Бојан Кривокапић за БУКУ: Моја животна мисија је отимање слободног времена за себе!

Живот није само рад. Живот би требало најмање да буде рад. Замислите како бисмо онда били сретни. Ја то могу да замислим, а надам се да могу и други.

Maja Isović Dobrijević / 28. новембар 2019

 

Бојан Кривокапић рођен је у Бачкој Тополи 1985. године. Објавио је збирку прича Трчи Лилит, запињу демони (Народна библиотека Кикинда, 2013), збирку поезије Жохаров лет (Слово Горчина, Столац, 2014), роман Пролеће се на пут спрема (Ред боx, Београд / Буyбоок, Сарајево, 2017) и збирку поезије Гнездо дечака (Трећи Трг, Београд, 2019).

За Трчи Лилит, запињу демони добио је 2012. године Награду Ђура Ђуканов за најбољи рукопис и 2014. године Награду Едо Будиша за најбољу књигу младог аутора у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. За Жохаров лет добио је 2013. године Награду Мак Диздар за најбољи поетски рукопис.

За Пролеће се на пут спрема добио је 2018. Награду Мирко Ковач за најбољу књигу аутора до 35 година у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Живи у Новом Саду.

Са Бојаном смо за БУКУ разговарали о књижевности, животу младог писца, наградама и другим темама.

Бојане, долазиш у један савим нови концепт на бањалучкој књижевној сцени „Джеп“. Шта мислиш о овом начину дружења писаца са публиком, то је један приснији и интерактивнији начин контакта са читаоцима од класичних промоција?

Радујем се сваком сусрету с публиком. Увек се трудим да тзв. класичне промоције буду живахне, био гост или водитељ, а некад и публика. Не подносим гњаважу. „Джеп“ ми се чини као одличан концепт за књижевне сусрете. Драго ми је што своју нову збирку поезије „Гнездо дечака“ бањалучкој публици могу да представим баш на тај начин.

Радо си виђен гост у Бањалуци, какав је твој однос према Бањалуци и људима овог града?

Мени су Бањалука људи из тог града које волим. Тако је с градовима. Увек волиш неколико људи, све друго су пусте приче. У Бањалуку књижевним поводом долазим већ годинама. Имао сам програме у кафићима, библиотеци, на Фестивалу Императив. Драго ми је што све чешће добијам позиве да дођем.

Као млад, успио си се етаблирати на књижевној сцени. Колико је то тешко младим писцима са наших простора?

„Етаблирати“ је претешка реч. Све више радим оно што волим, а то је можда највећи успех, ако почињеш мимо великих издавача, кумовско-буразерских односа или партије. Чим сам објавио прве текстове, схватио сам да ћу морати да се бавим и другим пословима менаджерске природе, ако желим да то што пишем иде даље. Годинама сам био и аутор, и лектор, и онај ко преноси књиге у путној торби, и организатор програма... Сад је тога све мање, на сву срећу. Јер, наступи премор од гомиле послова које треба да радиш, јер се очекује да их ти урадиш. Мултитаскинг је тихи убица. Волео бих да нове генерације аутора и ауторки нађу начин да се спасе од тог бремена, сатирања, и да имају више времена за читање и писање.

Између осталог, добитник си награде ‘Мирко Ковач’, колико су овако велике награде значајне за књижевнике, али са друге стране, колико су на неки начин и бреме због будућег рада?

Награда Мирко Ковач ме је у једном моменту спасила. Живео сам од ње скоро годину дана и захваљујући њој сам успео да завршим рад на рукопису „Гнезда дечака“ и наставим писање прозе. Награде су значајне, поготово ако подразумевају и финансијски део, а не само похвалницу коју можеш да окачиш изнад шпорета. Значајне су и зато што се понеки медиј закачи за њих, а то онда књигу учини видљивијом, да јој ветрић у леђа. А да ли су бреме? Мислим да је бреме колоплет околности у којима живимо, свакодневна борба да нам глава остане изнад воде и да нам не исеку струју.

Колико је у данашње вријеме тешко бити књижевник када су друштвене вриједности поремећене и све је мање слуха за умјетност и писану ријеч?

О тим „друштвеним вредностима“ ћемо неки други пут. Тешко је бавити се књижевношћу, јер систем у којем живимо захтева да радимо до бесвести и будемо продуктивни исто до бесвести. Свуд око нас се мантра да морамо: радити, радити, радити. Као да смо рођени само зато да бисмо: радили, радили, радили. Ја мислим да то није нормално. Живот није само рад. Живот би требало најмање да буде рад. Замислите како бисмо онда били сретни. Ја то могу да замислим, а надам се да могу и други.

Имајући у виду свијет у којем живимо, гдје је све ужурбано, немамо времена, како да се вратимо књигама, умјетности, култури…

Ужурбаност је саставни део матрице у којој се вртимо и која нас сатире. Моја животна мисија је отимање слободног времена за себе. То значи да ме разни страхови: да сам лењ, да нисам довољно продуктиван, да нисам компетентан и сл. не ухвате за гушу. Опирање доминантној идеологији је баш то: ја јесам лењ, ја нисам довољно продуктиван, нисам компетентан – и то је ОК. А то је језиво тешко, јер те та идеологија на сваком кораку подсећа да ниси довољно ово, или довољно оно. А кад отмеш време за себе, онда нема проблема с књигама, дружењима, разговорима, седењу и гледању у небо.

Имајући у виду да ријетко који књижевник код нас може живјети само од писања, шта нам то говори о друштву у којем живимо?

Не знам шта нам говори о друштву, али нам говори да се морамо удружити и отети властите животе из шака разних послодаваца и налогодаваца.

Шта за тебе значи писање, можеш ли замислити живот да не пишеш, како се осјећаш док си сам са својим ријечима?

Ја сам врло ретко сам. Волим људе и често сам с људима и с њиховим причама. То ми даје елан и ерос животу. Уживам у писању. Пишем и кад не укуцавам текст, већ само читам, разговарам, посматрам, ослушкујем.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.