Борис Дежуловић: Ко Каин Клан

Готово двадесет пет година, све док софистицирана компјутерска техника, у оно вријеме резервирана само за ФБИ и сценаристе америчких трилера, није узнапредовала до точке да је чак и ја умијем користити

Boris Dežulović / 20. новембар 2018

 

Има један љупки, простом оку невидљив детаљ на оној чувеној црно-бијелој фотографији Велимира Бујанца из 1994., сви је знате, на којој млади двадесетогодишњи штрумпфüхрер у црној СС-овској униформи с кукастим крижем на надлактици поносно позира фоторепортеру Глобуса у своме киндерзиммеру, брижљиво уређеном нацифашистичком светишту: преко цијелог зида Бујанчеве дјечје собе голема усташка застава, на њој натпис ‘За дом спремни!’, горди теутонски криж и велика фотографија Јуре Францетића и Рафаела Бобана, у куту собе мамин лијепи фикус, а изнад маминог фикуса, с десне стране, уоквирени неки плакат или постер, на којему се наслућује нешто попут бијелог витеза на коњу и ситна, нејасна слова.

Готово двадесет пет година, све док софистицирана компјутерска техника, у оно вријеме резервирана само за ФБИ и сценаристе америчких трилера, није узнапредовала до точке да је чак и ја умијем користити, нитко није имао појма што се налази на постеру из дјевојачке собе Велимира Бујанца. Нити је икога – усредоточеног на кукасти криж око хитлерјугенчетова рукава – то заправо и занимало.

Свидјет ће вам се, међутим, што сам открио увећавши мутну фотографију: Бујанчев уоквирени постер заправо је плакат Ку Клуx Клана, с фотографијом неког гордог јахача под бијелом кукуљицом како обиграва око запаљеног крижа, и насловом – ‘Нацрт Закона о линчу’! Успио сам чак прочитати и ситни, на мутној фотографији невидљив текст. ‘Линч је једна од темељних засада западне цивилизације’ и ‘најдемократскија правосудна метода’, пише у ККК-ову Закону: ‘Само линч ставља правду у руке оних којима она изворно припада. Право да линчује има носитељ изворног суверенитета, а то је народ.’ И још: ‘Линчују се они који нису носитељи изворног суверенитета’, и то ‘само кад се за то стекну сви демократски увјети’, односно ‘приправност цјелокупне јавности да поздрави линч’.

Готово двадесет пет година, ето, требало ми је да откријем тај љупки, досад посве непознат детаљ с иконичне фотографије из младих дана данашње хрватске десничарске медијске звијезде – уз теутонски и кукасти криж, млади се крижарски дебил, како сад видимо, палио и на Ку Клуx Кланове пламтеће крижеве – а исто толико, двадесет готово и пет година, требало му је да на хрватским границама дочека и те непријатеље ‘западне цивилизације’, да се дакле ‘стекну сви демократски увјети’, па да коначно – све по оном ‘Закону о линчу’ – као ‘носитељ изворног суверенитета’ узме ‘правду’ у своје бијеле руке, и поведе Хрвате у линч тамнопутих примитиваца.

Да, црнчуге.

У вријеме кад је тај Хитлеров омладинац бријао на Ку Клуx Клан, пламтеће крижине и закон линча, црнчуга у Хрватској није било ни за јазз-трио, а камоли за ону, како се зове, националну угрозу. Најближе живом црнцу Бујанец је до тада био пред телевизором, гледајући годину дана раније пријенос избора за Мисс Wорлд 1993. из јужноафричког Сун Цитyја, кад је бескрупулозни свјетски црначки лоби првом пратиљом прогласио домаћу Јужноафриканку, тамнопуту Палесу Мофокенг, а тијаром Мисс свијета окрунио њену црну сестру Лису Ханну из Јамајке, подмукло отевши круну миссици бијеле Еуропе, Хрватици Фани Чапалији. ‘За мене је Фани најљепша жена на свијету’, јавно је тада протестирао Бујанец, ‘јер ја црнкиње и не рачунам.’

‘Након лажне побједе комуњаре Нелсона Манделе, и тужног слома праведне владавине бијелих пријатеља, и врапцима на крову (врапцима на крову?!, оп. а.) јасно је како је у том ‘процрначком’ духу најљепшом требало прогласити црну Манделину ‘сестру”, објашњавао је голомозги теутонски манекен Бујанец, у то доба предсједник Потицајног одбора Младих десничара Независне хрватске деснице, нешто дакле као генерални секретар Савеза националсоцијалистичке омладине Хрватске. Јер што? ‘Јер би избор бјелкиње, још к тому Хрватице, изазвао буру негодовања тек пристиглих примитиваца што су задовољно засјели на власт у Јужноафричкој Републици, којој сада пријети реална опасност од уништења свега напредног што су створили бијели владари.’

Двадесет пет година касније, ‘примитивци’ су, ето, уништили величанствено наслијеђе својих господара, а ‘реална опасност од уништења свега напредног што су створили бијели владари’ већ пријети и кршћанској Еуропи: ето данас тамнопутих миграната на хрватским границама, ‘пристигли примитивци’ и у бијелу католичку Хрватску. Велимир Бујанец, међутим, одавно више није млади голомозги крижар, који на зидове своје дјечје собе вјеша постере Ку Клуx Клана. Он је данас прекаљени, стари голомозги крижар, који у свом утјецајном талк-схоwу – названом по катастрофалној природној непогоди што га је избацила на телевизију – угошћује предсједнице, премијере и министре.

Двадесет пет година касније, бијели витез Ко Каин Клана у својој ‘Бујици’ предано ради на, како оно, ‘стјецању свих демократских увјета’ да се ‘правда стави у руке оних којима она изворно припада’, дакле у руке ‘носитеља изворног суверенитета’, дакле ‘народа’, дакле Хрвата. Он, укратко – и точно по упутама с постера ККК-а – ради на ‘приправљању цјелокупне јавности да поздрави линч’.

‘Дивљаци који су дошли с истока силују по Њемачкој, а тамошњи медији о томе не извјештавају!’ упозорава тако некидан водитељ и уредник ‘Бујице’, Борат Сагдијев хрватског телевизијског новинарства, а његов се гост Зоран Гргић, некадашњи члан саборског Вијећа за грађански надзор сигурносних служби, на то онда надовеже како ‘силују, убијају и тероризирају’ – назовимо ствари правим именом – ‘црнчуге и арапчуге’.

Бујанчеви напори на ‘стјецању демократских увјета за линч’ дају изванредне резултате. Већ сутрадан након посљедње епизоде Боратове ‘Бујице’ – ‘Учење о култура Африка и Азија за бољитак величанствено држава Кроација’ – у којој је јавност упозорена како ‘црнчуге силују и убијају’, једна је престрављена савјесна грађанка из Самобора полицији пријавила да је у локалном Лидлову дућану видјела два права правцата црнца. Друга једна престрављена и савјесна грађанка Фејсом је онда проширила сумануту причу како су тамнопути мигранти на Плитвицама силовали дванаестогодишњу дјевојчицу. Трећа престрављена и савјесна грађанка особно се у Бујанчевој емисији похвалила како је заједно с младићем и братом на Зрињевцу, у самом центру Загреба, у по бијела дана отела једног сумњивог тамнопутог мигранта и држала га као таоца. Четврта пак престрављена и савјесна грађанка – чули сте и за тај случај – особно се Бујанцу похвалила како је отказала договорено путовање у Мароко и потписивање УН-ове Маракешке декларације о миграцијама.

Укратко, ‘припремање јавности’ иде точно, точку по точку, према оном Закону с постера на старој фотографији из Бујанчева киндерзиммера, с линчем као ‘једном од темељних засада западне цивилизације’ и ‘најдемократскијом правосудном методом’: народ је напаљен, криж запаљен, и чека се још само да налети прва црнчуга. Наравно да ме онда озбиљније заинтересирало о чему је точно ријеч, тко је аутор постера и која организација стоји иза њега. Мало анализирања мутне фотографије, мало копања по интернету, мало рударења по кућној архиви, и најзад сам дошао до шокантног открића: Ку Клуx Кланов плакат с ‘Нацртом Закона о линчу’ штампан је у Сплиту 1991., у тискари Слободне Далмације, и објављен на четвртој страници сатиричног подлиска који се звао, ако сам добро преписао, Ферал Трибуне.

О, да: на зиду дјевојачке собе Велимира Бујанца, овјековјечена на његовој чувеној фотографији у СС-овској униформи с кукастим крижем, стоји уоквирена Фералова страница, стара једна Предрагова, Викторова и моја зајебанција из 1991. године. Бујанец уопће није схватио да је ‘Закон о линчу’ зајебанција из Ферала, који је – мимогред буди речено – управо тих дана јавно називао ‘југо-бољшевичким смећем’.

Да има тешкоћа у читању с разумијевањем, мали је нацистички грöмлин, истина, показивао и касније – као у оном чувеном случају кад је мртав озбиљан преко свог одвјетничког уреда демантирао сатирични текст Неwс Бара под насловом ‘Хитна помоћ оживљавала Бујанца након вијести о запљени кокаина вриједног 44 милијуна еура’ – али то се барем могло приписати кокаину. Прије бијелог носа био је, међутим, ‘бијели понос’, ‘бијела моћ’ му је пржила мозак давно прије бијелог праха: одушевљен моћном фотографијом америчког нациста, пријетећим пламтећим крижем и Законом о линчу, млади wхите поwер крижар – ‘wхите поwер’, ‘wхите поwдер’, видите како се човјек лако зајебе и посрне у пакао дроге и секса – уоквирио је страницу из Ферала, објесио на зид поред Јуре и Бобана, и стао на предзиђе бјелачке супремације да сачека ‘црнчуге’ што су нашој Фани отели титулу Мисс свијета, па да узме правду у своје суверене руке – руке дакле којима она ‘изворно припада’.

И чекао тамо двадесет пет година.

Уистину, двије ствари човјек никад не може довољно подцијенити: погубни утјецај Ферала, и тупост хрватских десничара. Старији читатељи сјетит ће се, рецимо, оног тужног случаја из тога доба, кад је једну сличну нашу зајебанцију преозбиљно био схватио и млади један сцхлагерсäнгер, Марко Перковић се звао, тако некако.

Претпостављам стога да је касно сад да кажем: Велимире, Вељо, глупане, само смо се зајебавали.

Портал Новости

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.