Борис Дежуловић: О правди и истини

"Стварање, постојање и напредак Републике Српске је дело правде, а за хришћане је праведно оно што је утемељено на истини."

Boris Dežulović / 05. октобар 2021

 

Горње ријечи на свечаном је отварању традиционалних Дана Републике Српске у београдском Народном позоришту прије неколико дана изговорио Његова светост патријарх српски Порфирије. Занимљива патријархова теза о Републици Српској као “дјелу правде” сљедећих је дана наишла на бурне реакције у Босни и Херцеговини, али чак и више у Хрватској, гдје је освједочени пријатељ Загреба и Хрватске већ мјесецима – све откако је у вељачи преузео жезло и панагију – под посебном паском мрке хрватске деснице, али и још посебнијом заштитом такозване хрватске интелектуалне љевице.

У глухој буци и громогласној тишини која је услиједила, ни патријархови тужитељи ни његови одвјетници нису се, међутим, запитали зашто је патријархов благослов Републике Српске као „дјела правде утемељеног на истини“ означен као скандалозни Божји благослов вјерског поглавара за једну геноцидну парадржавну творевину, а готово потпуно исти такав “скандалозни Божји благослов вјерског поглавара за једну геноцидну парадржавну творевину” – само мало ранији, из травња – прошао потпуно незапажено.

Послушајте, уосталом, сами.

“Одазовите се спремно овом мом позиву на узвишени рад око чувања и унапређења наше државе. Ми вјерујемо и очекујемо да ће наша Црква у ускрслој држави моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде.”

Први пут чујете? Наравно. О томе вам и говорим.

Како је, ето, било могуће да Република Српска као “дјело правде” које је “утемељено на истини” у рујну изазове такав гњев с једне стране – и јасно, сразмјерно разумијевање с друге – а “ускрсла држава” навијештена још у травњу, на “необоривим принципима вјечне Истине и Правде”, прође величанствено прешућена и игнорирана? Баш као да је то мали дебели Јокић на Фејсу позвао другаре из улице на баскет, а не да је сам вјерски поглавар позвао на “напредак”, пардон “унапређење” једне геноцидне парадржавне творевине. Како су то “држава”, “правда” и “истина” у само пар мјесеци, од травња до рујна, постале црвена крпа пред очима хрватске деснице и црна крпа око очију хрватске љевице?

Истраживао сам мало ту необичну ствар, и мислим да сам открио разлог. “Ускрсла држава” у којој ће Црква “навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде” јест из травња, али онога прије осамдесет година: из травња, наиме, 1941. године. Из времена у којему геноцидна парадржавна творевина још није Република Српска, већ Независна Држава Хрватска.

Што значи, само тренутак да израчунам, да није Његова светост архиепископ пећки и патријарх српски Порфирије, него Његова узоритост надбискуп загребачки – кардинал Алојзије Степинац.

Да, Степинац. “Ми вјерујемо и очекујемо да ће наша Црква у ускрслој држави моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде”, потписао је загребачки надбискуп у Окружници часноме клеру надбискупије загребачке, објављеној у Католичком листу 29. травња 1941.

Испада, како видите, доста незгодно. Строго теолошки, истина, Божји благослов једног вјерског поглавара за једну парадржаву, насталу на концентрацијским логорима за припаднике другог народа, не мора бити исто што и Божји благослов другог вјерског поглавара за неку парадржаву насталу на концентрацијским логорима за припаднике оног првог, само кад не би била ријеч о формално-правно истом – Богу. А исти је, провјерио сам девет пута. Хришћански, дакле кршћански.

Степинчева Истина и Правда “навијештене” у “ускрслој” кршћанској НДХ, укратко, теолошки су потпуно исте као и истина и правда на којима је “утемељена” и “одјелотворена” хришћанска Република Српска.

Штовише, ако између те двије истине и правде икакве разлике уопће и има, она иде у корист загребачког надбискупа. Свој позив на “узвишени рад око чувања и унапређења наше државе”, у којој ће “Црква моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде”, Степинац је објавио само двадесетак дана након проглашења НДХ и једва десет дана након доношења Законске одредбе за обрану народа и државе, дакле на саму нулту годишњицу усташке државе – точно дан прије одредби о расној припадности и заштити аријске крви и части, а пуна три мјесеца прије свечаног отварања Јасеновца.

Патријарх Порфирије пак свој је дојмљив говор о “стварању и постојању Републике Српске” као “дјелу правде” – “утемељеном на истини” – одржао уочи тридесете годишњице проглашења Српске, дакле готово тридесет година након “одредби” о заштити српске крви и концентрацијских логора за несрпско становништво, пуних двадесет шест година од геноцида у Сребреници. Четврт стољећа имао је, ето, Порфирије да контемплира и размисли о свему што се догодило деведесетих, у вријеме “стварања, постојање и напретка Републике Српске”, и што је закључио? Да је то “дјело правде”!

За случај пак да попуштате сумњи у пуни патријархов увид у “стварање Републике Српске”, подсјећам како за њега никаквих сумњи нема: “праведно је оно што је утемељено на истини”. Најзад, иста је то Истина и иста Правда чије је “необориве принципе” педесет година прије Српске једнако лишен субверзивних сумњи “навијештао” и Алојзије Степинац.

Што би дакле било исто – још један тренутак да израчунам и то – као кад би Његова узоритост надбискуп Степинац, да је поживио до славне 1971., након тридесет година поручио како је “стварање, постојање и напредак НДХ дјело правде”, штовише “утемељено на истини”. Или да је о некаквим Данима НДХ – дакле годинама након расних закона, концентрацијских логора, Јасеновца и геноцида – поручио како, штајазнам, “Хрватски народ, хрватска држава и Католичка црква на велики и славни дан 10. травња 1941. ступише у чврсту и срдачну међусобну везу” и како је “у НДХ прострујио свеобћи народни препород у политици и господарству, у управи и војсци, у књижевности и умјетности”.

Мислите ли пак да поново подмукло подмећем па кардиналу Степинцу у уста стављам некакве свечарске Порфиријеве ријечи и обрнуто, одмах да вам кажем: тезу о “чврстој међусобној вези народа, државе и цркве” и “свеобћем народном препороду у политици и господарству, књижевности и умјетности”, заиста је објавио Степинчев Католички лист, и то годинама већ добро упознат с расним законима, Јасеновцем и геноцидом, 12. травња 1945., о четвртој годишњици усташке државе, једва који тједан прије њеног величанственог распада и “свеобћег народног” Крижног пута.

Патријарх српски на Данима Српске у Београду исту је ствар, уосталом, формулирао потпуно другачије: у својој бесједи у београдском Народном позоришту “чврсту међусобну везу Цркве, народа и државе” Порфирије је оцртао кроз “вриједности и особине заједничке и идентичне код свих Срба ма гдје да живјели, и које се називају једним именом: светосавље”, а онај “свеобћи народни препород у политици и господарству, књижевности и умјетности” он у Републици Српској види као “унапређење просвјете, културе, економске сарадње и оних јединствених дарова и особености који чине идентитет српског народа”.

Није неразумљиво што су кршћански лаици збуњени: они сиромаси мисле да православна истина и правда које прогањају католике изравно искључују католичку Истину и Правду које прогањају православце. Таквима остаје само лаичко потпитање: јесу ли злочиначке парадржаве исте зато што су једнаке кршћанске истине и правде на којима су утемељене, или су кршћанске истине и правде исте зато што су им државе једнако злочиначке?

Сваки је неспоразум, међутим, благовремено искључен: да би се у држави утемељеној и одјелотвореној у злочину могли “у пуној слободи навијештати необориви принципи вјечне Истине и Правде”, та држава мора бити само “дјело правде”, а “правда”, јасно, “утемељена на истини”. У таквој једнаджби – опет нам ваља рачунати, само тренутак – извршена “правда” је злочин, “истина” принцип на којему је “утемељен”, а “навијештање” тих “принципа” тек теоријска платформа за практични рад на терену. Не морате провјеравати, и то сам девет пута рачунао. Принцип је, како би рекла Његова узоритост, “необорив”, а резултат сваки пут исти – “чврста и срдачна међусобна веза народа, државе и цркве”.

Националност или вјера Другога, схватили сте, посве је неважна: важан је само принцип, који је исти таман онолико колико је исти Бог. А ако су Бог и принципи исти, онда је дијалог Првих и Других могућ и успркос разликама у вјери или календару. То изгледа отприлике овако.

“Одазовите се спремно овом мом позиву на узвишени рад око чувања и унапређења наше државе. Ми вјерујемо и очекујемо да ће наша Црква у ускрслој држави моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде”, каже један, рецимо у некаквој Окружници часноме клеру, а часни се клер онда “одазове спремно овоме позиву” и стане “навијештати необориве принципе Истине и Правде”, радосно ступајући “на узвишени рад око чувања и унапређења наше државе”, јер је њено “стварање, постојање и напредак”, наравно, “дјело правде”, а “за хришћане праведно оно што је утемељено на истини.”

Укратко – како би рекао народни пјесник – Истина и Правда су вода дубока, а по њој је дато ходати само Ономе којега навијештају надбискуп и патријарх. Оне пак које сумњају вода дубока избаци на пјешчани спруд који километар ниже.

 

Н1


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.