Борис Дежуловић: Оффсхоре за убице

Прије Зденка Грбавца из Босне и Херцеговине у Једину Им И Вјечну Хрватску бјежали су и Жељко Джидић, и Тадија Шуњић, и Велибор Богдановић, и Златан Мијо Јелић, и десеци других злочинаца и убојица, на челу са славним Домиником Илијашевићем Цомом

Boris Dežulović / 29. октобар 2018

Тешке ријечи падну кад се за неки злочин почињен деведесетих у Босни и Херцеговини каже да је најстрашнији, али камо лијепе среће – а злочин је већ и у истој реченици спомињати срећу – да је такав злочин, најстрашнији од свију у БиХ, био само један. Најстрашнијих злочина почињених деведесетих у Босни је било више, и превише, па најстрашнији од свију – а тешка ријеч падне кад се за неки злочин каже да је најстрашнији – буде тежи уму него језику.

Убојство седмогодишњег дјечака Петра Голубовића из Коњица 2. српња 1992. био је такав један, најстрашнији од свих злочина почињених у Босни и Херцеговини деведесетих. Малог Петра – заједно с родитељима Ђуром и Властом, професорима у коњичкој гимназији, те млађим, петогодишњим братом Павлом – шесторица припадника Специјалне полиције из састава Интервентног вода Станице јавне безбједности Коњиц у глухо су доба ноћи, у два сата послије поноћи, извукли из стана, угурали у два аутомобила и одвели изван града, до полицијског пункта у селу Поља Бијела, па још километар према селу Спиљани. Ту су цијелу обитељ Голубовић постројили уз цесту и хладнокрвно стријељали рафалима из калашњикова.

Неким чудом, мали је Петар пао непогођен. Након неког времена крвав, престрављен и уплакан, али жив, извукао се између беживотних тијела својих родитеља и млађег брата, па несигурним кораком кренуо према километар удаљеним свјетлима онога пункта у Пољима Бијелим. Дјечачки чисто вјерујући двојици полицајаца, кроз сузе им је испричао што се догодило, а ови су то одмах дојавили у Станицу јавне безбједности. Отамо су ускоро стигли по малишана, одвели га до мјеста званог Бегин Вир и извукли из аутомобила.

Овај пут посао су обавили како ваља.

Пуних двадесет пет година касније, лањског је просинца у Коњицу и Сарајеву ухапшено тринаест бивших припадника Армије БиХ и ХВО-а оптужених за ратне злочине и убојства Срба у Коњицу и околним селима 1992. и 1993. године, међу којима и ликвидацију обитељи Голубовић. О двоструком стријељању седмогодишњег дјечака Петра Голубовића тим је поводом потресну причу написао мој друг Драган Бурсаћ, и за тај текст објављен на Ал Јазеери ове године добио највећу еуропску новинарску награду, Еуропеан Пресс Аwард, али и за Бурсаћеву награду и за малог Петра Голубовића слабо се чуло и у Босни и Херцеговини, а камоли у Хрватској. Имамо ми за шутњу и заборав довољно својих убојица и злочина.

Слабо се тако у Хрватској чуло и за неког Зденка Грбавца, припадника ХВО-а Коњиц, једног од тринаесторице ухапшених тога просинца: боље се чуло за оца његове жене, Божу Љубића, човјека који је у Босни и Херцеговини оснивао и ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990, а данас у Хрватском сабору као заступник оригиналног, домовинског ХДЗ-а устрајно призива неумрлу Хрватску Републику Херцег-Босну. Тога Боже Љубића зет, ето, Зденко Грбавац је од осамдесет и осам убијених Срба из Коњица и околице својом руком, кажу оптужница и свједоци, убио тројицу: кад су већу групу заробљених српских цивила из Брадине водили према тамошњој православној цркви, он је тројицу извукао из колоне и у дворишту једне куће хладнокрвно покосио рафалом из калашњикова.

У травњу ове године оптужница против Грбавца је потврђена, а у српњу је његов случај спојен с процесом против осталих из коњичке Армије БиХ и ХВО-а. Зденко Грбавац суђење је чекао на слободи, заложивши кућу у Љубушком на име кауције разрезане на стотину хиљада конвертибилних марака. Прије тједан дана требао се први пут појавити на Суду БиХ у Сарајеву, због сумњи у кршење забране напуштања Босне и Херцеговине. На суду се, болно очекивано, никад појавио није: врло брзо сазнало се да је, гле чуда, у међувремену напустио БиХ, и да је побјегао, гле чуда над чудима, у Хрватску.

У једном од потреснијих тренутака из богатих хисторијских кроника босанскохерцеговачког правосуђа Грбавчев је одвјетник Давор Шилићиспричао Тужилаштву и Суду како се дан прије чуо са својим клијентом, који у Хрватску није побјегао од суда већ због – обитељи. ‘На то га је нагнала обитељска ситуација’, увјерљиво је објашњавао адвокат. ‘Било је између овога и развода брака.’

У Хрвата се, наиме, знају приоритети, и између спашавања брака и суђења за ратне злочине прави ће Хрват најприје спашавати брак и обитељ. За обитељ Голубовић и брак гимназијских професора Ђуре и Власте ионако је, сложит ће се часни суд, двадесет шест година касно. А обитељ и брак Зденку Грбавцу су светиња. Били би и вама да вам је пунац оснивач два ХДЗ-а и саборски заступник трећег.

У овом тренутку, негдје на територију Републике Хрватске слободно и безбрижно тако шета Зденко Грбавац из Коњица, оптужен за троструко убојство и тко зна коликоструке друге злочине, један од тринаесторице припадника Армије БиХ и ХВО-а који су оне српањске ноћи стријељали обитељ Голубовић, па се вратили по малога Петра да га поновно стријељају, једном за свагда. И нитко се, јасно, претјерано не узбуђује.

Узбудит ће се тако Хрватска кад група очајних миграната с Блиског и Средњег истока пробије полицијски кордон Велика Кладуша-Маљевац, па из Босне и Херцеговине провали у Хрватску, мобилизират ће се нација око несретника из Сирије и Афганистана скенирајући им физиономије и тражећи међу њима терористе и беспризорне убојице што калашњиковима убијају дјецу и цивиле, а један баш такав – члан терористичке организације што је убијала дјецу и цивиле – ушао им у државу као род рођени, с путовницом Једине Му И Вјечне Хрватске, па се разбашкарио по Домовини свој на своме, миран и сигуран.

‘Имате ли што за пријавити?’ питала га је Хрватска Држава на граничном пријелазу, ‘имам, троструко убојство српских цивила’, шеретски је одговорио Зденко, ‘хахаха’, одговорила је Држава, ‘хахаха’, приснажио је Држављанин.

И ствар функционира без озбиљнијих грешака. Хрватска је за убојице из БиХ обећана земља, нешто као оффсхоре за ратне злочине: прије Зденка Грбавца из Босне и Херцеговине у Једину Им И Вјечну Хрватску бјежали су и ЖељкоДжидић, оптужен за убојство тринаест заробљених војника Армије БиХ у Мостару, и Тадија Шуњић, оптужен за убојство једног бошњачког цивила у мјесту Војно крај Мостара, и Велибор Богдановић, због ратних злочина над мостарским Бошњацима осуђен на пет година затвора, и Златан Мијо Јелић, оптужен за убојство генерала Владе Шантића, и десеци других злочинаца и убојица, на челу са славним Домиником Илијашевићем Цомом, који је тих славних ратних деведесетих у интервјуу Националу пластично објаснио како је ‘за хрватство спреман и умријети’. ‘Тко год жели’, понудио је Цомо, ‘ја ћу му дати напуњен пиштољ, а нек’ ми он дадне свој, и за хрватство ћемо пуцати себи у главу.’

Такав се, како знамо, никад није појавио, па је Доминик Илијашевић на крају оптужен за масакр над Бошњацима у Ступном Долу и ратне злочине у опћинама Вареш и Кисељак. Кад је на концу правомоћно осуђен на петнаест година затвора, славни је Цомо, разумије се, спакирао путовницу и отишао у Хрватску, гдје се скрасио са женом – јер било је ваљда ‘између тога и развода брака’, а брак и обитељ су најважнији – и лани, придружујемо се честиткама, добио кћерку.

‘Сматрам да у Босни и Херцеговини више немам што тражити’, повјерио се новинару Вечерњег листа тих дана, побјегавши пред изрицање казне. ‘Ми Хрвати из Босне и Херцеговине поносимо се што имамо двије државе, и зашто ја не бих имао право бити ту?’

И заиста, зашто Цомо – и генерал Мијо, и Жељко, и Тадија, и остали хрватски витезови, и наш јунак Зденко Грбавац – не би имали наше право да будемо ту? Тко год мисли да они то право немају, Цомо ће му дати напуњен пиштољ, па нека за хрватство пуца себи у главу.

Ако и промаши, није проблем. Други пут ће посао обавити како ваља.

Извор www.порталновости.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.