Борис Дежуловић: Утопија Источни Дрвар

“Асфалтират ћемо вам пут до села, саградити пилану и отворити педесет радних мјеста”, рецитирао је будући начелник, “направит ћемо вам и нову трафо-станицу, и мост преко ријеке и нову зграду мјесне заједнице и Дом културе ћемо направити, и основну школу и дјечји вртић!” “У нашем селу нема дјеце”, добаци на то нетко од окупљених, а кандидат, нимало збуњен, дода: “И дјецу ћемо вам направити!”

Boris Dežulović / 07. октобар 2016

Звао ме једном у два иза поноћи Кожо да исприча виц. Има он тај обичај, зовне у глухо доба ноћи из кафане да исприча виц.

Елем, кандидат за начелника опћине држао предизборни говор у једном селу, па стао набрајати свјетска чудеса која ће изникнути код њих буду ли гласали за његову листу.

“Асфалтират ћемо вам пут до села, саградити пилану и отворити педесет радних мјеста”, рецитирао је будући начелник, “направит ћемо вам и нову трафо-станицу, и мост преко ријеке и нову зграду мјесне заједнице и Дом културе ћемо направити, и основну школу и дјечји вртић!” “У нашем селу нема дјеце”, добаци на то нетко од окупљених, а кандидат, нимало збуњен, дода: “И дјецу ћемо вам направити!”

Сјетио сам се тога старога вица, једног од оних што су се причали још у социјализму, а ова им, како се зове, демокрација дала посве нови смисао и значење. Не због тога што је онда на селу још понегдје и било дјеце – а било је – него зато што сељаци у она доба ионако нису могли бирати тко ће им дјецу правити.

Сјетио сам се тога старога вица читајући, наиме, о изборима у Источном Дрвару: није, наиме, прича о демокрацији у Босни и Херцеговини и локалним изборима 2016. ни српски начелник Сребренице, ни тучњава на изборима у Стоцу, ни ратни злочинац на челу Кладуше, нису та прича ни Додик ни Бакир, ни Мостар, ни Бања Лука, ни Сарајево, већ мала једна, најмања опћина у Босни и Херцеговини и цијелом свијету.

Источни Дрвар административна је јединица настала Датонским споразумом, кад је славни Титов Дрвар подијељен између Федерације БиХ и Републике Српске, па је онај дио предратне опћине што се тога јутра затекао у Федерацији опет подијељен на Ливањски и Унско-сански кантон, а онај комадић што се обрео у Српској – у стварности три забита, пуста села у клековачким шумама: Потоци, Увала и Срнетица – са свих својих седамдесет девет становника добио поносни префикс “Источни” и мртав-озбиљан статус опћине.

Толико је мала и забита та опћина да јој чак и начелница живи у граду Дрвару, дакле у другом ентитету.

Седамдесет девет становника! Више људи има, ето, културно-умјетничко друштво у Мјесној заједници Врнограч у Бабиној Великој Кладуши него цијела опћина Источни Дрвар становника, па ипак су та три забита села под Клековачом – у стварности само једно, јер засеоци Увала и Срнетица заједно имају једва десетак становника – права правцата опћина са властитим опћинским вијећем и начелницом, властитим локалним изборима и властитом изборном комисијом.

Чак осам, како се то каже, “политичких субјеката” и равно четрдесет осам кандидата стајало је на гласачким листићима за локалне изборе 2016. у опћини Источни Дрвар, што значи да се готово двије трећине становништва опћине кандидирало на локалним изборима, за једно од четрнаест мјеста у опћинском вијећу и начелника опћине.

Ако одбијемо онемоћалу старчад, испада да се у тој опћини цјелокупно радно способно становништво бави политиком. А у Опћинском вијећу сједи петина становника.

Седамдесет девет становника и четрдесет осам кандидата за петнаест мјеста у опћинској власти! Локални избори у Источном Дрвару дођу, укратко, нешто као некоћ сеоски јесенски радови, кад би се цијело село окупило на берби кукуруза или печењу ракије.

Данас тако цијело село, и старо и младо, судјелује на опћинским изборима – тко као кандидат за вијећника, тко као кандидат за начелника, тко као члан опћинске изборне комисије, тко као независни проматрач, сватко гласа за свакога, под једним кровом у просјеку су барем два-три кандидата за опћинско вијеће, па старији надгледају, а млађи на крају броје гласове – већ сутра, настави ли стари Источни Дрвар изумирати овим темпом, у њему ће живјети петнаест становника и сви ће бити у власти, и колико прекосутра старци ће унуцима причати како се у њиховом селу некоћ гласало, а неко ће мјесно културно-умјетничко друштво у народним ношњама тргати од заборава древни обичај јесенских опћинских избора у селима под Клековачом.

У Босни и Херцеговини, земљи с четрнаест влада и четрнаест премијера, двјесто министара и хиљаду помоћника министара, Источни Дрвар функционира као утопија.

Опћина у којој сваки пети становник сједи у опћинском вијећу, или пак у уреду начелника и замјеника, а остале четири петине су кандидати што чекају сљедеће изборе, недосегнути је идеал босанскохерцеговачке демокрације, јединственог сустава у којему ће половица радно способних становника бити предсједници, премијери, министри, заступници, начелници, замјеници, помоћници и опћински вијећници, а друга половица њихови возачи и тајнице.

И то је сав смисао постдејтонске демократске Босне и Херцеговине: углавити се некако у власт, било ђе и било какву, ентитетску, кантоналну, градску, опћинску, било коју: тренутачно, једина разлика између Источног Дрвара и Сарајева или Бањалуке јест то што у Сарајеву или Бањалуци за сада још има више становника него кандидата.

И, наравно, то што тамо још увијек има дјеце. У цијелој опћини Источни Дрвар, према посљедњем попису становништва, дјеце између пет и девет година има укупно, само тренутак да провјерим, дакле једно.

Али, схватили сте, направит ће им и дјецу.

Извор Ослобођење


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.