Борис Дежуловић: Балада о Бобу Фалкенбургу

Федереров ас пробио је Ђоковића и петнаест хиљада људи на Централ Цоурту одушевљено је скочило на ноге. „Тwо матцх-поинтс фор Федерер!“, рекао је коментатор ЕСПН-а, а старцу заваљеном у наслоњач једне виле у калифорнијском Санта Yнезу заиграо је брк.

Boris Dežulović / 16. јул 2019

Сваке године у ово доба сјећања му, као у старим црно-бијелим филмовима, намрешкају слику на телевизору и врате је у прошлост, па старцу заигра брк.

Фалкенбургови су били обитељ с плаката за Америцан Wаy оф Лифе, што су након Велике депресије и Другог свјетског рата скицирали сретну послијератну америчку средњу класу. Отац, инжењер Еугене Линцолн звани Гение радио је у Wестингхоусеу, градио Хооверову брану и радио по цијелом свијету, од Шпањолске до Бразила, гдје је његова супруга Маргуерите звана Мицкеy, талентирана тенисачица, успут освојила државно првенство Сао Паула. Обоје њихове дјеце бит ће по оцу талентирани за бизнис, а по мајци за тенис: и кћерка Еугениа звана Јинx, рођена у Барцелони, и син Роберт, рођен на њујоршком Манхаттану, одрастали су у Лос Ангелесу и били младе звијезде Холлywоод Теннис Цлуба.

Сестру Јинx на тениским су теренима примијетили холивудски ловци на лијепе главе и ускоро ће постати успјешна манекенка, глумица и пионирка америчког, дакле свјетског талк-схоwа. Брат Роберт звани Боб остао је пак на терену и направио лијепу каријеру: са само двадесет двије, 1948., у Wимбледону је дошао до финала против Аустралца Јохна Бромwицха, освајача два Аустралиан Опена и чак десет Гранд Сламова у паровима. Ех, то је био меч. Дан данас се у новинама пише о њему.

Млади, високи холивудски бонвиван узео је први сет резултатом 7-5, а онда - љут због једне судачке грешке - једноставно престао играти. Ништа слично Wимбледон неће видјети све до Горана Иванишевића: Американац се свађао с главним суцем, ноншалантно пропуштао Бромwицхеве сервисе, своје равнодушно слао у аут, и у пар минута било је 0-6. Боб се касније правдао како се заправо одмарао од исцрпљујућег првог сета, али петнаест хиљада људи на трибинама Алл Енгланд Цлуба било је бијесно, звиждуцима испраћајући сваки потез размаженог холивудског фићфирића и пљешћући на сваку његову грешку. А он је узвраћао ироничним смјешкањем и пљескањем публици.

Онда се у трећем сету фићфирић вратио на Централ Цоурт и учас је 6-2. Аустралац се пак враћа у четвртом, 6-3, да би у петом, одлучујућем сету направио бреак вишка, побјегао на 5-3 и дошао до меч лопте. Публика је на ногама, као да се игра у Сyднеyу, а не у Лондону, али у инат њима и цијелој краљевској ложи, на њихов ужас, Фалкенбург спашава прву меч лопту. Другу је упропастио сам Бромwицх, необјашњиво закуцавши један чисти и неометани смеч у мрежу. Кад је минуту касније одличним ретурном Боб спасио и трећу меч лопту, било је готово. Фалкенбург је вратио бреак, а након потврде за 5-5 шокираном и растројеном Аустралцу није више препустио ниједан поен, завршивши посао са два чиста аса за 7-5.

Још данима након финала новине су писале о до тад невиђеном понашању публике на традиционално господском Wимбледону, који је отворено навијао за „свог“ Аустралца: остало је забиљежено да је чак и главни судац након меча презирно одбио Фалкенбургову испружену руку. Дрчни Американац – који ће остати најмлађи wимбледонски првак пуних тридесет седам година, све до појаве малољетног Бориса Бецкера – на традиционалном је пак пријему у Алл Енгланд Цлубу прилично некуртоазно предложио грофу Темпле-Горе-Лангтону да „Британија окупира САД, како би и Американац у Wимбледону могао добити аплауз“.

Видјет ће касније Wимбледон и бољих финала, видјет ће и луђих, и драматичнијих, видјет ће и млађих првака, а свакако и бољих и луђих, али једна ствар никад се више неће поновити: све од тога 2. српња 1948. па до данас, нитко више након меч-лопте неће изгубити финале Wимбледона, и Роберт Боб Фалкенбург остат ће посљедњи wимбледонски побједник који је у финалу спасио меч-лопту. Након те недјеље играно је још седамдесет wимбледонских финала, видјела је публика на Централ Цоурту стотине меч лопти, видјела је на десетке спашених, али никад више није видјела такав преокрет. Не након противникове меч лопте, не након противникове меч лопте на његову сервису, не након противникове меч лопте на његову сервису пред петнаест хиљада непријатељских навијача, него икакве, уопће. Никада.

Те 1948. убијен је Махатхма Гандхи и установљена држава Израел, а само пар дана прије wимбледонског финала Стаљин је блокирао Берлин и објавио резолуцију Информбироа о Југославији: онда знате колико је давно било кад је нетко посљедњи пут спасио меч-лопту и освојио Wимбледон.

Што се Роберта Боба Фалкенбурга тиче, то је било довољно. Узевши арогантним Енглезима канту усред Wимбледона он је урадио своје. Годину дана касније оженио се лијепом Бразилком Лоурдес, па глатко одбио стотину хиљада долара да пријеђе у професионалце: умјесто тога отишао је у Рио де Јанеиро играти голф и на Цопацабани отворити прву класичну америчку хамбургерджиницу у цијелој Јужној Америци, претворивши је ускоро у највећу бразилску фаст-фоод франшизу. Ено и данас по Бразилу популарних Боб'с ресторана, купио их је у међувремену Нестле. Нити у Рију нитко данас не зна да се и Боб'с и њихов омиљени бразилски хамбургер Биг Боб зову по wимбледонском прваку. А стари је стрпао лову у джеп и отишао у Калифорнију играти голф с Јеррyјем Wестом.

Некоћ најмлађи побједник Wимбледона данас је његов најстарији живи првак: има пуне деведесет три, и у својој кући у калифорнијском Санта Yнезу сваког српња на телевизији гледа пријенос финала из Лондона. Испратио је Боб отада тридесет четворицу првака, и свих седамдесет пута на прву финалну меч-лопту њему би заиграо брк. Нитко се никад није извукао након противникове меч-лопте. Нитко осим њега, оне давне недјеље 1948., кад је пред петнаест хиљада бијесних Енглеза спасио три такве и узео свој једини Wимбледон.

Гледао је тако стари Боб и ове недјеље фантастично узбудљиво финале између двојице од три највећа у хисторији тениса. И кад је код резултата 2-2 у сетовима, након бреака у петом сету за 8-7 Рогер Федерер – баш као да није средовјечни Швицарац с тридесет осам на грбачи, већ амерички фићфирић с двадесет двије - након четири сата и десет минута исцрпљујуће игре са два узастопна аса пробио Новака Ђоковића, стигавши до 40-15 и двије меч лопте, старом је јенкију заиграо брк.

Овај пут, међутим, брк је вукао на другу страну. Превише је подсјећало на ону недјељу. Једнако се тај мали Србин иронично смјешкао лондонској публици, која је једнако пљескала на његове грешке и навијала за „свога“ Швицарца. Ако игдје у свијету има живога човјека који зна како се осјећао Новак Ђоковић док је Федерер лупкао лоптицом о траву припремајући се за сервис и побједу, тај има барем деведесет три и живи у Санта Yнезу.

Како се пак, лупкајући лоптицом о траву, осјећао Рогер Федерер, зна много више људи. Као и њима, и њему је – признат ће касније – пролазило кроз главу оно чувено полуфинале УС Опена 2011., и једнаке такве двије меч лопте на његову сервису, код 40-15 након 2-2 у сетовима и 5-3 у петом. Баш као што му је и тога дана на Артхур Асхе Арени морао кроз главу проћи пораз против Ђоковића након двије меч-лопте точно годину раније, у полуфиналу УС Опена 2010., само што су те двије биле на Ђоковићев сервис.
Истина, 2011. је била Ђоковићева година, кажу најбоља година једног тенисача икад – први пораз у сезони доживио је након четрдесет и једне узастопне побједе, и то од Федерера у полуфиналу Роланд Гарроса, па до тога дана узео осам турнира и два Гранд Слама, Аустралију и Wимбледон – али у полуфиналу УС Опена Новак је први пут те године поново изгледао као некад, безвољан, резигниран и помирен с поразом, правећи ироничне гримасе према публици која је отворено навијала за Федерера, саркастично их позивајући да му пљешћу још јаче.

Самопоуздан попут – хм, нема заправо у рјечнику аналогије за Федерерово самопоуздање – Швицарац је одапео сервис који би у свих претходних стотину и четрдесет година модерног тениса био чисти ас. Не, међутим, и тога дана: ослобођен свих очекивања, укључујући и властита – у оној врсти слободе коју Кристофферсон назива другом ријечју за „нотхинг лефт то лосе“ – Ђоковић је ту бомбу мачјим рефлексом вратио у самоубилачки, до данас најславнији фореханд цросс ретурн икад одигран, никад поновљиву дијагоналу коју ће велики ЈохнМцЕнрое назвати „једним од најбољих удараца у хисторији тениса“.

Тај чувени ретурн био је прекретница након које Новак више никад неће бити малодушни Балканац, Иванишевић 2.0 који губи мечеве са саркастичним смијешком. Након њега уздрмани је Федерер другу меч лопту забио у мрежу, па нанизао још двије неприсиљене грешке, и Ђоковић је ускоро отишао у финале, да против Надала узме свој први УС Опен. До тада, ваља се присјетити, Новак је имао само три Гранд Слама, а Федерер - шеснаест.

Тај, ето, чувени Тхе Рутурн морао је проћи Рогеру кроз главу осам година касније, у финалу његова приватног турнира, док је лупкао лоптицом о траву пред сервис за побједу, свој девети Wимбледон и невјеројатни двадесет први Гранд Слам. На својој страни имао је све - двије меч лопте, сервис као у најбољим данима и петнаест хиљада готово ногометних навијача на трибинама – али било је све то превише слично оном полуфиналу 2011., много сличније него што би Рогер хтио. На својој страни, међутим, имао је и закон: Фалкенбургов закон каже да још од Јохна Бромwицха 1948. нитко никад није дошао до меч-лопте и изгубио финале. А закон, то сви знају, најбољи је савезник Швицараца и Енглеза, и највећи природни непријатељ Срба и Балканаца.

Што је најбоље од свега, Федереру је на прву меч-лопту ушао први сервис, којега је до тада у мечу држао на изванредних осамдесет посто, па ипак га је Новак вратио дубоко у Федерерово поље, присиливши га на аут. Што је још најбољије, први сервис Рогеру је ушао и на другу меч-лопту. Овај пут, међутим, Новак ју је вратио још боље и дубље, цијелих осам година дубоко у прошлост: након Федерерове паралеле у Ђоковићев кут, овај је из трка – да, баш као 2011. у финалу УС Опена – послао фореханд цросс у супротне рашље, и Федереру више није било повратка.

Фалкенбургов закон опасно је био угрожен, али Енглези су смислили нови. Након прошлогодишњег полуфинала, кад је Кевин Андерсон након шест и пол сати игре и 26-24 у петом сету побиједио маратонца Јохна Иснера - који и сам држи wимбледонски и свјетски рекорд са једанаест сати и 70-68 против Махута 2010. – у Алл Енгланд Лаwн теннис анд Цроqует Цлубу смиловали су се тенисачима и објавили револуционарну одлуку о тие-бреаку након 12-12 у петом сету. Да нису, то данас знамо, Федерер и Ђоковић играли би до дана данашњег.

Овако, нови је закон на крају пресудио тај повијесни меч, у којему је Швицарац био бољи у сваком појединачном сегменту меча: имао је бољи постотак и првог и другог сервиса, више гемова и више поена, те двоструко више брејкова и невјеројатних четрдесет wиннера више. Једино у чему је Ђоковић те величанствене недјеље био бољи, јест - тие-бреак. А након првог и трећег сета, нови закон сада му је дао прилику и у петом. Какав превид организатора! Као да су Ђоковића питали могу ли, ето, нешто направити за њега. Најзад, и он сам једва је чекао, па је након 6-6 у петом сету питао главног суца након којега се точно резултата по новоме игра тие-бреак. „Тwелве-тwелве“, одговорио је овај. Цијели још један сет. Бит ће то дуга недјеља.

И била је. До 12-12 меч је трајао четири сата и четрдесет осам минута, точно у минуту изједначивши рекорд оног епског финала Надала и Федерера из 2008. Све даље био је бонус. Гледали смо први тие-бреак петог сета у цјелокупној повијести Wимбледона, и одмах смо га гледали у финалу: можда и најбољем, а сигурно најдужем у цјелокупној повијести Wимбледона. Кад је коначно, десетак минута касније, погодио ону величанствену паралелу за 6-3 и три меч-лопте, Ђоковић је галантно узео само једну, оставивши двије за сљедећих седамдесет година, некоме коме ће више требати. У осам и десет навечер, након готово точно пет сати игре, није тако завршио само један од најбољих мечева у повијести игре: завршила је и цијела једна, седамдесет и једну годину дугачка, Фалкенбургова ера.

Сада, наравно, знамо – увијек и без иједне грешке ми овдје накнадно све знамо – да другачије није могло ни смјело завршити. Сада то зна и стари Американац из наслоњача у оној калифорнијској вили. Као у старим црно-бијелим филмовима, намрешкала му се слика на телевизору и вратила га у прошлост, па му заиграла брком. Да Британија окупира Србију - помислио је с истим оним добро очуваним ироничним смијешком - можда би и Ђоковић у Wимбледону добио аплауз.

Дуго је, ето, чекао, пуну седамдесет и једну годину, и вриједило је. Живот је јебено дугачак, али понекад баш лијеп. Коначно, да није малог Новака, тко би се - осим медицинске сестре – икад сјетио старог Роберта Боба Фалкенбурга из Санта Yнеза, холивудског фићфирића који је ономад спасио три меч-лопте и Краљици Мајци пред напудраним носом узео wимбледонску канту, па отишао у Бразил правити хамбургере и играти голф?

 

Преузето са Н1


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.