Борис Буден: "Посткомунистичка транзиција идеолошка је замка капиталистичког Запада"

"Идентитет је идеологија која без конкуренције влада сувременим свијетом" каже Буден у разговору поводом књиге Транситион то Ноwхере

BUKA portal / 08. фебруар 2021

Foto: BUKA

 

Поводом књиге “Транситион то Ноwхере” разговарали смо с истакнутим филозофом и свеучилишним професором Борисом Буденом, који живи и ради у Берлину.

Када се гугла ваше име, пише да сте аустријски филозоф. Какво је заправо ваше идентитетско одређење у том смислу? Бити нечијим филозофом.

- Чини ми се да немам никакав идентитет и да вам признам, уопће ми не фали. Сјећам се времена кад нитко никога није питао за тај идентитет. Данас је другачије. Не можеш не имати га. И нитко те не пита желиш ли га или не. Тако је настао и мој аустријски идентитет. Из пуке чињенице мојег посједовања аустријског држављанства. Све остало што се учитава у фразу “аустријски филозоф” није под мојом контролом. А учитава се свашта, цијели низ произвољних својстава па тако и то да сам, како кажете, нечији филозоф, као да припадам канону “аустријских филозофа” заједно с, рецимо, Хуссерлом, Wиттгенстеином или Поппером. Наравно да је то бесмислица, али није најгора с којом морамо живјети против своје воље.

Па што је онда идентитет ако није ствар слободне воље?

- Нужност! Нешто што нам је наметнуто и што негира наше право на слободни избор. Идентитет је идеологија која без конкуренције влада сувременим свијетом. Ако се данас још увијек може говорити о искуству тоталитаризма, онда му је име “идентитет”. Али није било увијек тако. Некада су карактеризације као “аустријски филозоф”, “америчка глумица”, “чешки пивопија” итд., служиле једноставној геополитичкој, односно културној оријентацији у свијету. Гарантирале су какву-такву успоредивост разлика и њихову релативну равноправност. Тко је спомињао националну припадност, увијек је под њом подразумијевао и некакво друштво. Са ступањем идентитета на свјетску политичку сцену тај дубински, друштвени карактер нације се изгубио. Она је данас име за идентитетску заједницу. И што је садржајно празнија, то је политички ефектнија. Распад Југославије и није био ништа друго него рат идентитета који је неповратно уништио друштвену супстанцу наших нација. Оне су из њега изашле као празне идентитетске љуске без икаквог друштвеног садржаја.

Кажете у једном разговору да смо “на новом почетку за који не знамо чега је то почетак”. Важи ли то и за данашњу ситуацију? Је ли она, у том смислу, такођер “радикална”?

- Људи данас схваћају да криза у коју смо ушли није никакав циклички поремећај који само накратко прекида иначе постојану нормалност. Она је радикална утолико уколико може бити фатална. Деценија у коју смо управо ушли бит ће одлучујућа. Ако се до 2030. емисије стакленичких плинова не преполове, односно ако се до половице стољећа не сведу на нулу, изгубљени смо. Климатска ће катастрофа бити неизбјежна. Дакле, нема више “нигдар ни так било да ни некак било”. Нема више оправдања за опортунистичко калкулирање. Или ћемо спровести радикалне промјене, или нас неће бити. Радикално се односи на промјену у самом начину репродукције живота. Нема више табуа који се не смију доводити у питање. Није то ни концепт економског раста, ни приватно власништво, ни сам капитализам. Не можемо сви живјети као Американци и трошити онолико енергије колико троши просјечна америчка обитељ. Земља то не може поднијети. Дакле, не само да тај начин живота односно капиталистички начин производње који га омогућује не могу више бити идеал свима осталима; они се морају радикално промијенити.

Односи ли се то и на нације, на примјер на ове наше из такозване регије?

- Управо на њих се то и односи. Ако се оне радикално не промијене, дани су им одбројени. Недавни извјештај демографа окупљених око Еуростата тврди да ће за двадесетак година у Хрватској половица становништва бити старија од 65 година. До краја стољећа преко 60 посто популације бит ће “старци”. По том сценарију за тридесетак година Хрватска ће изгубити милијун становника. А на крају овог стољећа у земљи ће живјети тек нешто више од милијун и пол становника, не више у националној држави него у некој врсти масовног старачког дома. Исто важи и за остале земље регије. Србија би требала имати чак мање становника од Хрватске.

Ти статистички трендови се пројицирају на темељу параметара који важе данас. Али они се сутра могу у потпуности промијенити.

- Али што ако се не промијене, ако у свијести људи односно у политици коју они подржавају не дође до неког радикалног обрата? Онда овај сценариј одумирања нације постаје сасвим реалистичан. За мене особно, а ја се нити осјећам Хрватом нити волим Хрватску, тај сценариј уопће не звучи песимистично. Људи има довољно на свијету, чак ће их у догледно вријеме бити још и више. У Нигерији је половица популације млађа од 19 година. Та земља ће крајем стољећа имати 800 милијуна становника. Разлога за панику дакле нема. Потребно је само довести у питање хрватску националну идеологију, дакле идеолошке претпоставке на којима је устројена данас доминантна идеја хрватске нације. То је на првом мјесту расистичка догма да су Хрвати само они који су рођени од оца Хрвата католика и од мајке Хрватице католкиње, дакле логика крви и тла на којој је успостављена сувремена хрватска држава. Како ту идеологију изричито или прешутно подржавају готово сви у чијој се одговорности налази будућност Хрватске, укључујући и водеће хрватске демографе, излаза, како се чини, нема. Они ће и даље булазнити о Хрватицама које ће наједном почети рађати по петеро дјеце, захтијевати забрану абортуса, обећавати рапидни раст стандарда који ће зауставити одлазак младих људи у свијет и чак осигурати њихов повратак. Али неће примијетити да су им људи ту иза угла, код Бихаћа, људи које, кад пређу границу, њихова држава батина, пљачка и протузаконито избацује натраг у Босну. Али у томе и јест проблем хрватске националне идеологије и, опћенито, хрватског домољубља, да реже грану на којој нација сједи. Хрватским идеолозима и политичарима недостаје најједноставнији инстинкт за преживљавање. Тако, умјесто да створе некакав план имиграције, привлачења и прихваћања миграната који су насушна потреба просте репродукције друштва, увјет за било какав економски просперитет, они су своју нацију увалили у улогу фронтеx батинаша. Сасвим у складу са својом тисућљетном културом. Нација која има такве идеологе и политичаре ни не заслужује да преживи.

Како у том контексту видите ову пандемију и њезине импликације?

- Људи су мање-више свјесни тога да је она само симптом једне далеко теже болести која нам пријети из будућности. Ми још не знамо што ће нас све снаћи, које још непознате болештине ће изродити глобално затопљење, какве ће несагледиве посљедице проузрочити за сада још незаустављиво уништавање природе. Ипак, нешто смо већ научили из ове кризе. Друштвена солидарност, брига за слабије и немоћне, свјесно људско удруживање с циљем заједничког дјеловања, и оно најважније, нужност рационалног планирања у складу с друштвеним сврхама, то је оно што нам стоји на располагању пред надолазећом катастрофом. А ту катастрофу, и то данас постаје све јасније, нећемо спријечити ако ћемо и даље слиједити логику бесконачног економског раста и ако ћемо дати да нас попут слијепаца и даље води такозвана невидљива рука тржишта. Она нас је и довела на руб катастрофе. Дошло је вријеме да поново измислимо социјализам у којем ће човјек бити друг не само другом човјеку него и природи, оној изван себе као и оној у себи.

И у вашој новој књизи “Транситион то ноwхере” бавите се проблемом посткомунизма. О каквом је то повијесном процесу ријеч? О повијесном напретку или можда регресији?

- Као и у претходним књигама инзистирао сам на тези да је такозвана посткомунистичка транзиција идеолошка замка у коју је капиталистички Запад, побједник Хладнога рата, ухватио бивша социјалистичка друштва осигуравајући себи апсолутну доминацију и неограничену контролу над њима. Успио им је наметнути један циљ без алтернативе, циљ слијепог достизања Запада. Сва њихова будућност тиме се свела на понављање нечије туђе прошлости. Штовише, постсоцијалистичка друштва стављена су под неку врсту западног туторства, попут некаквих малољетника повијести незрелих за управљање властитом судбином. То је била цијена интеграције у глобални капитализам у којем је многима од тих друштава суђено да никада не достигну просперитет и моћ својих газда и профитера.

Како је Хрватска, ако је, окончала ту транзицију? Субмисивно? Је ли могла другачије?

- Окончала ју је као вазал било најмоћнијих земаља Еуропске уније, као Њемачке на примјер, било Сједињених Држава односно НАТО пакта. Тај вазални однос има јасан неофеудални карактер. Транзиција је у том смислу процес управо супротан просвјетитељству. Дакле, не излазак из самоскривљене незрелости, у чему је Кант видио смисао просвјетитељства, него управо супротно, драговољно прихваћање тог стања властите незрелости и потребе за туторством.

Корак, два унатраг: када и како је код нас заправо започела та транзиција?

- Ако мене питате, процес транзиције у Хрватској започео је онда када је на Трг Републике враћен споменик бану Јелачићу. Још данас ми није јасно што је тадашња хрватска малограђанска интелигенција, која је то извела, видјела лоше у идеји републике. Какву то антидемократску, комунистичку идеологију, какав то тоталитаризам или, божемесачувај, југославенство? А још мање ми је јасно што им је ондје требао Јелачић, онај који је као хабсбуршки вазал у име феудалног апсолутизма у крви затро грађанску, демократску револуцију. Али, како се оно каже: Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси. Данас, након што је транзиција завршена, чини се да је Јелачић с правом на своме плацу. Да свједочи о континуитету хрватског вазалства, од Јелачића, преко Павелића до Пленковића. Туђман, ипак, не спада у тај континуитет. Он је био суверенист, барем у покушају. Одвећ се угледао на свог вођу и учитеља Јосипа Броза, јединог правог суверена којег су народи на овим просторима икада имали. Али није имао његове капацитете, ни интелектуалне, ни политичке. Ипак, умро је сретан, у заблуди да је остварио самосталну и суверену хрватску државу.

Је ли сад напокон завршило то вријеме транзиције, и ако јест, како знамо да јест?

- Поднаслов моје њемачке књиге о транзицији објављене прије десетак година је “О крају посткомунизма”. Не дакле о крају комунизма, него о крају процеса излажења из њега. Тај процес није довршен када је постигнут некакав његов повијесни циљ, на примјер кад је напокон остварена друштвено стабилна, економски просперитетна и културно оплемењена демокрација – на овом се мјесту обично додаје: “западног типа”. Напротив, транзиција је довршена онда када је тај циљ потрошио своју привлачну енергију, када се цијела телеологија посткомунистичке транзиције расплинула у реализму приватизацијске пљачке, корумпираних елита, постиндустријске пустоши, емиграције, примитивног клерикализма, интелектуалне декаденције и културне провинцијализације, укратко у тузи и биједи периферног капитализма. Данас само неолиберални талибани још захтијевају коначно остварења транзицијског циља који они виде у фантазији некакве “нормалне, уређене државе” која ће се одрећи свих својих функција осим оне да буде сервис за акумулацију њихових профита.

Већина есеја у овој књизи тражи одговоре на политичка и повијесна питања у праксама и дјелима сувремене умјетности. Зашто баш у умјетности? Зар повијесно односно политичко знање није у стању само одговорити на та питања?

- Немогуће је ту књигу дисциплинарно дефинирати. Ја нисам никакав критичар или повјесничар умјетности. Такођер нисам написао ни некакав трактат из естетичке теорије. Штовише, нисам одабрао ни теме тих есеја. Напротив, сви ти текстови су наручени и сви су написани за новац. Начелно не желим прикривати чињеницу свог најамног рада у сфери културе и умјетности, дакле реалност материјалних, производних претпоставки свог наводно аутономног ауторстава. Нисам ја као аутор с оригиналним идејама пришао умјетности и понудио јој своје услуге. Управо обрнуто, умјетност је дошла к мени и понудила ми новац за текстове на теме које је сама одабрала. Ја дакле нисам ни писац, ни умјетник, ни теоретичар овога или онога, ни новинар, него нека врста кондотијера у данашњој Републици слова, сувременој репродукцији онога што се у ренесанси и просвјетитељству називало Республица Литеррариа. Кондотијер долази од талијанског цондоттиеро што значи напросто контрактор, онај који ради по уговору, или ако баш хоћете, плаћеник.

То одудара од предоджбе слободног умјетника, интелектуалца који има своју јасну позицију и улогу у јавности националне културе.

- Сувремена умјетност је глобални систем који је већ одавно прогутао и пробавио концепт националне умјетности. Она нема више никакве везе с оном старом предоджбом о умјетности као подрубрици културе у смислу листања старих новина: најприје вањска, па унутарња политика, па економија, па култура и у њој умјетност, а на крају спорт, разонода и вријеме. У ту трансформацију спада и отварање умјетности према свим темама сувременог живота, културе, политике, повијести, као и према знанственим дисциплинама. Нема више те дисциплине знања која није добродошла у сувременој умјетности, као што је, с друге стране, сувремена умјетност добродошла у свим сферама модерног знања. У том смислу се може рећи да сам и ја умјетник, наравно, не у смислу у којем стара национална култура разумије ту професију.

Готово сви есеји у књизи изворно су написани на енглеском. Спада ли та чињеница такођер у трансформацију о којој говорите?

- Тако је. Сувремена умјетност, и не само она, него читаво подручје сувремене производње знања, културе, економије и политике, па тако и та данашња Република слова има свој “материњи” језик, који је, јасно, енглески. Младен Стилиновић који је почетком деведесетих сковао онај славни слоган да “умјетник који не говори енглески није умјетник” био је потпуно у праву. Та чињеница има, наравно, далекосежне посљедице по националне језике, нарочито овако мале и немоћне као што је хрватски – који националисти још увијек покушавају насилно одвојити од српског, босанског или црногорског, тако само убрзавајући његово пропадање и одумирање. Већ данас тај је језик великим дијелом ревернакуларизиран, све више употребљив само још у неважним доменама живота и рада, у свакодневици, обитељи, у затвореном локалном свијету вазалне државице на периферији глобалног капитализма. Уосталом, студија “Европски језици у дигиталном добу”, коју је недавно израдила група од преко 200 експерата језичне технологије, дошла је до закључка да 21 од 30 еуропских језика које су истраживали има слабу или никакву дигиталну подршку. Увјерени су да већина еуропских језика неће преживјети дигитално доба. Није потребно напоменути да је хрватски међу њима. Скора будућност ће нам тако дати одговор на питање тко ће први одумријети, нација или њезин језик. Што се првога тиче, није ми жао. Кад је о језику ријеч, треба све учинити да се он спаси, а на првом мјесту ослободити га из националистичког кавеза у којем му нема опстанка.

И за крај, умрла је Мира Фурлан. Познавали сте је?

- Да, јесам. Зато с нелагодом данас проматрам како се у Загребу навелико слини за њом. Касно. Али њезин супруг, Горан Гајић, којег се данас у том контексту спомиње само још као, је л’, оног Србина због којег је настао читав проблем – да је вољела Хрвата, ваљда би све било у реду – он је још жив. Гајић је, и то млади људи не знају, такођер дијете са загребачког нововалног асфалта, лик из Звечке и с дуванског пута. Ако се сад стиде због тога што су направили Мири, нека позову Гајића да му то у очи кажу. И он је, на свој начин, био дио те нововалне културе којом се сад сви толико поносе. С друге стране, можда је Марx био у праву кад је рекао да је стид револуционарни осјећај. Можда је хрватска култура којој је требало тридесет година да јој тај стид дође из дупета у главу нешто научила. Можда се промијенила. Можда ће сад имати храбрости да се исприча људима које је извријеђала и отјерала док су још живи. Истина, Мира је мртва, али Дубравка Угрешић је још жива, Рада Ивековић је жива. Што чека Филозофски факултет? Да умру, па да и он почне слинити.

 

Јутарњи.хр


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.