Борис Дежуловић: Дјечак са шибицама

Кристиан Вукасовић је за страх од хрватске државе имао све разлоге овога свијета. Није био ни највећи хрватски тајкун ни најзлогласнији квартовски силеджија, није био ни министар ни градоначелник, није био ни мафијаш ни ратни злочинац…

Boris Dežulović / 09. септембар 2019

У клиничкој медицини – научили смо и то – појава се зове ‘психичка смрт’. Као и ви, нисам имао појма да постоји психичка смрт. Мислили смо како смо у протеклих тридесет година сазнали све о смрти, упознали смо смрт у свим њеним појавним облицима и агрегатним стањима, видјели смо и славну, херојску смрт и ону биједну, кукавичку, и часну и нечасну, и масовну и појединачну, и смрт од ватреног оружја и смрт од хладног оружја, и ону под неразјашњеним околностима и ону уживо, преко мобитела, и смрт од сиромаштва и смрт од глади, и ону прерану, у младости, и ону обичну, редовну, од старости, и смрт бијелу и смрт плаву, и насилну и тиху, и ону шокантну! од које р.и.п.ље цијели интернет, и ону анонимну од које смрди цијели небодер, познаје наш народ чак и лијепу смрт, брзу, безболну и ослобађајућу, познаје медицина и мождану смрт и клиничку смрт: укратко, све смо врсте смрти упознали, или смо барем тако мислили.

А онда је један младић у Сплиту умро од психичке смрти.

Кристиан Вукасовић био је дијете с посебним потребама. Имао је само дванаест година кад је због пироманских склоности први пут хоспитализиран у Поликлиници за дјецу и младеж у Загребу, гдје му је уз бронхијалну астму дијагностицирани АДХД поремећај уз непожељна социјална понашања и дисхармоничан интелектуални развој. Његова ментална, али и тјелесна оштећења вјештаци ХЗЗО-а су прошле године квалифицирали као тежи инвалидитет трећег ступња, одредивши му сталну, цјелодневну помоћ и његу. Ипак, у ожујку ове године, једва пунољетан, некако је умакао властитој помоћи и у близини обитељске куће у Јесеницама крај Сплита запалио мањи пожар у којему је изгорјело пар маслина. Притиснут властитом савјешћу, не желећи да нетко други страда од његове болести, сам се пријавио полицији. Ваља то поновити: сам се пријавио полицији. Био је дијете с посебним потребама. Требао је помоћ.

Кристиан је помоћ тражио и очекивао тамо гдје се помоћ тражи и очекује: од државе која за такву дјецу има сустав, законе, стручне људе и специјализиране установе. Супротно, наиме, увријеженом мишљењу хрватских државотворних митолога, држава није сервис само моћних и здравих, већ – чак и више – немоћних и болесних. Моћна и здрава држава је држава немоћних и болесних.

На посљедњу од Кристианових несрећа, његова држава није таква. Умјесто на лијечење, славна Република Хрватска, држава моћних и здравих, послала га је у истражни затвор. У четири мјесеца истражног затвора због суицидалних је намјера три пута хоспитализиран у загребачкој Болници за особе лишене слободе – гдје се једном изрезао по подлактицама – прије него што је коначно изведен пред суд.

Иако је, једва пунољетан, био психички и тјелесни инвалид трећег ступња – иако је, што је држави вазда најважније, имао уредно овјерене папире и потврде да је психички и тјелесни инвалид трећег ступња – иако је пожар потпалио његов унутрашњи пиромански демон, с уредно овјереним демонским папирима и потврдама, иако је пред судом плакао и кумио за милост и помоћ, Кристиану Вукасовићу није суђено као болесном млађем пунољетнику, по Закону о судовима за младеж. Иако је и судски вјештак препоручио обавезу психијатријског лијечења, часни суд је Кристиану судио и пресудио као здравој, убројивој и одговорној одраслој особи, хладнокрвно га отпремивши на одслужење безувјетне осмомјесечне затворске казне у сплитски затвор Билице. За престрављеног Кристиана то је била смртна пресуда.

Прије мјесец дана Кристиан је из затвора у сплитску болницу доведен у стању коме. Три тједна касније, не пробудивши се, тихо је издахнуо. Обдукција је показала да је смрт наступила услијед затајења срца и мозга, као посљедице екстремног стреса. Тада смо први пут чули за ‘психичку смрт’.

‘Постоји одређена граница до које човјек може издржати, како физичку, тако и психичку исцрпљеност. Након тога орган или органи у тијелу, који су у стању лошије издржљивости, не могу више издржати толики напор. Кристиан је био ‘стављен’ у свијет који је њему у потпуности стран и којему он није припадао. То је за њега био својеврстан хорор, али хорор који није гледао на телевизији, већ уживо, сваког дана у затвору. Хормони стреса расли су до максимума и остајали на тој разини, тако да његов организам, првенствено у психичком, а потом и физичком смислу није имао ни тренутак одмора. Живјети макар и једну минуту у затвореном, строго ограниченом простору, у друштву криминалаца, довело га је до потпуне исцрпљености која је у коначници довела до смртног исхода’, објаснио је ‘психичку смрт’ угледни сплитски психијатар др. Иван Урлић.

Укратко, за медицинске лаике попут мене и вас, Кристиан Вукасовић умро је од страха.

Пуних пет мјесеци у затвору на Билицама болесни је младић умирао од страха, само што то није било метафорично умирање од страха какво смо сви некад доживјели, видјевши на телевизији Фреддyја Круегера, Мицхаела Мyерса или Велимира Бујанца, већ дословно умирање од страха, у пет мјесеци дугачкој, спорој агонији. Пет мјесеци непрестаног умирања од страха од суда, од полиције, од болнице, од затвора, од решетки, од цимера, од чувара, од батина, од звукова, од сјенки, од мрака.

Једном ријечју, од државе.

Кристиан Вукасовић је тако, што се памти, први Хрват који је службено умро од страха од хрватске државе.

Није био једини који се те државе бојао. Бојали су се и боје хрватске државе многи: боје је се сиромашни, незапослени, необразовани, хендикепирани и остављени, боје је се пензионери с неплаћеним рачунима за струју и млади парови са стамбеним кредитом, жене у сигурним кућама и старице с теглама домаћег меда, станари у национализираним становима и подстанари у подрумским шпелункама, радници с оврхама на плаћи и раднице у опљачканим тврткама под стечајем, хомосексуалци с хематомима на глави и бескућници с гангреном на ногама, боје је се Срби, Роми и погрешни Хрвати, боје се Републике Хрватске сви без бранитељског статуса и олакотних околности, сви немоћни и болесни. У том страху, с хормонима стреса нараслим до максимума, они живе тридесет година, с тим су страхом навикли живјети.

Кристиан Вукасовић само је први који није издржао.

Има их, јасно, који се не боје ни хрватске државе, ни њених судова и затвора. ‘Не бојим се одласка у затвор!’ одлучно је у прекјучерашњем интервјуу за Н1рекао Ивица Тодорић. ‘Не бојим се затвора, зашто бих се бојао?’ прије неколико дана новинарима је пред Реметинцем добацио задарски кабадахија Дарко Ковачевић речени Даруварац. ‘Не бојим се суда!’ безбрижно је прије који тједан изјавио ХДЗ-ов министар управе Ловро Кушчевић. ‘Није ме страх оптужнице!’ једнако је ономад оптужницу УСКОК-а коментирао ХДЗ-ов градоначелник Задра Божидар Калмета. ‘Није ме страх истраге, вјерујем у хрватско правосуђе!’ коментирала је пак скидање заступничког имунитета ХДЗ-ова градоначелница Книна Јосипа Римац. ‘Бојим се само Бога!’ на захтјев за изручењем Хрватској одговорио је Динамов босс Здравко Мамић. ‘Не бојим се више никога!’ свечано је ономад након одлуке Уставног суда о укидању пресуде објавио Бранимир Главаш. ‘Не бојим се апсолутно ничега!’ подвукао је недавно пред камерама и сам премијер Андреј Пленковић. ‘Мене није страх никога и ничега!’ поновила је у интервјуу за Нову ТВ и предсједница Републике Хрватске Колинда Грабар-Китаровић.

За разлику од њих, Кристиан Вукасовић је за страх од хрватске државе имао све разлоге овога свијета. Није био ни највећи хрватски тајкун ни најзлогласнији квартовски силеджија, није био ни министар ни градоначелник, није био ни мафијаш ни ратни злочинац, није био ни предсједник Владе ни предсједник Републике. Био је само младић с дијагнозом непожељна социјална понашања и дисхармоничног интелектуалног развоја: дјечак са шибицама, инвалидитетом трећег ступња, бронхијалном астмом и немирном савјешћу.

Од свих у овој причи – подсјећам још једном – једини који се сам пријавио полицији.

Кристиан Вукасовић, први Хрват који је умро од страха од Хрватске.

 

Текст преузет са Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.