мајку, вербално и физички, а понекад би је одбранила речима: Пусти је више!, након чега би отац отишао, а мајка плакала. Баба би рекла: Мораш и ти некад да ћутиш и језик да скратиш.

Године се не сећам, али сам свакако био старији, мама је ишла на неки сусрет генерација и причала ми како је седела у истој учионици, на истом месту на којем је седела док је као ученица похађала ту школу. Рекла је како их је бивша разредна питала где су и како су тог тренутка у животу, а моја Сунчица је рекла како је срећно удата, да има дивног сина и стални посао.

Моја мама је умрла сама, у зајечарској болници на интензивној нези, нису знали шта јој је и како да је лече, нико није могао да је посети, вегетирала је, није јела, није могла да се креће и није говорила. Са оцем сам се чуо неколико пута током тог времена. Није био добро психички, плакао је, молио је Бога да му врати моју мајку, питао се зашто је живот тако суров према њој. Ћутао сам, јер шта да му кажем. О мајчином здрављу сам се информисао преко пријатеља који раде у болници. Говорили су да је лоше и да сасвим сигурно одлази, али да не знају када, јер нема никаквог драстичног погоршања. На 9.000 километара од ње, помирен са ситуацијом, био сам срећан што је сама, што види и дише, што ћути. Било је то пет неславних минута славе моје мајке. Да је све било другачије као што није, можда бих је некада питао да ли ону минђушу заиста није волела. Мислим да ме је слагала. Али, о томе смо ћутали.

Мој отац је био шофер и то му је давало одређене бенефиције, јер су сви из управе користили камионе фирме како би завршавали приватне послове. Моји су родитељи често одлазили на породичне вечере код очевих шефова. Тако су они који су имали неку моћ, а кршили правила противправно користећи ресурсе фирме, давали важност малом, небитном човеку. Увек би се, у неком делу вечери, друштво поделио на мушко и женско. Мене су, са другим синовима, најчешће стављали да седим у соби са мушкарцима. Они су, у шифрама, причали рибарске приче о женама из фирме, заједно са оним: Она каже немој, а ја кажем, е вала хоћеш. Онда се други смеју и закључују: наравно да је хтела. Када су главешине долазили код нас, то би чинили у два пакета. Са својим женама и децом или са својим љубавницама. Мама је једнако спремала вечере, правећи се да је све у реду и да то помаже нашој породици.

Данас, скоро три и по деценије од првог описаног догађаја, мој посао је да пружам подршку тражиоцима азила. Срећем много жена које су побегле из својих земаља јер су биле силоване, тучене, малтретиране на све могуће начине. Некада су се одважиле да то кажу, па су биле малтретиране од стране читаве заједнице. Онда са њима пролазим кроз трауме, кроз животне приче и многе боли, помажући им да прибаве што више доказа како би доказале да живот у сопственој земљи није био могућ. Онда их, пратећи стандарде Уједињених нација питам: Да ли си некоме рекла да си силована? Да ли си то пријавила полицији? Да ли си то рекла лекарима?

За жене нема сигурне земље. За жене постоји само бескрај тишине у коме обитава њихова бол, јер невидљива срамота по идеал породице, нације, вере или државе је већа од видљиве ране на женском телу и женској души. И зато жене ћуте и чекају, као моја мајка, своје дане тишине у којима могу да буду са собом. У болу, али са собом. Ето.

Пешчаник.нет, 20.01.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.