Бојан Кривокапић: Драгоцене су све ситуације у којима осетиш да антифасизам дише

Размишљање о компензацијама за било шта је ход по минском пољу. Живот је чудесан колоплет околности, људи, одлука, среће и туге. И тако му треба приступити.

Kristina Ljevak / 21. новембар 2018

На петим Данима Мирка Ковача у Ровињу, по четврти пут додијељена је награда „Мирко Ковач“, којој је циљ наградити најбоље романе, књигу есеја и сценариј настале на простору Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије, а чији аутори/це квалитетом иду за трагом који је Ковач оставио у својим дјелима.

Ове године, у категорији младих аутора, награђен је Бојан Кривокапић, писац из Новог Сада, за роман „Пролеће се на пут спрема“, који је за Србију објавила издавачка кућа Ред Боx, а за Босну и Херцеговину и Хрватску бх. изавач Буyбоок.

Вишеструко награђивани Бојан Кривокапић аутор је романа који се стилом и структуром битно разликује од генерацијских књижевних приступа, што је препознао и жири награде, а својим приступом животу и писању који подразумијева обједињавање културног простора који и Ковач повезује, достојни је носилац овог признања.

„Пролеће се на пут спрема“ књига је о дјечаку Грегору, неким чаробним бакама које су тавориле у омчама патријархата, родитељима који су достојанство изгубили у рату и пораћу, књига о свима нама који у Кривокапићевом писању проналазе дио властитих принципа, међу којима је и онај да се од живота никада не одустаје, те да се једино у том случају могу правити компромиси.

Осим што је награда „Мирко Ковач“ до сада награда с највећим дигнитетом, она носи име и по аутору несвакидашњег опуса, а подразумијева и човјека ријетких етичких принципа. Колико ти је, имајући то све у виду, она важна?

Изузетно ми је важна. Мирко Ковач је писац који је од језика стварао чудо. А то је за књижевност важно, јер све је у језику. Мени је то један од највећих изазова, и једна од највећих радости у писању. Тај наш богати језик, са свим стандардима и дијалектима, та музика која каткад зна бити нежна до ганућа, а кактад зна грунути као земљотрес. Наравно да ми прија и то што је ово једна часна, неукаљана награда.
Награда „Мирко Ковач“ обједињује културни и језички простор Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе.

Ти и у свом писању, али и промишљању свијета, исто чиниш. Колико ти је та коинциденција важна?

Мислим да не може другачије, односно знам да једино тако има смисла, јер то јесте заједнички простор, културни, емотивни, заједничка сећања, заједничке жеље, среће, стрепње. И нема те политике која ће га суштински распарчати. А труде се, званичне политике, труде се на све начине да нас раздробе. Међутим, то не иде тако лако, јер људи не дају. А људе не можеш занемарити.
У вези с писањем, ја заиста не знам како бих писао другачије, дакле, да не припада том простору. Било би то окљаштрено, непотпуно. Често то кажем, и сад ћу – гледам и слушам око себе, читам, промишљам – и из тога пишем.

На самој додјели награде говорио си и о Даши Дрндић, недавно преминулој ауторици и пријатељици, која је имала и те како утицаја у твом личном и професионалном развоју. Ово је без сумње била година пуна смијеха и суза.Вјерујем да би Даши било драго да се наставимо смијати и да би она прва, са својим незаборавним осмијехом, дочекала „Ковача“ за „Пролеће“. Јесам ли у праву?

Наша Даша. Даша Дрндић је књижевница чија су дела у самом врху европске, али и светске књижевности, а у домаћем контексту нешто што узнемирава и читаоце и писце, јер нагони на мишљење, на процес, на преиспитивање. Њена књижевност ме је променила. Другачије читам, другачије пишем. Другачије размишљам. И то је велика радост. И велики изазов за даље. Сећам се колико је инсистирала да јој пошаљем рукопис овог романа, и колико ми је било непријатно кад сам то учинио. Са стрепњом сам чекао одговор. И онда је она одговорила, бритко и нежно, каква је и била. Дала је неколико примедби, неколико сугестија, исправила словне грешке и зарезе. И рекла: „Немој да ти падне на памет да ово не објавиш!“. Остаје туга што нас је напустила, али и велика радост што нам је оставила своја врхунска дела. Сад је на нама да то не изневеримо.

 

 

Дани „Мирка Ковача“ захваљујући његовој супрузи Слободанки Матић Ковач, организационом одбору, члановима/ицама жирија те Ковачевим пријатељима/цама риједак су постјугословенски скуп на којем није необично у изапоноћним сатима запјевати понешто из партизанског регистра. Колико смо, по теби, били привилеговани дружењем под Ковачевим сводом са онима који су му били најближи/е?

Наравно да смо привилеговани. То је ипак контекст који се разликује, Истра, такви скупови. Тако је и на Форуму Томизза, који се сваке године одржава у Трсту, Копру и Умагу. Слободно се говори и слободно се запева, преко дана или иза поноћи, нешто из партизанског, антифашистичког регистра. А знамо да се на многим местима то не може, јер ако те чују, лако можеш добити по лабрњи. Антикомунистичка хистерија, ревизионизам. То нас гуши са свих страна. Зато су све ситуације у којима осетиш да антифашизам дише – драгоцене.

„Пролеће се на пут спрема“ сигурно је једна од „најистарскијих“ књига у постјугословенској књижевности. Јеси ли се усудио да барем због те чињенице прижељкујеш ово важно признање?

Последњих сам година често у Истри. Знам њене градове, њена села којих можда нема на мапи, знам људе. Знам да то није она Истра с разгледница и површних еуфоричних коментара, кад људи падају у транс. Она је много више и много комплексније од тога. Живи и трансформише се са својим изазовима и својим демонима, трансгенерацијским. Антифашизам, егзодус, цонвивенза, неолиберални капитализам. Све је то Истра.
Због свега тога ми је драго да је роман добио баш ову награду, и то баш у Ровињу.

Цијели твој књижевни пут прате признања. Очигледно до сада, на сву срећу, нису стварала никакву врсту оптерећења. Доживљаваш ли награду „Мирко Ковач“ као неку врсту прекретнице или признање струке и публике не може и не смије да утиче на ауторске одлуке?

Да, да не будем лажно скроман, имао сам среће. Иако мислим да то није само срећа. Кад сам преломио, одлучио да ћу се све озбиљније бавити писањем, рекао сам себи да ту не сме бити никаквих компромиса, никаквих калкулисања, задњих намера, ситничарења. Да ће то бити можда једино поље где ћу дати целог себе – па шта буде. И добро је кренуло, закотрљало се. Јер у животу правимо разне компромисе, морамо, да бисмо преживели. Драго ми је што сам остао доследан тој својој одлуци да књижевност нећу каљати тим пакетом зла.
Награде су велика радост, али и велика опасност – да постанеш горд, охол. Да умислиш да си успешан. И да почнеш да пишеш све лошије. То је целоживотна борба. Надам се да ћу успети да останем трезвен и у сталној етичкој зебњи, и у односу на књижевност, и на живот.

Смијемо ли, након награде, прескочити теоретизирање поводом стварности и фикције у књижевности те поједноставнити ствари, а ја те у складу с поједностављивањем питати – може ли ово признање бити дјелимична компензација за нека лична искуства чије си фрагменте у „Пролеће“ уткао?

Размишљање о компензацијама за било шта је ход по минском пољу. Живот је чудесан, колоплет околности, људи, одлука, среће и туге. И тако му треба приступити.

Разговарала: Кристина Љевак

13.10. 2018.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.