Борис Дежуловић: Имбецили, дебили и Чернобили

„Поанта 'Чернобила' није у томе да је нуклеарна енергија опасна, већ да су опасни лаж, ароганција и одсуство критике.“

Boris Dežulović / 12. јун 2019

Foto: BUKA

 

Тако је сценарист и редатељ Цраиг Мазин одговорио на критике како се већ сад култном ХБО-овом серијом укључио у холивудску индустрију антинуклеарне параноје у корист, јасно, фосилних енергетских лобија. Ја, рецимо, нисам ни схваћао да се „Чернобил“ може читати икако другачије него као обдукција безумног тоталитарног сустава који цијели почива на лажи. За почетак, није то чак ни прича о Чернобилу: то је узнемирујућа сива дистопија, другачија само по томе што је снимљена по истинитом догађају. У најкраћему, прича је то о друштву и држави какви скончавају кад власт, искључена из стварног живота, подједнако доноси и законе о штампи и законе физике, па партијски идеолози пишу, рецимо, закон очувања енергије.

Укратко, серија о сувременој Хрватској.

Ако је, наиме, дистопија о чернобилској катастрофи прича о чудовишном суставу сазданом на концепту партијске послушности и политичке подобности испред разума и струке – а јест – онда вам нема друге него погледати ту серију поново, из тог кључа: то је, другови и другарице, серија о совјетској Хрватској.

Прича је то о ХДЗ-овој Хрватској од прве епизоде, кад се у подземном склоништу у Чернобилу након експлозије окупља локални партијски комитет, а стари ветеран Домовинског рата – израз „Домовински рат“, најзад, дословни је пријевод совјетске Отачествене војне – забрањује помисао о евакуацији Припјата и предлаже заташкавање цијеле те пиздарије, како би се спријечила паника. „Кад људи“, наиме, „крену постављати питања, једноставно им треба рећи да гледају свој посао и државне ствари препусте држави“.

Хрватска је то прича и кад другарица Уљана Хомјук из Бјелоруског института за нуклеарну енергију захтјева у Минску мјере заштите грађана, а друг Гаранин јој бахато одбруси како вјерује Партији да је „све под контролом“ - „ја сам нуклеарна физичарка“, подсјети га онда Уљана, „а ви сте на мјесто секретара дошли из творнице ципела“ - и кад на састанку у Москви партијски стручњаци увјеравају друга Горбачова како „струка све прати“ и како је ријеч о минорном инциденту који свакако неће наштетити угледу СССР-а, и кад у посљедњој епизоди главни јунак, инжењер Валериј Легасов, на суду признаје како су умјесто здравог разума и канона струке слиједили заповиједи Централног комитета.

И сва је срећа испала да су разумни Словенци након изградње централе Кршко једнострано напустили међурепублички споразум из 1970., па није изграђена и нуклеарна централа у Хрватској. Врло пластично могу замислити – могу то заправо замислити у свих пет епизода – како би та ствар изгледала да су договорену изградњу нуклеарке на отоку Виру недалеко Задра након распада Југославије преузели другови из ХДЗ-а.

Гледајте то овако – ја, рецимо, јесам: цијело срање с реактором број четири нуклеарне централе „Владимир Иљич Лењин“ у Чернобилу започело је истог часа кад је 20. просинца 1983. године службено пуштена у рад, иако уопће није изведен сигурносни тест реактора, без којега по струци није ни могла ни смјела бити отворена. Друговима се, међутим, журило, јер је у вјечну славу Совјетског савеза и Комунистичке партије, све показујући зубе Западу, требала бити отворена до Нове године, па чак – никад довољно славе - и прије рока.

Питање: да је, рецимо, она друга атомска централа заиста грађена у Хрватској, па довршена, напамет говорим, листопада 1995., мислите ли заиста да би Фрањо Туђман чекао сигурносни тест, или би – у вјечну славу Хрватске и ХДЗ-а, све показујући зубе Србима – централа била свечано отворена без сигурносног теста, на великом завршном предизборном скупу ХДЗ-а на Виру 27. листопада, два дана прије парламентарних избора 1995.?

Гледајте то овако: сигурносни тест у чернобилској нуклеарној централи изведен је тек двије и пол године након отварања, и то након три безуспјешна покушаја. Четврти пут, успркос томе што је било јасно да се ствар отима контроли и да ће бити срања, тест је након „наредбе одозго“ изведен до краја, и завршило је како је завршило. У демокрацијама совјетског типа, наиме, сигурносни тестови не изводе се због сигурности саме, већ због задовољавања форме и протокола.

Питање: да је, рецимо, из Загреба дошао налог да се сигурносни тест у нуклеарној централи „Хрватски витезови“ на Виру има провести до краја иако је јасно да ће бити срања, мислите ли да би голобради млади инжењер у ноћној смјени – нећак неког Калметиног кума с купљеном дипломом Прометног факултета у Загребу - одјебао и Калмету и Туђмана и ХДЗ, или би наставио спуштати снагу реактора како му је речено?

Гледајте то овако: милсите ли да би хитни састанак жупанијског ХДЗ-а након експлозије завршио икако другачије од састанка локалног чернобилског комитета у ноћи катастрофе? Би ли на састанку кризног штаба предсједник локалне ХВИДР-е рекао ишта друго и икако другачије него одликовани совјетски херој у чернобилском подруму? И би ли ишта друго и икако другачије од онога апаратчика у Минску некој нуклеарној физичарки из Института Руђер Бошковић рекао ХДЗ-ов моћник што је у Министарство дошао из творнице ципела у Борову?

Најзад, до експлозије – како је на суђењу објаснио друг Легасов – није дошло само због тога што су совјетски бирократски протоколи били изнад закона квантне физике: катастрофа је била уцртана у самом пројекту централе. Зашто је реактор, лаички нелогично, експлодирао након гашења? „Из истог разлога“, каже Легасов, „због којега наши реактори немају изолацијске просторије као на Западу, из истог разлога због којега не користимо прописно обогаћено гориво, и из истог разлога због којега смо једина земља која израђује реакторе с воденим хлађењем и графитом с позитивно коефицијентом испражњења.“ Па објашњава: „Јефтиније је“.

И да некоме данас падне на памет у славу вјечне хрватске државе, ХДЗ-а и парламентарних избора градити атомску централу, мислите ли заиста да би пројект добио итко други осим славног Радићевог ИГХ, који би је градио, јасно, на Масленици, или – око тога још двојим - у Гуњи? Мислите ли заиста да би, на примјер, фарбање изолацијских просторија добио итко други осим Складградње браће Жужул? Мислите ли да би гориво набављао итко осим, штајазнам, генерала Чермака, и да би ексклузивни уговор за набаву материјала за регулацијске шипке могао добити итко поред живог брата Васе Бркића, којему би Пожешко-славонска жупанија тједан раније додијелила концесију за онај стари рудник графита на Псуњу?

Мислите ли, коначно, да би за сигурност хрватске нуклеарне централе скрбио итко други доли драги Бог, задарски надбискуп Желимир Пуљић и вирски жупник, велечасни Тихомир, и да би те ноћи у трећој смјени у контролној соби био итко други осим бранитеља из затворених наплатних кућица, преквалифицираних стручњака с дипломама загребачког Прометног факултета?

Мислите да претјерујем?

Хајде да занемаримо, рецимо, недавни „ситни инцидент“ у Хидроелектрани Плат крај Дубровника, стручно изолираној запаљивим ПВЦ-ом. Занемаримо чак и лијепи примјер градоначелника Минска Милана Бандића, по струци референта опћенародне обране, који је на упозорење једног инжењера грађевине и овлаштеног грађевинског вјештака о несигурности распаднутих градских мостова бахато одбрусио да је то „исто као да моја баба говори о Моунт Евересту“.

Само пар дана прије него што ће ХБО приказати прву епизоду „Чернобила“, рецимо, АлЈазеера је објавила вијест како су мјерења у основним школама у Огулину показала пет пута већу концентрацију радиоактивног радона од допуштене. Информација је темељена и на пуне четири године старом извјештају Државног завода за радиолошку и нуклеарну сигурност, који никад није јавно обзнањен: штовише, у Заводу су новинарима објаснили да они „као државна установа немају законску обавезу било кога обавјештавати о својим налазима“!

Ријеч је, подсјећам још једном, о високим разинама радиоактивног радона у основним школама: мислите ли дакле и даље да бисте икад игдје видјели икакав извјештај Државног завода за нуклеарну сигурност о, рецимо, ситном инциденту на отоку Виру? Кад сам прије неколико година писао о Државном заводу за нуклеарну сигурност, на њиховим је службеним страницама посљедња објава била двије године стара божићна честитка, а у Заводу за заштиту од ионизирајућег зрачења, рецимо, од дванаест запослених шесторо су били прочелници и предстојници. Само у нашем малом Заводу, схватили сте, више је шефова него што их је 1986. било у совјетској Државној нуклеарној комисији.

Заштита и сигурност? Сјетит ћете се сигурно оног ситног инцидента прије двије године, кад је Андреј Пленковић за потребе предизборне кампање - без икакве сигурносне студије, величанствено игнорирајући упозорења струке - отворио заобилазницу у Водицама, након чега је у првих мјесец дана у шест саобраћајних несрећа погинуло троје људи, а шесторо теже озлијеђено. Не би, богами, много више мртвих и рањених било ни да је Пленковић умјесто заобилазнице у Водицама свечано отворио нуклеарну централу „Др. Фрањо Туђман“.

Коначно, за прецизну реконструкцију катастрофе у вирској нуклеарној централи не треба ићи даље од самог Вира. Да се данас затекне на том отоку – големој, бесправној и беспризорној бетонској фавели коју је предсједник Државног савјета за просторно уређење Јерко Рошин ономад назвао “селом губаваца које се може санирати једино ако на њега падне бомба” - ни по чему путник намјерник не би могао закључити да није у украјинском Припјату, и да на Виру заиста прије тридесетак година није ескплодирао нуклеарни реактор. А све би му се сумње распршиле кад би усред тог прашњавог радиоактивног лепрозорија угледао Здравка Томца.

Славни вишепартијски доајен Томац, и сам власник приватног викенд-реактора на том отоку, прецизно је ономад у новинама објаснио узроке катастрофе: “На Виру је све било нормално док нису кренуле најаве о градњи атомске централе, па је, да би се то спријечило, на отоку почела дивља градња.”

Да, другови и другарице, о тој ХДЗ-овој Хрватској говорим: о држави што превенцију нуклеарне катастрофе проводи неконтролираном бесправном изградњом, спрјечавајући еколошку катастрофу другом еколошком катастрофом, па природу и околиш морске обале чува бетонизацијом и фавелизацијом цијелих отока. Који ће се - ако ми је допуштено парафразирати струку – на концу заиста моћи санирати једино изградњом какве поуздане совјетске нуклеарне централе.

И човјек би заиста мирао бити особита врста имбецила или дебила, рецимо чернобил, па да вјерује како би се поред Партије, Цркве и ратних ветерана - који у тој совјетској републици одлучују и о школству и о телевизији и о судству и о ногомету – за нуклеарну централу питали нуклеарни физичари. Што се у нуклеарне реакторе, схватили сте досад, разумију као Бандићева баба у Моунт Еверест.

Ако вам је на крају уопће остало нешто сумње око тога је ли „Чернобил“ хрватска прича, ено вам и реакција Москве, одакле и данас – тридесет три године касније! – љутито поручују како је ријеч о западној пропаганди, најављујући властиту серију засновану на повијесним чињеницама. Попут оне да иза свега, јасно, стоје Американци и ЦИА.

Наравно. Тко други – сазнали бисмо из изванредне Врдољакове серије „Вир“ - ако не Срби?

Уз дужно поштовање, у фалсифицирању повијести, партијској послушности и политичкој подобности, дакле „лажи, ароганцији и одсуству критике“, за Русе и Совјете ми смо, другови и другарице, нуклеарна велесила.

Н1


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.