Борис Дежуловић: Србадијатрија

Једина разлика између растројеног обровачког лијечника и растројеног саборског заступника Жељка Гласновића испада чињеница да су првоме привиђања четника само нуспојава поремећаја, а другоме политички програм

Boris Dežulović / 06. мај 2019

Није проблем у том што је прилог о помакнутом доктору из Обровца у магазину Провјерено Нове ТВ предвиђен као шокантан. Проблем је што је такав, дакле шокантан, на концу заиста испао. Шокирани су били новинари и уредници Нове ТВ, шокирани су били гледатељи, шокирани су остали и они који нису гледали, шокирани су у Хрватском заводу за здравствено осигурање, шокирани су у Министарству здравства, шокирани су у Обровцу, шокирани су у Загребу. Цијела је држава шокирана што у једном дому здравља у провинцији, гле чуда, шока и невјерице, као доктор ради човјек који радити уопће не би требао, и што му у ординацији као медицинска сестра ради жена која радити уопће не би смјела.

То, наиме, да на хрватском државном буджету раде људи који то што раде радити не би ни требали, ни смјели, толико је уобичајена појава да је такозвани шокантни случај из Обровца – гдје је од очито болесног доктора и његове очито болесне ‘медицинске сестре’ главом без обзира побјегло хиљаду пацијената, и остало још само оних двије-три стотине здравих што за сада доктора не требају – заправо изванредно прецизна слика поремећене, наопаке Хрватске, државе у којој болесници лијече здраве.

Је ли онда ичега шокантног било у обровачком случају? Можда ипак јест.

Иако је у хијенским медијским оргијама над двоје озбиљно болесних људи из обровачког случаја протеклог тједна исцијеђена свака кап олова што се исциједити дала, па је о цијелом шокантном случају исписана цијела једна опсежна новинска психијатријска хрестоматија, на заиста волшебан и задивљујући начин из цијелог је иступа растројеног лијечника неодговорено и необјашњено – штовише, величанствено неспоменуто! – остало само оно што је у том иступу уопће рекао.

‘Само ви дођите код доктора који је створио ову државу’, позвао је тако обровачки лијечник новинаре Провјереног, упозоравајући их онда у растрганом солилоквију како је ‘око нас хрпа смећа, хрпа гована, хрпа србадије и четништва’, укључујући и докторицу која је преузела његове одбјегле пацијенте, ‘курветину и четникушу’. ‘Ово су све четници око нас’, закључио је на крају, ‘јебо им пас матер четничку.’

Како у цијелом овом, хм, скандалозно скандализираном скандалу, у којему су анализиране и приватне поруке из мобитела докторове бивше љубавнице и детаљи из психијатријског картона његове ‘медицинске сестре’, од свега што смо чули, видјели и прочитали нигдје и ниједном нису споменуте само и једино докторове опсервације о србадији и четникушама – иако заправо ни о чему другом осим о уроти србадије и четникуша у Дому здравља, опћини Обровац, Министарству и Влади обровачки доктор заправо није ни говорио – за претпоставити би било како само и једино те опсервације нису спорне.

Или је, наиме, то, или је – ваља опрезно размотрити сваку могућност – ствар саморазумљива: сиромах је прилично очигледно шенуо памећу, па се његова параноја од ‘србадије и четништва’ рачуна у дијагнозу.

Ствар би, међутим, била разумљива негдје другдје и некад другкад: и негдје другдје и некад другкад, уосталом, има и бит ће комерцијалних телевизија и колодворских таблоида, и у њима сисатих лутака и тетовираних билмеза и министрових љубавница и предсједничиних модних гафова, али никад и нигдје болесних људи. Не зато што људе не занимају шокантне сензације, него зато што би друштво и сустав њима осигурали стручну помоћ, а не посао, плаћу и медијску славу, па нечија дијагноза не би била тема за ударне термине и сензационалне ексклузиве, већ – логично и стручно – за медицински картон и професионалну тајну. У Републици Хрватској године 2019., међутим, тек то – то дакле да се они што су ‘стварали ову државу’, па се двадесет пет година касније нашли окружени ‘србадијом и четништвом’, саморазумљиво рачунају у болеснике с дијагнозом – било би истински шокантно.

Уколико би само на темељу онога што је изговорио у камеру Нове ТВтребао закључити да је доктор из Обровца озбиљно болестан, хрватски би се грађанин, наиме, нашао добро збуњен. Оних који су прије двадесет пет година ‘стварали ову државу’, па се данас затекли окружени ‘четницима’ и ‘четникушама’, на државном је буджету много више од једног лијечника из провинцијског дома здравља.

Зашто се, рецимо – то мене занима – растројени неки тип, који пред телевизијским камерама неповезано говори како свуда око себе види четничку србадију, подразумијева као очити психички болесник – којему за његово добро треба пружити стручну помоћ, а за наше одузети лијечничку лиценцу – док се, рецимо, онај други, барем једнако растројени тип, који је истога тога дана пред телевизијским камерама врло државне телевизије једнако неповезано говорио како свуда око себе види ‘Хрвате југославенске вјероисповијести’, ‘црвено племство на Бријунима’ и ‘првомајске јајаре што фарбају јаја са српом и чекићем’, једнако лако подразумијева као угледни грађанин на добро плаћеној јавној, паче законодавној дужности?

Једина разлика између растројеног обровачког лијечника и растројеног саборског заступника Жељка Гласновића испада тако чињеница да су првоме привиђања четника само нуспојава поремећаја због којега му није етички спомињати ни име ни презиме ни повијест болести, а другоме политички програм због којега му и славно име и славно презиме и славну повијест болести сви знамо. Доктору из Обровца, којему се привиђају четничке курветине – не знам како бих пластичније објаснио ту разлику – посао је ипак само регулирати шећер у крви, а не положај четничких курветина и њихова мањинска права.

Баш као што би, коначно, докторова неквалифицирана ‘медицинска сестра’ из Обровца, тражећи негдје посао за који не треба школска спрема, могла радити још једино као заступница у Сабору. Кад су новинари, рецимо – ето згодног примјера – провалили да Бруна Есих у Институту Иво Пилар пуних петнаест година посве несметано ради као обична знанствена новакиња – дакле с точно онолико квалификација колико и ‘медицинска сестра’ из обровачког дома здравља – њој је преостало само докторирати, да сачува посао на Институту, или преквалифицирати се за конобарицу. Или, јасно, запослити се у Сабору. Гдје данас, хвала на питању, ординацију Заступничког клуба Неовисни за Хрватску дијели баш са Жељком Гласновићем.

Па ипак, кад заступник Гласновић заступа навлас исте ставове због којих се лијечник из Обровца рачуна у болесне људе, кад неповратно распаднутих живаца баљезга о ‘скојевкама необријаних ногу с генотипом подивљалог титојугенда’, нема за њега ни јавних апела за одузимање лиценце за законодавни обрт, ни јавне емпатије с упутницом за психијатрију. Своје осебујно мишљење о положају и правима хрватске србадије заступник Гласновић притом, да не буде неспоразума, не демонстрира снимкама из ординације, са стетоскопом и медицинском сестром Бруном, већ снимкама из кућног складишта оружја, с цијелим арсеналом аутоматских и полуаутоматских пушака, за сваки случај уз усташку заставу и пријетеће присјећање на ‘оружје које је однарођена партија предала србочетничкој армади’.

Свеједно, нитко није питао државу што јој раде социјалне и здравствене службе кад растројени професионални законодавац што око себе види ‘југозомбије’ јавно позира с јуришном аутоматском пушком. Нити је итко до дана данашњег апелирао да му се за његово властито добро пружи стручну помоћ, а за наше одузме оружје.

Оно што је заједничко и обровачком лијечнику и саборском пацијенту, како видимо, није спорно: то да је ‘око нас хрпа србадије и четништва’, ‘курветина и четникуша’, у хрватском је јавном простору посве легитиман реторички маинстреам. Што је онда шокантно у прилогу из Провјереног Нове ТВ о помакнутом човјеку који види уроту србадије и четникуша? Баш ништа. Односно, точно оно што је шокантно било и кад је, рецимо, Љубо Ћесић Ројс у телевизијским пријеносима из часног дома здравља на Маркову тргу урлао како су ‘више од трећине заступника четникуше и четнички зетови’. Исто дакле оно што је шокантно кад помахнитали доктор Гласновић хрватским новинарима дијагностицира ‘морални тифус’ или ‘моралну сиду’, па прописује ‘војну управу и чизму у зубе’.

Није, наиме, проблем што ти телевизијски прилози нису испали шокантни. Проблем је што као такви, дакле шокантни, у Хрватској никад заправо нису ни били предвиђени.

 

Преузето са Новоссти


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.