Борис Дежуловић: Добро дошли у брончано доба

Постао је тако скромни Стјепан истинска звијезда, хрватске су га новине славиле као новог Николу Теслу, а он је стрпљиво објашњавао свој комплицирани изум. У најкраћему, ријеч је о мрежи гумених цијеви којима се вода из најближе ријеке доводи до њиве: чини се, наиме, да из неког разлога ријечна вода – иста она што с прољећа поплави све подруме и кухиње – засађеним биљкама, кад се умјерено и стално улијева у гредице, чини добро.

Boris Dežulović / 21. август 2012

Стјепан Јелкић из Гата крај Белишћа до јучер је био анонимни грађанин, један од хиљада славонских сељака који су живјели од пољопривреде.

Није то био богзна какав живот, прецизнија би ријеч за то била преживљавање. Сваке године исто - у јесен испуњавање тешке документације за државне потицаје, у зиму тегобно испуњавање апликација за обештећење од катастрофалног мраза, у прољеће напорно испуњавање формулара за обештећење од посљедица катастрофалних поплава, у љето исцрпљујуће испуњавање образаца за одштете од посљедица катастрофалних суша. И све то примитивним ратарским алатима, претпотопним кемијским оловкама и таксеним маркама, као из неког од оних етно-села на тему „как су живели наши стари“.

Вечерња нада

Гдјекоји би се нашао да види даље, и од скромне би зараде набавио сувремени компјутер, па голему документацију испунио и послао министарству док би остали у селу још били на имену оца и ОИБ-у. А онда опет испочетка, вазда иста она јутарња стрепња којом се гледа кроз прозор, и иста вечерња нада којом се гледа телевизијски дневник, чекајући да се широко славонско небо смилује и Влада прогласи елементарну непогоду.

Онда је Стјепану Јелкићу из Гата крај Белишћа досадила пољопривреда, и једног јутра пала му је на памет управо сулудо храбра идеја: да на неупотребљивој обитељској земљи, а има је брат-брату-отац-сину педесетак хектара, посади - купус. Баш оно да га узгаја, да набави сјеме па да га у зиму посије, у прољеће да га пресади, а у касно љето да га бере.

Сви у селу смијали су се чудаку Стјепану и његовој блесавој идеји, јер не треба човјек завршити агрономију да би знао како у суровој славонској пустињи расту само бандере, крижеви крајпуташи и црквени звоници. Сиротог Стјепана једни су у сеоској гостионици зајебавали да је богами добру главу купуса узгојио међу раменима, а други добронамјерно савјетовали да се окани ћорава посла и ухвати очеве кемијске оловке и државних формулара, како су то одвајкада радили њихови стари. Стјепан је, међутим, био одлучан у својој намјери, сада заправо још одлучнији да свима докаже како се у сухој, шкртој Славонији може узгојити купус. Како?, питате се ви, као што су се питали и сељаци из гатске гостионице, сажаљиво вртећи главама док је луди Штеф низ шор носио вреће са сјеменом купуса. Стјепан је, међутим, имао још тих блесавих идеја у глави: једна од њих, најлуђа од свих идеја у повијести свјетске лудости, била је она да дугачким гуменим цријевима доведе до своје земље воду из оближње ријеке. Онда су се, јасно, опет сви смијали лудом Штефу, јер ријека Драва - то знају и мала дјеца из пољопривредне школе – служи само за то да с прољећа поплави пола Славоније и Барање, па да сељаци у гуменим чизмама крену у жетву таксених марака. Онда је одједном овога љета Стјепанових педесет хектара добило некакву необичну, нову и дотад у цијелој Славонији невиђену боју. Дуго су осјечки инжењери и агрономи проучавали његове усјеве, и у дебелим књигама нашли да се та боја зове зелена. Ни најстарији мјештани Гата не памте такву појаву: сеоске бабе пролазиле су покрај Штефове зелене њиве журним кораком, све се крижајући и препоручујући Штефову помрачену душу Светом Јосипу Раднику, а мушкарци су у невјерици гледали хиљаде зелених главица купуса, весело постројених по Штефовој земљи као на слету у Сјеверној Кореји. Луди Штеф Онда су, трагом невјеројатне вијести што се попут лисне уши проширила Славонијом, у мало село крај Белишћа нагрнули новинари. Онда је Стјепан Јелкић из Гата крај Белишћа постао славан. У новинама су изашле велике приче о тврдоглавом, самозатајном чудаку који је упео у шкртој славонској земљи посадити купус, па изумио комплицирани сустав којега је, у недостатку хрватске ријечи за такве ствари, назвао „наводњавање“. Постао је тако скромни Стјепан истинска звијезда, хрватске су га новине славиле као новог Николу Теслу, а он је стрпљиво објашњавао свој комплицирани изум. У најкраћему, ријеч је о мрежи гумених цијеви којима се вода из најближе ријеке доводи до њиве: чини се, наиме, да из неког разлога ријечна вода – иста она што с прољећа поплави све подруме и кухиње – засађеним биљкама, кад се умјерено и стално улијева у гредице, чини добро. Стручњаци с Пољопривредног факултета у Осијеку успоређивали су његов купус с оним што се добија традиционалним начином узгоја, на полицама у Конзумовим супермаркетима, и закључили да је по свему чак и бољи. Стјепанова блесава идеја испала је тако посве револуционарном: у вријеме кад по календару пољопривредних радова сељаци испуњавају обрасце за одштете од посљедица катастрофалних суша, луди Штеф се припремао за бербу тона купуса. Многи од оних скептика што су у сеоској гостионици сажаљиво за њим вртјели главама, сада су се и сами одлучили оставити пољопривреде и бацити на узгој купуса, али и кукуруза, репе, пшенице и осталих биљака. А њихове жене и мајке и даље журним кораком пролазе крај зелених усјева, погурене се крижају и зазивају смак свијета, јер кад из сурове славонске пустиње расте зелени купус, то није с Божје стране. Само је један умировљени професор повијести из Белишћа и даље сумњичаво вртио главом. Неки му ђаво – исти ваљда онај што је зазеленио Стјепанових педесет хектара Славоније – није дао мира, па се затворио у Националну и свеучилишну књижницу у Загребу и стао копати по старим књигама. И на крају раскринкао „новог Николу Теслу“. Испало је, наиме, да такозвано „наводњавање“ уопће није Стјепанов изум, да су га прије њега измислили већ стари Сумерани, и да је довитљиви Штеф цијели концепт запаво прекопирао из уџбеника повијести за пети разред основне школе. Чини се, наиме, да је прије неких седам-осам хиљада година и старим Сумеранима досадило чекати новац од државних потицаја и одштета за елементарне непогоде, па су осмислили сустав канала за довођење воде из Еуфрата и Тигриса. Осам хиљада година требало је, ето, величанственом изуму хидромелиорације да из далеке Мезопотамије стигне до Хрвата. Вама то, дакако, изгледа много, али у хисторијском смислу то је трептај ока. До јучер смо били дивљаци и номади, сакупљачи пластичних боца и таксених марака, а већ данас брончано доба је пред нама. Очекују нас велике и узбудљиве ствари, зазеленит ће суха, испуцала Славонија, бит ће купуса више него што нам треба. Још само да се неки домишљати сељак из околице Валпова досјети концепта котача, гдје ће нам бити крај? Текст преузет из Слободне Далмације Од истог аутора :

Борис Дежуловић : Добар посао у Кувајту

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.