Босна и Украјина: Након рата, без обзира на побједника, обични људи постају губитници

Док се народ Украјине бори да превазиђе руску окупацију и преживи све Тројанске коње које му шаљу институције глобалног капитализма, треба вјеровати да су Украјинци научили лекцију из рата у Босни – деус е мацхина са запада неће слетјети, ријешити све проблеме и одвести их у обећану земљу, Европску унију

Andrej Nikolaidis / 19. март 2014

Јорге Луис Боргес је тврдио да се прави џентлмен увијек бори за унапријед изгубљену ствар. Уколико сте у потрази за пристојном, савременом, унапријед изгубљеном ствари, наћи ћете је у Украјини – дође ли до рата, без обзира ко побиједи, већина обичних људи биће губитници.

Ми из Босне и Херцеговине можемо вам рећи понешто о томе шта значи бити губитник. Био је април, година 1992., први дани опсаде Сарајева. Био сам дугокоси тинејџер, одјевен у похабане фармерице и „Јо Дивисион: Ункнон Плеасурес“ мајицу. Са прозора свог приградског стана гледао сам како топови ЈНА испаљују пројектиле на Сарајево. Та армија била је под контролом Слободана Милошевића, предсједника Србије.
Радио је преносио расправу босанског предсједника Алије Изетбеговића и ЈНА генерала Милутина Кукањца. Изетбеговић је тражио да армија прекине бомбардовање. Кукањац је тврдио да са позиција његове војске нити један пројектил није испаљен. Сјећам се чаше са млијеком - како је у ритму пројектила који „нису испаљени“ скакутала по столу.

Када се обични људи нађу у средишту геополитичке олује – као грађани Украјине данас, или моја породица онда – дилема „је ли ова чаша допола празна или допола пуна“ је ирелевантна: чаша ће ускоро бити сломљена.

Лјуди у Босни били су тако пуни оптимизма у првим данима, чак и мјесецима рата. Сусједи су говорили како Запад никада неће дозволити рат код нас, јер “ми смо Европа”. Моја рођака је отишала у Београд, али одбила савјет да са собом понесе новац из сарајевске банке. Све ће бити готово за недјељу дана, брзо се враћамо, рекла је. Предсједник Изетбеговић је у ТВ обраћању народу поручио: “Мирно спавајте: неће бити рата”.

Пробудили смо се послије четворогодишњег кошмара.  

За нас Босанце, збивања Украјини су ужасавајући Дéјà ву. Паралеле између Украјине данас и Босне 1992. су очите. Руска је армија агресивно кренула на Украјину, као што је и Милошевићева учинила у Босни. Путин има снажну подршку у дјеловима Украјине, као што је и Милошевић имао у великом дијелу Босне и Херцеговине. Сада Кијев има подршку ЕУ и САД, као што је Сарајево онда имало. Ми смо чак имали и Бона и Павароттија, који су пјевали о Мисс Сарајево. Па ипак, сви музички телеграми подршке из слободног свијета нису зауставили етничко чишћење у источној Босни, близу границе са Србијом.

Иза крваве завјесе босанског и осталих скорих ратова на Балкану, одвијала се транзиција из југословенске верзије социјализма у капитализам, којом је дириговала Троика (Европска комисија, ММФ и ЕЦБ). Иза балета маса на кијевским трговима и руских војних маневара стоји јасна економска логика. Брисел је од Кијева тражио да са ЕУ потпише пакт о слободној трговини. Тај је споразум био добар за ЕУ, али очито не и за Украјину. Тада, Москва нуди помоћ која би Украјину невидљивим нитима примакла Русији: 9 милијарди фунти помоћи, смањење цијене плина до 30 посто и послове за украјинску индустрију. Виктор ануковцх одбија европску понуду. Еуро-Маидан покрет се почиње...

Како пише економиста Мицхаел Робертс, “народ Украјине налази се пред Хобсоновим избором: хоће ли прихватити КГБ-овски црон капитализам Русије или ће прихватити понуду једнако корумпираних про-европских “демократа””.
Робертс предвиђа да ће спољни дуг Украјине ускоро бити удвостручен, “због нових зајмова од ММФ-а, те због раста цијене дуга у доларима и еурима, усљед пада украјинске хрвние”.

Нас из бивше Југославије то не изненађује. На почетку распада земље, југословенски спољни дуг износио је 9,5 милијарди фунти. Данас, након све експертске помоћи коју смо добили од Троике, државе настале распадом Југославије дугују више од 107 милијарди фунти.

Док се народ Украјине бори да превазиђе руску окупацију и преживи све Тројанске коње које му шаљу институције глобалног капитализма, треба вјеровати да су Украјинци научили лекцију из рата у Босни – деус е мацхина са запада неће слетјети, ријешити све проблеме и одвести их у обећану земљу, Европску унију.

Босна је данас сиромашна и подијељена земља, можда и више него 1992. Некадашњи војници, гладни и болесни, окупљају се и протествују. “Док смо ми крварили, они су крали”, каже један од њих. У прошлости, били су спремни умријети за своју нацију и њену блиставу будућност. Неки Босанци своју су будућност видјели под заставама БиХ и ЕУ, неки под заставама Хрватске и ЕУ, а неки под заставом Велике Србије. Много застава, али само једно сиромаштво за све.

Сада знају: застава је само крпа на вјетру. И да, једина истинска господа су увијек губитници.

 

Текст оригинално објављен у Гуардиану  

Преузето са портала Журнал.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.