Борис Дежуловић: 香港不是中国

Што Опузенцима поручује браћа исте исисане крви, што беспослени пролетери из радничког Метковића имају рећи рођацима из далеке Кине, што им оно пише на транспаренту?

Boris Dežulović / 23. септембар 2019

Остала је то до данас најславнија реченица коју је написала, иако је мало људи уопће чуло за њу, а још мање зна да су то заправо њене ријечи. Чувени слоган, што стоји на крају ‘Комунистичког манифеста’ и надгробној плочи Карла Марxа, њемачки је филозоф узео од нетом преминуле Флоре Тристан, перуанско-француске социјалистичке активистице, баке великог Паула Гаугуина и мајке свјетског феминизма. На њеном пак гробу у Бордеауxу тек је симболично пресјечен камени ступ, а на њему вијенац и књига која је надахнула Марxа: ‘Радничка унија’ из 1843., најпознатије њено дјело, есеј који нитко није прочитао, а из којега сви знају најславнији цитат: ‘Пролетери свих земаља, уједините се!’

Па ако вас живот, судбина и хрватска економска конјунктура нанесу у француску Аквитанију, у град Бордеауx, да тамо возите такси, монтирате кабине за Аирбусов А380 или ових дана за паушалац берете бордошко грожђе, и ако се питате што се то чује, што то ових ноћи језиво шкрипи и цвили на старом гробљу Цхартреусе, да знате: то се само у гробу врти жена којој су хуље сјебале сан.

Стотину седамдесет шест година касније, патуљаста републичица Хрватска на периферији широког свијета – земља из које се свих тих стотину седамдесет шест година бјежало трбухом за крухом, главом за славом, умом за друмом, срцем за курцем, петом за вјетром, свим за свачим – у ироничном је хисторијском обрату постала мала, приручна лабораторијска реторта свјетског радништва. И ако је у том малом квартовском дућанчићу на рубу големог свјетског тржишта рада икад имало смисла завијорити црвену заставу с Флориним позивом ‘Пролетери свих земаља, уједините се!’, онда је то данас, кад Хрватска изгледа попут конгреса Треће интернационале.

Прије тједан-два хрватске су новине забиљежиле бизарну причу из Опузена: на вјечни неретвански дерби треће ногометне лиге између домаћег Неретванца и Неретве из сусједног Метковића, на стадион Подворница стигла је и повећа група Кинеза, радника с недалеког градилишта Пељешког моста, који су у плавим дресовима домаћег Неретванца махали хрватским и кинеским заставицама, развивши двојезични кинеско-хрватски транспарент са сасвим прикладном коминтерновском паролом о ‘мостовима пријатељства’.

Кинески навијачи опузенског Неретванца више су од куриозитета: јесу ли они на опузенском стадиону као Кинези, поприлично већ удомаћени на хрватском југу, или пак као радници, локални пролетаријат којему су ногометне трибине вазда биле природно станиште? Није, рецимо, забиљежено да су кинески радници с Пељешког моста овога љета виђени у Дубровнику, на Магеллијеву ‘Хамлету’ на Ловријенцу или, штајазнам, Погорелићеву концерту у атрију Кнежева двора. Тамо су, јасно, били тек бољестојећи кинески туристи и комунистичка аристокрација: зидарима и тесарима мјесто је, разумије се, на стадиону.

Кинески радници у Хрватској одавно више нису куриозитет: свакако, то нису у земљи из које је безглаво побјегло све са осам разреда основне школе и десет прстију на рукама, па су Влада, послодавци и гранична полиција страним радницима морали широм отворити врата и висом подигнути капије. Све отада, хрватске новине изгледају као гласила Коминтерне.

Нису се Кинези једини удомаћили: читали смо овога љета, рецимо, и репортажу о симпатичним Украјинцима, радницима из творнице сардина у Салима на Дугом отоку, који су се на традиционалном локалном карневалу маскирали у – чешке туристе. Из Украјине су и радници на градилишту загребачког ротора у Реметинцу, али има их, читали смо, и из – Индије. И они су се удомаћили, ‘али храна им је бљутава, па је фирма добила дозволу од министарства да им из Индије доведе кухарицу’. У загребачком Камграду грађевинске раднике тако налазе у Албанији и Молдавији, а у месној индустрији у Петријевцима у далеком – Непалу. Из Непала су и радници вараждинског Марлеxа, који су у новинама причали како у домовини посла има само за шерпе на Моунт Евересту и како радећи у Вараждину планирају уштедјети за аутомобил и женидбу. У недалеком Новом Марофу цесте граде Румуњи, док текстилна индустрија из оближњег Трновца Бартоловечког квалифициране шиваче увози чак из – Мексика.

Замјеник хрватског министра рада овога је љета око увоза радника имао плодне разговоре с амбасадором Бангладеша, а у једном интервјуу предсједница Филипинског удружења извозника услуга каже како би тамошњи радници у Хрватској радили већ за три хиљаде куна. Некидан сте тако прочитали топлу људску причу о Филипинцу који у неком шибенском херитаге хотелу ради сиромах као коњ како би уштедио за тетоважу Дјевице Марије. Од свих странаца на хрватском тржишту рада најбоље се, међутим, удомаћио један Талијан, којега су репортери тринаестих новина у Сплиту ухватили гдје у аутомобилу с талијанским регистрацијским ознакама вози – такси.

Одавно су, како видите, прошла времена кад су нам странци на градилиштима били из Босне. Опустјело хрватско тржиште рада, из којега су на концу чак и Босанци отишли у Скандинавију, оживјело је посљедњих пар година свим језицима свијета: тамо, на другом крају свјетског тржишта, газде су нашли несретнике којима је и пар стотина еура мјесечно цијело богатство, сасвим довољно да тетовирају Госпу и у домовини нађу жену. Живо је тако на оживјелом хрватском тржишту рада као на градилишту куле бабилонске, зидари су из Албаније, Молдавије и Кине, приступне цесте асфалтирају радници из Румуњске, Индије и Бангладеша, кухају им и спремају Украјинци, Непалци и Филипинци, трлише шију Мексиканци, а газде развозе таксисти из Италије. ‘Пролетери свих земаља, уједините се!’ Још кад види црвене заставице и транспаренте с ‘мостовима пријатељства’, помислио би какав временски путник намјерник да је забасао на трасу неке омладинске радне акције, с марљивом омладином из свих пријатељских земаља. Из свих заправо осим – Хрватске.

Овдје су остали ваљда само они Хрвати којима посао не треба, јер су већ тетовирали Дјевицу Марију и остварили сваку своју амбицију: њих ћете недјељом након мисе видјети на ногометној трибини, гдје им је вазда било и мјесто. Ено их тако и на неретванском ел цласицу, на стадиону Подворница у Опузену.

Какав је то дерби био, још се прича о њему! С једне стране навијачи домаћег Неретванца, клуба који је десетљећима играо на погон ПИК-а Неретва из Опузена, пољопривредног комбината за којега је на седам стотина хектара најбоље земље у цијелој држави радило седам стотина људи, прије него што је славни ПИК у приватизацији сравњен са земљом, а земља подијељена локалним хадезеовцима. Насупрот њима, на трибини за госте, навијачи Неретве из Метковића, клуба који је десетљећима играо на погон још славнијег Развитка, у чијим је робним кућама, дућанима, складиштима, хладњачама, ресторанима и хотелима радило хиљаду и шест стотина људи, прије него што је славни метковићки гигант у приватизацији додијељен Стипи Габрићу Јамби.

Ето дакле беспослених пролетера из сравњеног опузенског гиганта на трибинама малог стадиона Подворница, ето ‘плавих врагова’ гдје машу хрватским заставицама заједно с кинеским тесарима и армирачима, које су довели исти људи што су им град сравнили с родном грудом, ето на супротној трибини њихових ривала, беспослених пролетера из сравњеног метковског гиганта, ето дрчних ‘Блуе Wхите Киллерса’ из Јамбиног Метковића како им одговарају, хм, развитком свога транспарента. И што Опузенцима поручује браћа исте исисане крви, што беспослени пролетери из радничког Метковића имају рећи рођацима из далеке Кине, што им оно пише на транспаренту? Пише: ‘Хонг Конг ис нот Цхина!’

Цијела делта Неретве, цијела Далмација, цијела је Хрватска под заставом државне независности сравњена са земљом, а земља подијељена хадезеовцима, умјесто опљачканог и пониженог пролетаријата газде су у независну сравњену земљу Хрватску за парсто еура мјесечно довели јефтини, увозни пролетаријат из Филипина, Бангладеша, Непала и Кине, а гњевни Јамбини берачи мандарина након свега упозоравају како ‘Хонг Конг није Кина’! Односно, да бисте боље разумјели њихов револуционарни гњев: 香港不是中国 Што ће вјеројатно изравно ући у анале као најславнија реченица такозваног хрватског радничког окрета.

То што у радничком окрету шкрипи и цвили није, међутим, до њих. То се у далекој Аквитанији у свом гробу окреће баба Паула Гаугуина, којој су хуље сјебале сан


Преузето са Новоссти


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.