Борис Максимовић за БУКУ: Очекује се бум бањалучких писаца, њихов квалитет је невјероватан

Велики проблем је расцјепканост једног великог језичког тржишта на мноштво малих од којих скоро ниједно не носи неку већу тежину, осим можда оног у Србији, а ако хоћеш да извозиш онда тек ту настају проблеми и трошкови. Нимало завидни услови за рад

Ernest Bučinski / 19. август 2019

За писце с ових простора велики је проблем како да након настанка њиховог дјела исто пласирају у јавност и начине га доступним читалачкој публици. Да би савладали ову препреку млади издавач Борис Максимовић основао је ИМПРИМАТУР и преко ове издавачке куће овдашњим ауторима омогућио да њихове књиге угледају свјетлост дана. Осим што се бави издаваштвом, Максимовић је писац и преводилац, а радио је и као уредник часописа ТАЛАС. Са овим младим човјеком разговарали смо о књижевности, писцима и умјетности. 

Како си дошао на идеју да оснујеш своју издавачку кућу?

Схватио сам у једном тренутку да код нас реално постоји рупа на тржишту кад је ријеч о издаваштву, а ја сам захваљујући својој књизи имао нешто искуства на том пољу. Ни близу колико је потребно, тек сад то видим, али у том тренутку то ми је била сламка спаса јер сам био заробљен на послу који више нисам могао да радим. Ипак, једном кад ми је та идеја ушла у главу више ми није напуштала тако да сам ту гдје јесам.  

Који основни проблеми издаваштва у нашој држави али и региону?

У БиХ су то прије свега непостојање дистрибуције, мањак продајних мјеста, одлив становништва, поготово оног високообразованог, непостојање свијести о предностима куповине путем интернета, јединствена стопа ПДВ-а, велика разуђеност територије и још много шта друго. Велики проблем је расцјепканост једног великог језичког тржишта на мноштво малих од којих скоро ниједно не носи неку већу тежину, осим можда оног у Србији, а ако хоћеш да извозиш онда тек ту настају проблеми и трошкови. Све у свему, нимало завидни услови за рад.   

Да ли ти ико даје подршку?

Обично од Министарства просвјете и културе РС на годишњем конкурсу за суфинансирање издавачких пројеката добијемо подршку за „Талас“ и за једну или двије књиге, али подршка је широк појам и може много тога да значи. Нама  је највећа подршка кад људи купују наша издања и кад их препоручују и поклањају другима. 

Ко је још осим тебе ангажован у раду издавачке куће?

Имприматур је у овом погледу једна мала породична фирма јер су поред мене ту моја жена Соња Леро Максимовић и сестра Јелена Максимовић. Али имамо и доста хонорарних сарадника од којих бих прије свих спомену Дамира Омића Дамсу, који је заслужан за корице свих наших уздања у задњих преко годину дана. 

Објављујеш бањалучке писце и писце с ових простора. Какав је квалитет наших аутора?

Квалитет је заиста невјероватан. Људи нису свјесни колико ми добрих аутора имамо у својој најнепосреднијој околини, али проћи ће још времена док се то не схвати. Тања  Ступар Трифуновић је недавно у једном интервјуу рекла да је стицајем разних околности Бањалука била на маргини књижевних дешавања, али да ускоро очекује бум бањалучких аутора и ја мислим да је то једна велика истина. 

Кога би издвојио од овдашњих писаца и шта је специфично у њиховом изражају?

Увијек је незахвално одговарати на оваква питања, јер човјек лако може доћи у ситуацију да у тренутку некога сметне с ума, али морам признати да ми је изузетно драго што смо објавили прве књиге ауторкама као што су Слађана Перковић, Миланка Благојевић, Дајана Тадић. Препознали су нас и неки аутори који су већ објављивали као што су Горан Дакић, коме смо до сада објавили двије књиге, Нинослав Митровић, чији хорор роман „Црни пупољак“ бих препоручио свима, Стево Грабовац, чији роман „Мулат албино комарац“ ме је одушевио у сваком погледу. Стефан Јањић је написао невјероватан роман „Ништа се није десило“, који бих такође препоручио свима. Има много тога, ако кренем овако набројаћу сва издања из нашег каталога, али ми заиста имамо много добрих аутора око нас. 

Који су услови да би стао иза нечијег дјела?

Тешко је укратко одговорити на такво једно питање. Зна десити да нам се нешто и свиди, али да не одговара нашој концепцији или на примјер да знам да се то нешто неће продавати, као што је случај с поезијом. Ми имамо доста квалитетних пјесника око нас, али поезија је јако слабо купује и ту је тешко вратити уложени новац, тако да немамо пуно поезије у каталогу.  Укратко, стало нам је да нешто буде аутентично и искрено, да те провоцира на реакцију, да те тјера да о тој књизи размишљаш дуго и након што си је завршио. 

У једном нашем разговору си казао да је било и аутора који су ти нудили новац само да би објавили за Имприматур, међутим ти си рекао да имаш одређену селекцију и да твоја кућа не издаје свашта.

Бојим се да се ту нисмо најбоље разумјели. Истина је да нам људи нуде новац, али ми ту нисмо никакав изузетак од осталих издавачких кућа и штампарија које се баве објављивање,  јер је тренутно већина књига које се објављују у БиХ објављена управо тако што су аутори сами финансирали своја издања. На крају крајева, и ја сам своју збирку путописа објавио тако, скупио текстове на једно мјесто, скупио паре потребне за штампу и онда сам радио промоцију и све остало што је везано за то. На самом почетку нашег рада док смо се сналазили у свему овоме и ми смо функционисали тако да су и аутори учествовали у финансирању сопствених издања, али смо се срећом извукли из те фазе и сада ми финансирамо све што издајемо, како припрему тако штампу и промоцију. Нису то неки велики тиражи, али боже мој, идемо ка томе да буду већи. Издавачка индустрија је код нас у толиком расулу да су људи изгубили идеју како то све треба да функционише. Не треба ти да плаћаш да би ти књига била објављена, а поготово не треба да плаћаш некоме да ти напише рецензију. Ако је то нешто добро онда неко треба да стане иза теба, не само декларативно већ и финансијски, да уложи труд да се та књига нађе на полицама књижара, да се аутор нађе у медијима и слично. Наравно, живимо у земљу у којој живимо и једноставно нема довољно издавача да покрију све квалитетне ауторе који живе око нас – и ово кажем без трунке претјеривања – па је и разумљиво ако аутори желе сами да гурају своје књиге. Неке књиге које се данас сматрају класицима објављене су управо тако што су их аутори сами финансирали. Марсел Пруст је добио бог зна колико одбијеница за свој роман „У трагању за изгубљеним временом“ да је на крају одлучио да га сам финансира и то се испоставило као добар потез. Али сад сам се удаљио од суштине твог питања. Истина је да пажљиво бирамо издања, али не постоји други начин ако желиш да створиш неко име које треба да буде синоним за квалитетну књижевност. Људи много пишу. Некада нам стигну и два рукописа дневно на мејл. Ми једноставно не можемо да објављујемо оно у шта не вјерујемо. Ја први нисам у стању да на промоцији станем пред људе и хвалим нешто у шта интимно ни сам не вјерујем, а све и да јесам људи би то провалили након два или три таква издања и ту би био крај. Ми живимо од продаје наших издања и немамо ништа друго осим имена. Оно се тешко стиче, а лако губи и с тим стварима се не смијеш зајебавати. 

Сарадник си фестивала Императив. Како је дошло до те сарадње?

Наша издавачка кућа је постојала већ неких годину дана када ми је Санела Бабић, директорица Удружења за промоцију и популаризацију књижевности „Императив“, рекла да они спремају један фестивал књижевности и да би вољела да и наша издавачка кућа буде дио тога. Ја сам тај позив са одушевљењем прихватио. Знао сам да то не може лоше испасти, али први фестивал је био толико добар да ми је требало неких пар дана након његово завршетка да то све процесуирам, јер је било толико садржаја и толико квалитетних људи који су на њему учествовали да је то напросто било неописиво.


Колико су Бања Луци потребни слични фестивали и твоје импресије о овогодишњем Императиву?

И ове године фестивал је заиста сјајно организован. Ми смо наступали у сајамском дијелу фестивала заједно са још неким занимљивим издавачким кућама из земље и региона као што су „Буyбоок“, „Цлио“, „Контраст“, „Сандорф“, „Боока“, "Лом". У само пет дана кроз Бањалуку прође толико сјајних стваралаца да је то заиста невјероватно. Ја се заиста трудим да пратим регионалну књижевну сцену и то је, на крају крајева, мој посао, али и поред тога много њих не бих упознао да нема фестивала књижевности „Императив“. Оно што је мени посебно битно јесте чињеница колико издавачки посао постаје лакши ако имаш још једно удружење које заиста искрено и предано ради на популаризацији књижевности.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.