Борис Дежуловић: Кратка историја Сићевачке клисуре

Ако не умеју да раде,па да изграде честиту цесту од Ниша до Димитровграда,умеју Срби да се бију,па ће их у четири рата–и то, успут речено,сва четири изгубљена!–погинути мање него у саобраћајним несрећама на 20 километара једне провинцијске магистрале

Boris Dežulović / 17. новембар 2019

Други један Александар Превасходни, распет између Москве и Париза, био је тога дана у француском Бијарицу са мајком, која је у томе летовалишту круњених глава на баскијској обали имала и раскошну вилу, по мамином чеду названу ‘Сашино’. Балавац је био једва пунолетан, није имао ни седамнаест кад је одлучио да распусти намесништво и прогласи се краљем Србије, па решио да убије лето код маме у Француској. Од своје шесте године безнадно заљубљен у мамину дворску даму, мали се размажени дркаджија тога августовског дана 1895. драматично бацио у таласе Атлантика, све не би ли једва спасен из мора од потресене мамине слушкиње добио пољубац сажаљења. Тако је почела скандалозна љубавна прича Његова Величанства Александра И Обреновића и скоро двоструко старије дворјанке Драге Машин.

За то време, на другом крају света, српска се војна инжињерија градећи железничку пругу Ниш – Даниловград пробијала кроз живе стене нешто мање гламурозне и мондене Сићевачке клисуре, окрутне природне замке на реци Нишави кроз коју до тада није успела да прође ниједна војска. Чувши за вести из Француске, војни грађевински инжињер капетан Живојин Дамјановић решио је да на траси будуће пруге, код села Островице у ждрелу Градиштанског канјона, најсуровијег дела Сићевачке клисуре, у знак захвалности Господу подигне Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица, једини војни манастир у целом православном свету.

Спомен-плоча и данданас, ено је крај улаза у цркву, сведочи ‘у славу срећног спасења Врховног Команданта Краљевске српске војске Његовог Величанства Краља Александра И, захваљујући Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања којима су према његовој узвишеној личности прожети’.

Остатак приче знамо. Његово Величанство Александар Обреновић – на ужас Србије и њених ‘топлих осећања према његовој узвишеној личности’ – оженио је мајчину дворску даму, запечативши тако судбину и њој и себи и својој славној лози. Иза њега остала је железничка пруга Ниш – Даниловград усечена у сурову Сићевачку клисуру, величанствено дело – како се то некад говорило – ‘домаћих руку и памети’.

Седамдесет година касније, у лето 1965., супротном страном непроходног канјона Нишаве истим је тим ‘домаћим рукама и памећу’ – у то време, наиме, још беше и домаћих руку и домаће памети – пробивена и траса магистралне цесте Ниш – Даниловград, са тринаест тунела у живој стени, понос и дика српске и југословенске грађевинске инжињерије. На несрећу тога славнога грађевинарства, једнако су тих година биле успешне и друге индустрије, порастао је животни стандард Југословена, и ускоро је магистралом кроз живе стене канјона Нишаве безглаво јурило много више аутомобила него што их је сурова Сићевачка клисура могла и хтела да пропусти. У следећих педесет година то ће уско грло постати можда и најцрња од стотина злогласних ‘црних тачака’ на југославенским цестама. Овога августа, рецимо, у само двадесет и четири часа десиле су се чак три тешке саобраћајне несреће са четрнаест тешко повређених.

Онда је други један Александар, Александар ИИ Превасходни, решио да томе стане на крај. Овога пута, истина, нису биле баш ‘домаће руке и памет’ – градили су Грци, надгледали Шпанци, а Срби су само плаћали – па је пре неколико дана Његово Величанство председник Републике Србије Александар Вучић свечано отворило аутопут Ниш – Даниловград, последњу деоницу источног крака коридора 10 до бугарске границе, растерећујући тако злогласну стару магистралну цесту. ‘Данас славимо осамдесет и седам километара, дан када је Србија добила Коридор 10. Ово је жила куцавица преко које се одвија саобраћај из Централне Европе ка Блиском истоку!’ говорио је егзалтирани Александар ИИ Превасходни стајавши постојано као Сићевачка клисурина, прекидан скандирањем спонтано окупљене србадије ‘Ацо Србине!, Ацо Србине!’.

‘Замислите какав је ово инжењерски подвиг и колико ће значити за животе наших људи’, понело је Ацу Србина, па је начас подигао наочаре са припремљеног говора и онако обневидео од среће додао из главе: ‘Посебно ако имате у виду да смо више људи изгубили у Сићевачкој клисури него у омањем рату којег смо имали деведесетих година!’

‘Тако је!’ проломило се трасом аутопута Ниш – Димитровград, ‘тако је!’ одјекивало је долином Нишаве све до Сићевачке клисуре, ‘тако је!’ одбијали су се каменим литицама Градиштанског канјона ‘знакови топлих осећања према узвишеној личности’ Александра ИИ Превасходног Вучића. ‘Више људи изгубили смо у Сићевачкој клисури него у омањем рату којег смо имали деведесетих година.’

Чудо је човечје памћење. Људи што се још сећају деведесетих заклели би се да је тај ‘омањи рат’ био у ствари десетогодишња кланица, започета у Словенији 1991. и завршена на Косову 1999., прешавши и међувремену преко Хрватске и Босне и Херцеговине: ‘омањи рат’ била су заправо четири рата, у свакоме од њих учествовала је славна српска војска, избројавши на крају више од стотину и тридесет хиљада мртвих на свих пет страна. ‘Ако не умемо да радимо, умемо да се бијемо!’ рекао је Слободан Превасходни Милошевић ономад, пре тачно тридесет година, на Видовдан 1989., најављујући на Газиместану ‘омањи рат деведесетих’. Знао је човек шта говори: ако и не умеју да раде, па да изграде, напамет говорим, честиту цесту од Ниша до Димитровграда, умеју Срби да се бију, па ће их у четири рата – и то, успут речено, сва четири изгубљена! – погинути мање него у саобраћајним несрећама на двадесет километара једне провинцијске магистрале.

Домаћи издајници и аутошовинисти из такозване Друге Србије одмах су, разуме се, пожурили да подсете Александра ИИ Превасходног на жртве тог ‘омањег рата којег смо имали деведесетих’ – сто хиљада мртвих у Босни и Херцеговини, двадесетак хиљада у Хрватској, петнаест хиљада на Косову и оних шездесетак несрећника у Словенији – али истини за вољу, Његово Величанство није мислило на њих: кад се у Србији мисли на ‘омањи рат деведесетих’, то сте ваљда схватили у ових тридесет година, никад се не мисли на ‘њих’. Александар Вучић мислио је, дабоме, на ‘наше’. Иза чега остаје нејасно само шта је уопште хтео да каже: да их је у педесет година у Сићевачкој клисури погинуло превише, или да их је у десет година ‘омањег рата деведесетих’ погинуло премало.

Двадесет пет хиљада српских војника и цивила, рецимо, изгубило је живот само у ‘омањем рату’ у Босни и Херцеговини, око осам хиљада њих погинуло је у ‘омањем рату’ у Хрватској, више од хиљаду на Косову, још барем толико у НАТО-овом бомбардовању на свечаном затварању тог ‘омањег рата’, изгинуло је у том братоубилачком рату брат брату најмање тридесет пет хиљада Срба, неколико хиљада међу њима баш, хм, српских Срба, ‘наших’ Србијанаца, а Његово Превасходство узело да збраја – пишем тридесет пет хиљада памтим нула – па на крају збројило да ‘смо више људи изгубили у Сићевачкој клисури него у омањем рату којег смо имали деведесетих година’.

Знам да сте одмах узели да рачунате, па ћу ја уместо вас: да би било више мртвих него у ‘омањем рату деведесетих’, за ових пола века цесте Ниш – Даниловград у Сићевачкој су клисури требале да гину две особе дневно. Крви би до колена било на старом магистралном путу, црвеним би брзацима текла Нишава кроз Градиштански канјон, одавно би већ у склопу Краљевског српског војног манастира Свете Петке Иверице био величанствени споменик жртвама Сићевачке клисуре, у облику херојског српског стојадина под котачима джиновског турског шлепера. Па ипак, чак и према сазнањима српске митологије и урбане, пардон руралне легенде, у саобраћајним несрећама у Сићевачкој клисури у ових је педесетак година погинуло око две и по хиљаде људи. Свако ће се разуман сложити да то није мало: више је то, како видесмо, него у сва четири омања оружана сукоба у једном омањем рату деведесетих.

Преостаје још само да славна српска војна инжињерија – барем то уме, ако већ не уме да гради аутопутеве – уз ону плочу у манастиру Свете Петке Иверице подигне још једну, овога пута ‘у славу срећног спасења српског народа, захваљујући Узвишеном Господару Србије Александру Вучићу Свемогућем што је сачувао хиљаде драгоцених српских живота у омањем рату деведесетих’. ‘У знак’, разуме се, ‘топлих осећања којима су према његовој узвишеној личности прожети.’

Или то, или – шатајазнам – да следећи српски омањи рат уместо Срба воде Грци и Шпанци

 

Преузето са портала Новоссти


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.