Борис Дежуловић: Не антифашизму!

Несретна се, фрустрирана Независна Држава Хрватска заробљена у тијелу Републике Хрватске мучи ево већ готово тридесет година.

Boris Dežulović / 05. јул 2019

Foto: BUKA

 

Ја Бранимир Саблић стара усташа ево ја ћу ин се на ови партизански дан са овин својин усташкин курцон липо овде попишат на ови југославенски партизански споменик ево само мало да дође пишака сад ће она само шта није ево видиш ту су ти партизани ја ин јебен матер нека ме приведу на полицију јебен ин маму у пичку залит ћемо ин ово партизанско цвиће да боље никне јербо усташка пишака је екстра гњојиво ја ин маму јебен у пичку.’

Надахнуту бесједу 39-годишњег старог усташе Бранимира Саблића поводом Дана борбе против антифашизма – уз обредно пишање усташкин курцон на Спомен-костурницу погинулим борцима Народноослободилачке борбе у градском парку у Сињу – засјенио је груби инцидент о којему већ данима прича цијела Цетинска крајина. Након величанствене прославе седамдесет осме годишњице напада Хитлерова Трећег Реицха на Совјетски Савез, непознати су починитељи, наиме, на ужас грађана Сиња и цијеле хрватске јавности подно антифашистичког споменика у Ђардину положили вијенце и запалили свијеће. Полицијска управа сплитско-далматинска ради на извидима овог немилог догађаја.

Тако би изгледала суботња вијест из Сиња да Независна Република Хрватска има имало интегритета и самопоштовања, да је дакле ријеч о озбиљној држави, а не о малој, пиздунској заједници опћина точно по мјери својих малих, пиздунских усташа. Не би се тада мали, пиздунски усташе – по већ готово тридесетогодишњем и заиста заморном обрасцу – сваки пут кад из њих у домољубној огњици подгријано млаким пивом ишчиља ватрено усташтво, сутрадан кроз горке сузе кајали и чупали косе, као да је судац за прекршаје сам Раде Булат на Блеибургу.

Не би тада, да је Хрватска озбиљна држава, усташе на полицији кукали и лелекали, попут реченог ‘Бранимира Саблића старе усташе’, који се у суботу дрчно ‘својин усташкин курцон попиша на ови југославенски партизански споменик ја ин јебен матер нека ме приведу на полицију’, па већ сутрадан, кад су га заиста привели на полицију, кукао и лелекао како ‘нема ништа против партизана, већ против антифашиста’, заузимајући класични хрватски, неустрашиви и чврсти став како га ‘не занимају ни лијеви ни десни, него бољитак Лијепе наше’. Јебем те стога Републико, јебем и тебе и свакога твог малог, пиздунског усташу што кука и лелече пред прекршајним суцем, само зато што немаш муда у телевизијском Дневнику већ сад, данас, вечерас у седам, прогласити Независну Државу Хрватску и тако коначно прекинути ово своје бескрајно дугачко, отужно мучење и пренемагање.

А несретна се, фрустрирана Независна Држава Хрватска заробљена у тијелу Републике Хрватске мучи ево већ готово тридесет година. Нитко у тој парадржавици нема озбиљнијих приватних проблема с НДХ и усташама: ни предсједница, ни премијер, ни власт, ни опозиција, ни они трећи, ни правосуђе, ни полиција, ни војска, ни Црква, ни национална телевизија, ни школство, ни ногометаши, ни ногометни навијачи, ни пјевачи, ни онај митолошки мали човјек на челу с Бранимиром Саблићем из Сиња, нити итко иоле важан и утјецајан. Нитко у тој парадржавици заиста нема ниједан проблем с усташтвом, па ипак, из неког посве неразумљивог разлога, сви се праве да га имају.

Зашто је тако, кажем, нитко не зна. У свих тридесет година нитко никад због тога није најебао, нитко није робијао, нити је стријељан због усташке пјесме, поклича или знака – пуна је Хрватска усташких графита и спомен-плоча, преживјели усташе овдје су чашћени орденима и високим јавним функцијама, имају усташе свој талк-схоw на телевизији, десетине хиљада их на стадионима складно скандира ‘За дом спремни!’ – па свеједно, кад год камере хрватске телевизије или аустријске полиције ухвате којега да му је у домољубној огњици подгријано млаким пивом ишчиљало ватрено усташтво, сутрадан се кроз горке сузе каје, чупа косе и проклиње дан кад је ушао у ону самопослугу у којој пиво не држе у фрижидеру.

И да Независна Република Хрватска има имало интегритета и самопоштовања, нити би се стара усташа Бранимир Саблић на полицији кукајући и лелечући млатио својин усташкин курцон по челу, нити би долазило до неугодних ситуација каквима смо исте те суботе свједочили диљем наше напаћене домовине.

Да је ово озбиљна држава, не би се, рецимо, несретна ХДЗ-ова доградоначелница Сплита, теологиња Јелена Хрговић Томаш, мучила јадница најавити Дан антифашистичке борбе а да не спомене антифашизам, пртљајући како, цитирам, ‘сутрашњи државни празник обиљежавамо данас управо у свечаном руху данашњег дана узимајући у обзир чињеницу да је данашње обиљежавање сутрашњег празника обиљежавање једног од четири најважнија празника који чине темељ хрватске неовисности и сувремене демокрације’. Након чега је, кажу извјештаји, завршила у КБЦ-у Сплит на реанимацији и шивању језика.

Не би се тако, да је ово озбиљна држава – а не мала, пиздунска заједница опћина точно по мјери својих малих, пиздунских усташа – предсједница Републике Колинда Грабар-Китаровић морала црвењети објашњавајући зашто ни она ни њен изасланик нису могли доћи на такозвану средишњу прославу Дана антифашистичке борбе у шуми Брезовици крај Сиска, као да се због изостанка у школи пред разредником оправдава да јој је умрла баба у партизанима. И не би предсједник Сабора Гордан Јандроковић – само мјесец дана након што је у домољубној огњици положио вијенац на Блеибургу, ‘гдје су партизани убијали жене, дјецу и невине хрватске војнике’ – данас кукао и цмиздрио што није позван у Брезовицу, гдје су партизани ‘антифашизам уградили у темеље самосталне и суверене Хрватске’.

Не би, коначно, министар правосуђа Дражен Бошњаковић – којега је по казни допало појавити се у Брезовици као изасланик премијера Андреја Пленковића – потпуно излуђен од службене државне шизофреније на крају свог надахнутог говора позвао окупљене да ‘кажу своје одлучно ‘не!’ антифашизму’.

И да Независна Република Хрватска има имало интегритета и самопоштовања, да је дакле ријеч о озбиљној држави, а не о малој, пиздунској заједници опћина точно по мјери својих малих, пиздунских усташа, не би вијест била министров гаф, већ би вијест била да је Владино ‘одлучно ‘не!’ антифашизму’ и обредно пишање усташкин курцон у шуми Брезовици прекинула већа група непознатих починитеља, бескрупулозно полажући вијенце на спомен-костурницу палим партизанима.

Није, уосталом, било први пут: прије пет година сплитски је градоначелник увеличао свечано откривање споменика усташама из ХОС-а – сасвим логично заказано на Дан побједе 9. свибња – па свој надахнути говор започео ријечима како је ‘данас Дан побједе, побједе над антифашизмом’. Као што, најзад, ни оно обредно пишање на спомен-костурницу у Сињу није било прво: прије готово двадесет година – сви се сјећамо чак и имена старе усташице – становита је Бисерка Леградић на обиљежавању годишњице усташког масакра над четири стотине и педесет српских цивила у Вељуну скинула гаће и обредно се својон усташкон пичкон попишала на спомен-костурницу, говорећи ‘ово је Хрватска, и ако ја хоћу пишати по било којем дијелу Хрватске, пишат ћу!’.

У чему се њено никад кажњено пишање разликује од пишања старе усташе Бранимира Саблића? У чему се ‘гаф’ сплитског градоначелника разликује од ‘гафа’ министра правосуђа? Ни у чему, наравно. Осим у једном: у вријеме кад је Бисерка Леградић слободно и некажњено пишала по српским костима, на власти је био СДП. Баш као што је и сплитски градоначелник који је усташама честитао ‘дан побједе над антифашизмом’ био СДП-ов Иво Балдасар.

Што онда пријечи Хрвате, и десне и лијеве и оне средње, који ниједан проблем с усташама заправо немају, да наглас то признају и себи и другима, да изађу из ормара и прекину ово заиста тужно мучење с фашизмом и антифашизмом? Да слободно и без страха ‘на Дан побједе над антифашизмом’, пуних плућа кажу своје гласно и ‘одлучно ‘не!’ антифашизму’, да чиста срца на стадиону дигну деснице на ‘За дом спремни!’, да коначно пусте на националној телевизији Марка Перковића – којега сви воле у души, а нитко наглас – па се својим усташким курцима и пичкама радосно испишају по костима жртава хрватске слободе?

Овако одока, мени као физиологијском лаику, само је једно знанствено прихватљиво објашњење: усрали су се. Не може се, наиме – не допушта организација организма – истовремено срати и пишати.


Портал Новости

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.