Борис из Какња који је одселио у Нјемачку: Послије 3 сата схватиш зашто си отишао

Борис Фрањић, момак из Какња, прије четири године је ријешио да се пресели у Штутгарт, а у свом статусу на Фацебооку, који је написао послије годину дана проведених у Њемачкој, навео је због чега мисли да је учинио прави корак у животу.

BUKA portal / 25. март 2019

Одлазак у иностранство ради бољег живота тужна је истина за добар дио становника Балкана, који свакодневно прелазе границе европских земаља у потрази за бољим сутра.

Док неки иду да би се вратили, неки опет у том свијету виде све разлоге зашто су одлучили да напусте своју родну земљу.

Борис Фрањић, момак из Какња, прије четири године је ријешио да се пресели у Штутгарт, а у свом статусу на Фацебооку, који је написао послије годину дана проведених у Њемачкој, навео је због чега мисли да је учинио прави корак у животу.

Статус је поново постао виралан, а Српскаинфо га је још једном објавила у цјелости.

"Данас је тачно годину дана како сам се преселио у Штутгарт. Прекратко је то времена да би се направило било шта велико, а ипак сасвим довољно вријеме да се уцрта траса за сигурну и безбрижну будућност. Сјећам се добро те вечери прије одласка. Пријатељи, они најбољи, полако се окупљају код мене у кафићу. Нико не фали, а нема нико ни вишка, само један није био ту, он живи у Сарајеву па сам отишао до њега дан прије да му јавим да идем.

Онако непозвани долазе сами од себе, знају добро гдје ће ме пронаћи. Дошли да ме испрате. А ја? Ја сам се осјећао као да ме испраћају на посљедњи починак, а не у Нјемачку. Они су нешто причали цијелу ноћ, чисто да се нешто прича, и да мене мало забаве. Ја сам углавном ћутао знајући да ћу рано ујутро у ауто ставити 30 година свог живота, школовања, факултета, рада, успомена, труда, одрицања, 30 година пријатељстава и тек покоји одјевни предмет и кренути све испочетка. Ваљало је ту ноћ преживјети, као и сваки онај пријатељски загрљај и јак стисак, као да те грле посљедњи пут и не би те пустили до ујутро…

Па онда на ред дођу родитељи, мајчине сузе и отац који се кобајаги добро држи. Е кад ту ноћ преживиш, два пута трепнеш, погледаш на календар кад оно 20. септембар 2017. године, схватиш да је прошло годину дана како живиш у Њемачкој. Е то је Њемачка. Мјесто гдје вријеме брзо лети. И све можеш направити, радити и зарадити, само не можеш купити вријеме. Кад мало мућнеш главом и анализираш зашто је то тако, схватиш да ти је овдје понуђено толико могућности да ти треба бар девет живота како би петину од њих искористио. Није до времена, него је до могућности.

У Босни их углавном немаш, а и кад ти се укаже прилика страхујеш ко ће ти то све покварити. Њемачка је земља без страха и то је највеће богатство које нама Босанцима неко може понудити. Немаш страха хоћеш ли пронаћи посао, а камо ли страха да ли ћеш га изгубити. С временом како напредујеш с језиком само ти се отварају нове могућности и бољи послови. Немаш страха да оснујеш породицу.

Јер двоје у кући са минималним платама може да плати стан и режије, хране у изобиљу, лијепо и ново неко просјечно ауто, путовање лети три седмице на Мајорку, зими на двије седмице на Алпе, те да се сваки викенд негдје изведеш, неко језеро, роштиљ уз пријатеље, парк, зоолошки врт, или вечера у ресторану. Рекло би се да се живи као некад у Југославији.
Они што сам их ја упознао јако су сусретљиви и љубазни, спремни су помоћи, држе до породице, и нису циције у кафани. Постоје и они неки други Нијемци, да будем искрен о њима сам само чуо, ал их као такве нисам упознао. Е ко има смисла за приватни бизнис и хоће да се бави тиме, то је већ друга прича. Кажу да шира регија овог града обухвата негде око 3,5 милиона становника који већином раде у “мерцедесу”, “поршеу” и “бошу” или некој мањој фирми која се опет наслања на ова три гиганта.

Велико тржиште, много новца у оптицају, наплата брза, компензације скоро да и нема. Потребно је мало слуха за бизнис, лијепа идеја, одређена количнина почетног капитала и могу се чуда направити. И све је то ок, ал' онда на ред дође љубав према завичају. Све те нешто доле опет вуче.

Иако си стекао већ овде пуно познанстава, понеко пријатељство, фале ти пријатељи с којима си одрастао, гимназију или факултет завршио, пријатељи с којима си радио. Кренеш у Босну, онако већ у Словенији срце ти јако лупа док вртиш оне радио станице и слушаш емисије које прилично разумијеш.

Кад већ дођеш у Босну послије три сата схватиш зашто си отишао у Нјемачку.

Схватиш да ти не недостаје Босна као систем, него Босна у смислу твојих пријатеља. И најрадије би их све натрпао у један велики аутобус и довео себи. И кад бих то урадио… питање колико би ми Босна недостајала.

Успут, то и покушавам. Покушавам их наговорити да дођу код мене живјети, да се преселе. Нису заслужили да живе у неизвјесности, да им неко вријеђа интелигенцију. Нису заслужили да их неко дијели, јер нису тако одгојени. Њемачка је држава за њих, држава у којој као свог земљака препознајеш сваког оног ко је рођен од Бугарске до Беча. Е сад замислите колико је оваквих као ја који покушавају све своје другове довести у Нјемачку. Ко ће остати доле живјети? Остаће неко, ал све мање и мање оних људи с којима сам ја ту државу видео просперитетном. Нажалост!!!- написао је он, јавља Српскаинфо.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.