БОЛЕСНО ДИЈЕТЕ ПРЕД ЗИДОМ БИРОКРАТИЈЕ: Треба нам изузетак од процедуре!

Код нас је најбитније да закон о јавним набавкама буде испоштован у свој својој бирократији, и свако ко би покушао да створи паралелну процедуру која спашава животе, био би одговоран за то, једнако као да је починио најтеже кривично дјело.

Maja Isović Dobrijević / 18. јул 2019

Foto: Ilustracija

 

На друштвеним мрежама појавио се нови апел за лијек, наиме, у овом случају тражи се лијек за дјечака који је оболио од леукемије, а има Доwн синдром. Мајка овог дјечака је самохрана и стално је уз њега, и није у прилици да набавља лијек у иностранству, али ни да плати прву дозу лијека који би Фонд здравства рефундирао. Овај случај само је примјер система који је заказао и који се мора мијењати, јер наши жвоти и животи наше дјеце зависе од правила процедура који су многима потпуно нејасни.

Правница Ана Котур Еркић каже да се у случајевима попут овог ради о лијековима који су у употреби у врло рестриктивним условима и са озбиљном индикацијом, па самим тим и процедура продаје и процедура набавке ових лијекова подлијеже посебном законском режиму, који дјелује сувише круто кад се нађемо у безизлазној ситуацији.

„Ово само показује да институције морају створити стратегију за осигуравање права на лијечење пацијената у изузетним околностима, односно – кад је залиха постојећих лијекова при истеку, као и да грађани на вријеме морају бити информисани да ће у догледно вријеме бити мања количина одређених лијекова, да би их набављали, тако да не долазе у ситуацију да терапију прекидају. Оно што је страшно јесте што се у једном тренутку, кад је породици најтеже, све несреће свијета просто спусте на њихова рамена, као да друштвено маргинализован положај није довољан сам по себи, већ и болест која не бира и са којом нема правила одједном постане неиздржив терет“, каже за БУКУ Ана Котур Еркић.

И поред Фонда солидарности у РС, опет смо у ситуацији да свако мало покрећемо неке акције, хуманитарне бројеве и тражимо алтернативне начине да помажемо обољелим људима и дјеци. Ану смо питали како се ово системски може ријешти и у чему констатно гријешимо.

„Гријешимо у превенцији, а ако баш не можемо превенирати болест, можемо превенирати нашу закашњелу реакцију на њу. Морамо и довољно познавати регулативу – мандат Фонда солидарности овдје апсолутно није примјењив. Покушаћу да објасним – мандат Фонда солидарности је у екстремним ситуацијама, у којима се одређена здравствена услуга, која се односи на дијагностику и рехабилитацију, није доступна у домаћим здравственим установама, односно у установама са којима Фонд здравственог осигурања има потписан уговор. Таква здравствена услуга се односи на тешка стања, стања у којима лијечење изискује ангажовање великог броја ресурса. А случај са којим смо се сусрели – суштински дијагностички и третманом је покривен домаћим законодавством, у домаћој здравственој установи у уобичајеној, редовној и довољно познатој процедури. Тежак јесте, али и истражен и са добром прогнозом уз терапију“, истиче Ана.

Она додаје да је овдје велики проблем Закон о јавним набавкама, којим се једнако набавља гориво, столица у канцеларији, тоалет папир и лијек за животно угрожено дијете.
„Просто, гријешимо у употреби процедуре која није компатибилна са сврхом. Исто тако, гријешимо у томе да јавне набавке представљају дуг, тежак и напоран, али изнад свега јако неизвјестан посао, како за институцију која га проводи, за добављаче, тако и за крајњег корисника – који мора бити изузетно битан, најбитнији у свему овоме. Овдје је јасно да процедура стоји на путу сврси и да смо просто као систем претворили животно важну ствар у борбу жалби незадовољних, прекопавање туђих джепова, оправдано или не, а занемарили најбитније – резултат који изостаје, односно – испуњавањем процедуралног захтјева ћемо анулирати и поништити разлог због којег се процедура проводи“, појашњава наша саговорница.

Поставља се питање зашто у оваквим и сличним случајевима не постоји увезаност Клиничког центра, фондова и Министарства, јер је то можда начин да се избјегну овакве ситуације. Ана каже да чак и уз најбољу увезаност свих наведених, а сигурна је и да сви наведени једнако знају за овај проблем, једни јер им је то посао, други јер наилазе на зид сопствене надлежности – у овом случају није проблем знања – већ одговорности ако се лијек набави мимо законом прописане процедуре.

„При томе, овај лијек у увозу за БиХ кошта јако пуно, и генерално за земље окружења, јер свако ко га увози нема неких специјалних ограничења у складу са намјеном лијека, у погледун цијене, а доста тога диктира и мало тржиште БиХ, у односу на рецимо, тржиште Турске које је огромно. Дакле, код нас је најбитније да закон о јавном набавкама у дијелу процеса буде испоштован у свој својој бирократији, и свако ко би покушао да створи паралелну процедуру која спашава животе, био би одговоран за то, једнако као да је починио најтеже кривично дјело. А нама заиста треба изузетак од процедуре – у смјеру продужења уговора са постојећим добављачем, у животно битним условима, у смјеру другачијег дефинисања критерија избора добављача у оваквим ситуацијама - као и код пелена за особе с инвалидитетом, те код свих других најважнијих ситуација у којима дјелујемо на здравље, живот и добробит становништва“, истиче правница Ана Котур Еркић.

Овај пут, лијек за обољелог дјечака пронађен је преко активиста који лијек набављају у иностранству, али то није системско рјешење, а не смијемо се као друштво ослањати на оваква рјешења, каже Ане. Ипак, у моментима очаја, кад друштво закаже, ништа нам друго не преостаје.

Ана каже да смо ријешили хитно, али сада је вријеме да се бавимо битним.

„Није проблем набавити лијек, поготово што друге земље које немају овако круте и ригидне системе, гдје трчимо да све буде 'транспарентно' или бар формално транспарентно, а не сврсисходно, имају довољно обучене људе да један битан сегмент препознају – реалну индикацију у датој ситуацији. Дакле, кад сљедећи пут будемо расправљали о највишем могућем нивоу здравствене заштите за дјецу, о најбољем интересу дјетета, о питању инвалидитета и његовом присуству у законодавном оквиру, који не мора да се тиче инвалидитета стриктно, сјетимо се овога и себи отворено признајмо гдје гријешимо“, каже Ана.

Након набавке лијека, Ана је сама себи дала задатак да напише иницијативу за преиспитивање усклађености процедуре јавних набавки са највишим стандардом поштовања људских права, јер сматра да није довољно рећи да не ваљамо, већ морамо нудити рјешења која ће ваљати и вриједити кад смо сатјерани у кут.

„Најважније је да свако од нас, кад дође у ситуацију да нешто не може, просто нађе начин на који би нешто остварио, без да вријеђа право и интерес другог, било би нам много боље. Овако је све што се деси препуштено на иницијативу неколико људи вољних да у систему створе простор за најбоље рјешење – а то као друштвена заједница не смијемо дозволити“, каже наша саговорница.

Адриана Басара, новинарка и активистица, каже да се константно срећемо са разним апелима за помоћ у лијечењу и дјеце и одраслих.

„Када је основан Фонд солидарности за лијечење дјеце, мислила сам то је то. Заокружили смо причу и покрили све аспекте. Но, сад смо постали и свјеснији да је постојећи Фонд здравственог осигурања као овакав неодржив. Он је оставштина неког система када је то могло да функционише, јер су редовно плаћани доприноси, јер су фабрике радиле, јер је много више било радника него пензионера, дјеце и незапослених, па је био одржив. Данас, када се суочавамо са вишегодишњим узастопним падом наталитета, расељавањем становништва ван РС, сивом економијом, радом 'на црно', логично је да ФЗО не може да функционише како је замишљено, па онда немамо ни цитостатика, ни завоја, ни парацетамола, ни стерилних рукавица“, каже Адриана Басара за БУКУ и додаје да су поражавајући изговори одговорних.

„Изговори не смију да постоје. Систем треба да постоји. Ако не знају да направе систем, нека препишу. На овај начин, свјесно или не, угрожава се основно право дјеце и одраслих, а то је право на живот“, каже она.

Жељка Перишић Ниновић, директорица Центра „Дајте нам шансу-Звјездице“, каже да је ситуација са којом смо се сусрели прије неколико дана, када је мајка дјечака Николе, који болује од леукемије, преко друштвених мрежа тражила помоћ како би набавила лијек за свог сина, нажалост све чешћа.

„За мене, као родитеља, то је заиста поражавајуће, да у таквој ситуацији Клиника на којој се дијете лијечи тражи од родитеља да набави лијек како би се наставило даље лијечење, јер они у болничкој апотеци немају. Ријеч је о дјечаку који има Доwн синдром, а сви знамо колико су они осјетљиви, и како и најобичнија прехлада зна да се искомпликује, а да не говорим о оваквом обољењу уколико се терапија не да на вријеме. При том не говоримо о парацетамолу, већ о лијеку који не може ни да се купи у нашим апотекама. То је показатељ колико систем не функционише, и колико су угрожени животи наше дјеце. Објашњење надлежних да се нико није јавио на тендер или слично, само је изговор, јер се за овакве ситуације мора пронаћи рјешење, и то системско рјешење. Не можемо сваки пут покретати акције преко друштвених мрежа и набављати лијек каналима који су приватни.  У питању је основно право, право на живот, које је у овом случају угрожено“, каже за БУКУ Жељка Перишић Ниновић.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.