Борис Дежуловић: Сирене тулијо

Осам дугих зима завијале су сирене по варошима и касабама широм оне, како се беше звала, Југославије, и кад су се коначно, након осам година, 24. марта 1999. огласиле и у Београду, шокирала се земља Србија, шокирали се новинари Политике

Boris Dežulović / 31. март 2019

ткад је света и века, цели се један вечни свет цео један светски век пита: откад је света и века? И све откад је света и века, ломе се физичари и философи да пронађу одговор на питање откад су заправо свет и век, споре се научници и свештеници, свађају се геолози и теолози откад је света и века. Научници тако кажу да је век нашег света и козмоса безмало четрнаест милијарди година, који век више или мање, почевши од Великог праска, док свештеници по Библији рачунају да му је век једва шест хиљада година, укључујући онај понедељак кад је речено ‘нека буде светлост’, када би светлост и када ‘би вече, Дан први’.

Откад је света и века не слажу се, ето, наука и веронаука откад је света и века, или је тако барем било до пре пар дана, кад су се српска наука и веронаука сложиле и једном за свагда установиле не само откад је света и века – целог света са све Србијом, и целог века са све српском историјом – него им утврдиле и тачан датум и час, прецизно до у минут. Да скратим, свет и век су по новоме од среде 24. марта 1999. године навече, тачно у деветнаест часова и четрдесет један минут.

‘Сирене за ваздушну опасност, први пут у Европи после Другог светског рата, огласиле су се у тадашњој СР Југославији 24. марта 1999. године, тачно у 19:41 часова. Од тог тренутка, током наредних 78 дана, завијање сирена за узбуну била је свакодневица.’

Овим речима двадесету је годишњицу почетка НАТО-ова напада на Србију, Великог праска у давну среду 24. марта 1999. – почетка света и века – пре неки дан обележила београдска Политика, историјском се нежношћу присетивши како су, ‘упркос тешким искушењима пред којима су се нашли, грађани били ведрог духа, па су сирену за најаву опасности називали ‘шизела’, а ону једноличну, за престанак опасности ‘смирела”. Том теоријом коначно су помирене наука и веронаука: у почетку беше Велики прасак, онда беше речено ‘нека буде светлост’, онда би светлост, и ‘би вече, дан први’.

Онда беше сирена за ваздушну опасност.

Лаици међу научницима и веронаучницима питаће се, дабоме, како то да је историја света и века почела у среду навече. Нема много лаичке логике да су свет и век од среде навече. Среда је, сама реч каже, усред радне недеље, не почиње се средом ни безглутенска дијета, а камоли свет и век. Понедељком почињу и Комшије на РТС-у и турске серије на Пинку, чак и коризмени пост код Срба почиње у Чисти понедељак, како је одувек био ред и уставни поредак: нису Срби католици да им коризма почиње у среду. Како онда, запитаће се човек лаик, да су свет и век започели у среду? Шта је било пре среде, шта је било пре Великог праска, светлости и сирене за ваздушну опасност у деветнаест часова и четрдесет један минут? Шта је било у понедељак, шта је било у уторак, шта је било у среду послеподне? Шта је, рецимо – питате се ви лаички – било у среду 24. марта 1999. године, у деветнаест часова и четрдесет минута?

Ех, шта је било. Није било ништа. ‘Земља беше без обличја и пуста’, јавила је београдска Политика у првом издању за ту среду, ‘и беше тама над безданом, и дух Божији дизаше се над земљом’, читао је млађани водитељ Саша Барбуловићу вечерњем Дневнику 2 РТС-а у деветнаест часова и тридесет минута, најављујући обраћање председника СР Југославије Слободана Милошевића. ‘И рече Бог: Драги грађани, сматрам да је Народна скупштина Србије поступила веома исправно.’ Једанаест минута касније, није Бог ни завршио, из чиста мира и чисте таме над безданом изненада су се огласиле сирене за ваздушну опасност, први пут откад је света, века и Европе после Другог светског рата. Како, зашто, откуд? Ех, како, зашто, откуд.

Разумљиво је да вас те ствари муче, и нема ништа лоше у томе: ви сте само лаици и робујете физичком концепту света и линеарном концепту века. Да сте, међутим, Србин, и да је у средишту вашег света Србија, средиште вашег века означиле би сирене за ваздушну опасност 24. марта пре двадесет година, и ништа логичније и физички правичније не би било него да су тај свет и његов век почели у среду.

Да није тако, као што тако јесте откад је света и века, општи би јавашлук владао и светом и веком, па би било могућно – што да не? – да је сличних сирена за ваздушну опасност било чак и пре среде 24. марта 1999. године. Све би у таквом ексрбоцентричној Европи било могућно, па и то да су се исте такве сирене за ваздушну опасност огласиле, рецимо, лепих осам година пре славне београдске ‘шизеле’, и то – ајде да се зајебавамо кад је већ све могућно – у далекој европској, нимало славној и нимало српској Словенији: целу Дежелу, наиме, тога је јунског јутра 1991. разбудила једна таква дугачка завијајућа ‘шизела’, најављујући с истока Милошевићеве МиГ-ове, авионе дакле који су своје циљеве и координате добили – јебем те линеарна историјо у дупе голо – управо у Београду.

И да: тога словенског 30. јуна – како је одувек био ред и уставни поредак – била је недеља, Дан нулти. ‘Данес ни собота / данес ни поплаве’, певао је Лачни Франц добре четири године раније, истих оних дана кад је Милошевић на Осмој седници ЦК СК Србије започео свој успон на власт, ‘данес ни погребов / данес ни потресов’, певао је Зоран Предин те јесени 1987. у песми што се звала – јебем те, рекох, линеарна историјо – ‘Сирене тулијо’.

Ако бисмо, ето, тако беневолентно праволинијски тумачили историју света и века – ако бисмо дакле дозволили могућност да, како оно, ‘први пут у Европи после Другог светског рата’ сирене тулијо у Љубљани 30. јуна 1991. године, тачно у 9:00 часова – онда, јебига, може све: онда је, строго технички, пре београдске ‘шизеле’ 1999. била и она прва узбуна у Вуковару 24. августа 1991., онда су пре биле и прве сирене за ваздушну опасност у Загребу 15. септембра, и оне што су сутрадан шизеле у Задру и Шибенику, и она сирена за општу опасност што је 1. октобра пресекла грађане Дубровника, па чак и она ‘шизела’ што је у Жупањи затулела 29. априла 1992., да би завршетак опасности и ‘смирелу’ дочекала тек три и по године касније, потрајавши целих хиљаду двеста шездесет један дан.

А ако ћемо тако, ако је света и века заиста било пре 1999., онда нити је бег циција, нити је историја стипса, па удри бригу на весеље, а ‘тешко искушење’ на ‘ведри дух’: пре историјске прве београдске сирене у том је несрећном случају била и она сирена у Бијељини 1. априла 1992., и она три дана касније у Тузли, и она три дана касније у Фочи, и она три дана касније у Мостару, и она што је 2. маја тачно у 15 часова и 40 минута пресекла грађане Сарајева.

Штавише, ‘шизела’ из марта 1999. по тој лаичкој логици не само да није била ни прва српска – пре ње се, сетит ћете се можда, огласила она у Книну, 4. августа 1995. у пет часова ујутро – него није била ни прва која је Србима најавила НАТО-ове бомбардере: у ноћи 29. августа 1995., пуне три и по године пре историјске београдске ‘шизеле’, једна таква сирена за ваздушну опасност пробудила је, рецимо, и становнике Пала, означивши почетак НАТО-ове операције ‘Намерна сила’ и бомбардовање српских положаја око Сарајева и Горажда. ‘Од тог тренутка, током наредних двадесет дана’, да се послужим речником Политике, ‘завијање сирена за узбуну била је свакодневица’ Републике Српске.

Све у свему, том су лаичком логиком целе деведесете завијале сирене по Балкану, завијале су и тулеле широм оне, како се беше звала, Југославије, од Соче до Фоче, ништа се друго отамо у ствари није ни чуло доли реских ‘шизела’ и ‘смирела’ са потмулим детонацијама између, туљење ваздушних, општих и каквих већ све опасности на Балкану у међувремену је постало народна музика, нематеријална културна баштина, осам дугих зима завијале су сирене по варошима и касабама као чопори гладних вукова, и кад су се коначно, након осам година, 24. марта 1999. огласиле и у Београду, шокирала се земља Србија, шокирали се новинари Политике. ‘Сирене за ваздушну опасност’, муцали су у шоку и неверици, ‘први пут у Европи после Другог светског рата!’

Тако су, ето, те среде, у деветнаест часова и четрдесет један минут, усред вечерњег Дневника РТС-а почели свет и век.

‘Здај си ше задњич оглејмо то модро небо, прижгимо фалоте ин си честитајмо’, све отада чује се глас из таме над безданом, ‘пољубимо жено, отроке ин љубицо’, завија светом и веком, ‘нај нам шампањци запојејо за слово: сирене тулијо!’

 

Преузето са Новости


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.