Борис Дежуловић: Већа Србија

Знамо на који су ‘начин’ неки замишљали ‘већу Србију’ – који год био, није ферцерао. Код Александра Алија Вучића ствар је обрнута – не знамо на који је начин он замишљао ту фамозну Већу Србију, али који год то начин био, ферцера без грешке: ‘Данас, без капи крви, било чије, јесмо.’ Мислим, већи

Boris Dežulović / 16. септембар 2018

Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета, за брже и успешније приближавање цивилизацији двадесет првог века. За ту нам је битку посебно потребно јунаштво. Разуме се, нешто другачије. Али она срчаност – без које ништа на свету, озбиљно и велико, не може да се постигне – остаје непромењена, остаје вечно потребна!’

Умало па тачно тридесет година доцније, тешко да је било могућно ефектније и прецизније одговорити на оне чувене ‘олако обећане’ битке из говора Слободана Милошевића на Газиместану. Умало па тачно тридесет година прошло је од Видовдана 1989., кад је Милошевић оним славним пророчанском речима – ‘данас, шест векова после Косовске битке, опет смо у биткама и пред биткама: оне нису оружане, мада и такве још нису искључене’ – најавио крваву деценију што ће десет година и четири оружане битке касније завршити бомбардовањем Србије, капитулацијом у Куманову, историјским Милошевићевим проглашењем победе над НАТО-пактом и повлачењем српске војске са Косова, таман уочи Видовдана 1999. Умало, ето, па тачно тридесет година касније појавио се на Косову нови српски лидер Александар Вучић, да почисти ђубре за Слобом, постави темеље за нову тридесетолетку и ‘приближи Србију цивилизацији двадесет првог века’.

‘Милошевић је био велики српски лидер, намере су му свакако биле најбоље, али…’ – започео је председник Вучић, док је цео балкански потконтинент без даха чекао да чује који је то ‘али’, оца му јебем, због којег ‘велики српски лидер’ Милошевић није успео да спроведе своје ‘најбоље намере’ – ‘…али резултати су били много лошији’. ‘Не зато што је он то желео’, објаснио је онда Александар Али Вучић, ‘већ зато што жеље нису биле реалне, а интересе и тежње других народа занемарили смо и потценили. И због тога смо платили највишу и најтежу цену. Нисмо постали већи. Или, боље рећи, нисмо постали већи на онај начин на који су неки то замишљали. Данас, без капи крви, било чије, јесмо.’

‘Намере’ великог српског лидера Милошевића биле су дакле ‘свакако најбоље’, али ‘нису биле реалне’: укратко, ако сам ја добро разумео Алија Вучића, Слобине намере нису биле спорне – биле су, како оно, ‘најбоље’ – само мало нереалне. Такви су, ето, били ‘интереси и тежње других народа’, таква је, шта би се рекло, светска реалност, а свака реалност – нарочито реалност света којему Србија, своје курчеве историјске среће, припада – највећи је природни непријатељ Србије и српског народа. ‘Најбоља намера’ великог лидера Милошевића, да закључимо, била је Велика Србија, али она, јебига, није била реална. И шта? Резултати су испали ‘много лошији’ од намера. ‘Нисмо постали већи.’ Или барем ‘већи на онај начин на који су неки то замишљали’.

Знамо на који су ‘начин’ неки замишљали ‘већу Србију’ – који год био, није ферцерао. Код Алија Вучића ствар је обрнута – не знамо на који је начин он замишљао ту фамозну Већу Србију, али који год то начин био, ферцера без грешке: ‘Данас, без капи крви, било чије, јесмо.’ Мислим, већи. Историјска реалност, наиме, није Велика Србија, него Већа Србија. Како је, међутим, и колико тачно већа Вучићева Већа Србија, не знамо. Знаћемо кад откријемо начин на који се повећала.

Ствар је, лепо нам је објашњено, у приступу. Милошевић је Србима обећавао битке, ‘оне нису оружане, мада и такве још нису искључене’ – ‘ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, није мала, није мала, трипут ратовала’, певали су, ефектно подсећа сам Али Вучић, Срби на Газиместану тог Видовдана – па је у следећих десет година попушио сва три ратовања, а онда приде и четврто. Вучић зато уместо рата обећава рад – Срби ‘раде и не бију се ни са ким’ – па подсећа да Србија ‘улаже у живот, а не разбацује га около’: ‘Зато што нам деца расту, не сахрањујемо их после бомбардовања. Зато што смо се ослонили на знање, рад, а не на пушке. Зато што немамо више очи на леђима, како је говорио велики Бора Пекић, и љубимо земљу своје деце, а не својих предака, и част нам се налази не тамо одакле долазимо, него тамо где идемо и где ћемо да стигнемо. Зато што данас имамо своје место у свету. Свакога дана смо угледнији и уваженији.’

Односно: ‘Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета, за брже и успешније приближавање цивилизацији двадесет првог века. За ту нам је битку посебно потребно јунаштво. Разуме се, нешто другачије. Али она срчаност – без које ништа на свету, озбиљно и велико, не може да се постигне – остаје непромењена, остаје вечно потребна!’

Тешко, рекох, да је било могућно ефектније и прецизније одговорити на Милошевићеве ‘олако обећане’ битке са Газиместана. Просто зато човеку дође жао кад открије да и тако олако обећана битка за ‘економски, политички, културни и друштвени просперитет’, односно ‘брже и успешније приближавање цивилизацији двадесет првог века’, стоји на кратким ногама. Пардон, климавим.

Та изјава, наиме, уопште није Вучићева, и није изговорена пре неки дан у Косовској Митровици, умало па тачно тридесет година након Видовдана 1989. и Милошевићевих славних пророчанских речи, већ – нећете веровати – истог тог Видовдана, штавише буквално неколико секунди касније. Ако се питате, а питате се, ко је аутор – ко је дакле тако муњевитим политичким рефлексом реаговао на Милошевићеве ‘оружане битке’ – одговор може да вас изненади: био је то сам Милошевић.

‘Данас смо опет у биткама и пред биткама: оне нису оружане, мада и такве нису искључене. Без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости’, рекао је тога 29. јуна велики српски лидер Слободан Милошевић, па у истом даху, већ у следећој реченици наставио: ‘Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета, за брже и успешније приближавање цивилизацији двадесет првог века’, и тако даље. Како је пак даље ишло са српском ‘главном битком’, са ‘економским, политичким, културним и уопште друштвеним просперитетом’ те ‘брзим и успешним приближавањем цивилизацији двадесет првог века’, то знамо: двадесет први век Милошевићу је започео хапшењем и изручењем Хашком трибуналу, тачно на први Видовдан новога миленијума.

Кад тако Александар Али Вучић данас каже како његова Србија ‘улаже у живот, а не разбацује га около’, и како ‘се ослонила на знање и рад’, он се не обрачунава с наслеђем Слободана Милошевића, он му уопште не противуречи, већ се, напротив, наставља на његову реторику. И то управо на реторику са Газиместана. Вучић не говори оно што би данас говорио и сам Милошевић, да је поживео на власти: он говори оно шта је Милошевић говорио још 1989.

Након чега је много јасније зашто је Милошевић за Вучића био ‘велики српски лидер’, и шта је тачно Али мислио кад је рекао да су Слобине ‘намере биле најбоље’. ‘Највиша и најтежа цена’ коју су Срби платили за његове нереално најбоље намере није упропаштена Србија, него – како рече – то што ‘нису постали већи’, и што се ‘данас у Книну вије шаховница које тамо никада није било’. Шта значи, упрошћено – неко ће можда рећи и злонамерно, али нема свако добре намере као Милошевић – да ће Вучићева Србија, која ‘ослоњена на рад’ зна ‘где иде и где ће да стигне’, тамо где иде, где год то било, стићи тек онда кад се у Книну завијори српска тробојка. Велики је то рад и озбиљан посао, српска застава на книнској тврђави: јел’ знате ви где је српска застава, а где Книн?

Можда, ето, није реално, можда потцењује интересе других народа, али Србија је данас, како видимо, ослоњена на рад. Ако не умеју да се бију, Срби богами умеју да раде.

Данас, тридесет година после, опет смо у радовима и пред радовима: они, дабоме, нису оружани, мада и такви још нису искључени

 

Преузето из Новоссти

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.