БОРИС ЛАЛИЋ: Велика је малограђанштина, људи неће да се образују, покондиреност им је крајњи домет!

Борис је аутор, издавач, али и продавач својих дјела. Много је читао, писао, говорио и позорно слушао, како наводи, паметне и духовите људе кад говоре.

Sara Velaga / 26. август 2019

privatna arhiva

Када се неко веома озбиљно игра ријечима, та игра неминовно буде запажена. Најбоље то зна Борис Лалић, млади босанскохерцеговачки књижевник, који иза себе има пет објављених књига, као и бројне драмске текстове. Најзапаженији драмски текст, “Мирна Босна”, доживјеће у септембру педесето извођење, у Камерном театру 55. Али чак и уз тај успјех, постоји нешто још веће, а то је његов начин писања, промовисања и дистрибуције књига. Борис је аутор, издавач, али и продавач својих дјела. Много је читао, писао, говорио и позорно слушао, како наводи, паметне и духовите људе кад говоре. Данас он говори кроз своја дјела, али и кроз сатиричне коментаре на друштвеним мрежама. Радио је на аутобиографији Френкија "Кораци", а о својим корацима, од почетака па све до данас, Борис Лалић говори за БУКУ.

Твој приступ дистрибуцији и продаји књига у потпуности је препуштен импровизацији, спонтаности и контакту са људима. Како си уопште дошао на идеју да сам кренеш у реализацију својих дјела и мислиш ли да је управо тај контакт са публиком пресудан за изградњу односа с њима?

Ја сам у томе видио пословну прилику за себе, начин да имам "нормалан" посао у вези са својим интимним занимањем. Кад сам већ писац и кад већ живим у вријеме кад је процес штампања књиге тако једноставан, зашто не бих био и књижар и од тога живио? Баш је то лијепа замисао, лијеп комплет. Људи су то препознали и добио сам подршку од друштва као ријетко ко.

„Кораци“ од Френкија, кроз Лалићеве кораке у књижевном изричају. Почеци хип-хопа, али и аутобиографски детаљи. Колико је таква књига требала данашњем друштву и је ли хип-хоп најбоља алтернатива данашњем систему?

За мене је то била велика ствар, писати Френкијеву биографију, јер то је значило исписати хисторију новог вала домаћег хипхопа, који је кренуо у годинама иза рата. Као писац сам изузетно задовољан том књигом, мислим да сам исписао сјајну причу, а у времену кад велика већина проповиједа саму таму. “Кораци” су реална прича о успјеху једног младића и једног младог покрета, књига истински поучна за оне који желе знати. Што се тиче данашњег хипхопа као алтернативе систему, сматрам да он донекле то може пружити свима, а однекле само понеком, исто као књижевност. Дом праве алтернативе би морао бити библиотека.

Има ли побуне у БиХ и може ли се отпор изражавати кроз умјетност, а можда још боље питање - може ли се мијењати нешто конкретно на тај начин?

Искрено, не вјерујем да у данашњој БиХ књига може покренути пуно људи, сигурно не толики број да дође до крупније промјене у друштву, а не мислим ни да је то задаћа правог писца. По мени, књижевност је нешто што је намијењено уживању, и најтежу ствар она исприповиједа тако да је теби послије те приче лакше. Умјетност је ипак украс на свијету, бунама нека управља реални сектор. 

Млади одлазе, стање у друштву наводи многе да посегну за „оне wаy тицкет“ али за шта се вриједи борити и остати, ако уопште вриједи?

Ма вриједи, како не вриједи, па замисли само да будеш професионална списатељица, и сад овако игром случаја нека твоја књига постане мега хит, и онда сниме филм по књизи, и онда тамо-вамо, лудница, знаш већ како то иде. Осим тога, рецепт за сигурну наду у боље сутра на нашим просторима јесте и кроз куповину Бинго и Лото листића. Питање је - шта с парама? 

Привилегија је радити оно у чему си добар, оно што волиш, а при том и солидно егзистирати од свега тога. Имаш ли све те елементе и је ли стварност иза креативног рада пуна „крви, суза и зноја“?

Та се привилегија ужива на рубу једног понора у који, да не би упао, мораш се отимати без престанка. Од књига немам потпуну егзистенцију, зато радим још све и свашта, како шта налети, битно ми је само да је поштено. Што јесте јесте, све боље иде с књигама, тако да се надам како неће још пуно времена проћи прије него могне цијела егзистенција само од продаје књига. Можда већ кад издам сљедећу књигу, припремам нешто баш опасно, из Београда ми понудили 10 000 динара у кешу за рукопис, али нећу их сад, јер кад сам ја хтио, они нису хтјели.    

Друштвене мреже и дигитално доба. Шта нам је донио тај нови талас доступности садржајима и има ли ту простора за селекцију квалитетног?

Мислим да је то била истински револуционарна ствар на свијету, та појава друштвених мрежа. Омогућила је свакоме да буде јаван, самим тим и да се свашта нешто ради. За мене као писца се без њих вјероватно још дуго не би чуло. На интернету има дословно све, ко жели, наћи ће начин да то искористи, сам ће себи обавити селекцију. Они који, како у животу, тако и на интернету, слабо бирају, њима он углавном служи да се покажу свијету као будале и неко с ким није добро имати посла, а најбудаластијима за стицање непријатеља које истовремено не прати стицање симпатизера. 

У својим статусима неријетко на сатиричан начин описујеш и коментаришеш бх. свакодневицу. У једном од њих рекао си да је теже слушати критичаре јале и бубе него њих саме. Има ли лицемјерја у друштву и јесмо ли сви баш „културица“ у стварном животу или ће бити да је до друштвених мрежа и њиховог привида?

Велика је малограђанштина у БиХ, људи неће да се образују и онда им је покондиреност крајњи домет, а они не би били то што јесу кад се не би с тим дичили на друштвеним мрежама. Мени је грозан свако ко се за своју друштвену афирмацију бори разарањем туђе, на те људе се не треба угледати, а на Бубу и Јалу треба, јер то су момци прије свега велики радници, узорит примјер како се стоји иза своје идеје, па каква је год.

Скејт, музика, авантуризам, као неодвојиви дио тебе. Хоће ли то увијек остати саставни дио твог идентитета и јеси ли икада мислио да ћеш имати привилегију живјети слободу свих својих избора?

Нисам никад размишљао о томе као о привилегијама. Ми живимо у демократском друштву, од нас се очекује слобода избора, ја своју користим максимално. Искрено, нисам сигуран да сам изабрао најпаметнији пут за себе, али већ шест година сам на њему и навукао сам се, опстајати је узбудљиво, нема мира никад.

Гдје те можемо видјети и чути, осим испред Акамедије умјетности у Сарајеву. Имаш ли планова за посјету другим градовима у БиХ, али и даље?

Долазим свугдје за путне трошкове, апелујем овом приликом на добре људе да ме зову. Моје промоције нису досадне, једноставним језиком причам и знам насмијати људе. 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.