БОЖО МАЉКОВИЋ Цијели свијет ме пита како смо створили Југопластику, а ми смо пустили да цркне

ЦИЈЕЛИ амфитеатар Медицинског факултета у Сплиту ваљао се од смијеха кад је Божо Маљковић причао како је своје играче уочи Финал-фоура у Мüнцхену провоцирао и чак вријеђао само да се у њима пробуди дишпет.

BUKA portal / 30. октобар 2019

Index.hr

Казао је да је због Југопластике искован термин аутсајдер, а Тонију Кукочу је рекао да у успоредби с Барциним горостасом Аудијем Норрисом изгледа као да пере своје ножице у епрувети. Маљковић је успио, а све остало је повијест.

Човјек који је освојио четири наслова првака Еуропе с три различита клуба у Сплит је стигао на промоцију књиге ''Првопластика'', објављене поводом 30 година од првог од три заредом освојена наслова првака Еуропе сплитског клуба.

Након Мüнцхена ништа више није било исто. Вјештина је побиједила снагу, талент је надмашио новац. Три године је цијела Еуропа покушавала на све начине удавити јунаке Диснеyланда с Грипа. Безуспјешно. Кукоч, Рађа, Ивановић, Сретеновић, Собин, Перасовић и остали успоставили су нови кошаркашки поредак лишен било каквих граница и крутих тренерских шаблона, поредак у којем су царевали љепота, машта, храброст, умјетност, виц, талент. Игра Југопластике је била пјесма, а најљепша мелодија престала је свирати тек кад су дошли дивљаци с топовима и тенковима.

Зато је Југопластика остала симбол неког љепшег времена, времена које би неки данас најрадије пребрисали, а с творцем жутог чуда сјели смо у сплитски ресторан и у миру причали о свему. Шјор Божо, како га и даље у Сплиту зову, увијек је био човјек без длаке на језику, бритки ум који никад није причао флоскуле, него је говорио само оно што мисли без обзира на то хоће ли некима стати на жуљ због изговорених ријечи. Ужитак је био с њим сједити и разговарати о временима кад се у Сплиту играо најбољи баскет икад виђен. Маљковић нам је откривао тајне како се стварала династија с Грипа, али смо се дотакнули и неких других тема. Открио нам је какву је улогу у стварању Југопластике имао Оливер Драгојевић, а какву Ацо Николић, отац југославенске кошарке. Причао нам је да је био посљедњи Југославен који је промијенио адресу на релацији Београд – Сплит и Сплит – Београд. Објаснио нам је зашто је Душко Ивановић био најважнији играч Југопластике, а Тони Кукоч најбољи.

Што вам значи Југопластика?

Југопластика ми значи оно што значи и свима изван Сплита. Југопластика је храм еуропске кошарке. Људи у Сплиту, кад нешто имају, онда то не доживљавају. Осим у Хрватској, радио сам у још шест земаља. Нитко ме није никад питао како је у Реалу или у Барцелони, све занима само како смо успјели у Сплиту и откуд тамо толико талентиране дјеце. Људи из цијелог свијета полуде кад виде Корнате, а вама је то нормално. Исто тако је с Југопластиком. Југопластика је национално добро, а ми смо допустили да пропадне. Наглашавам ово ми. Не желим сад проналазити кривце и тврдити тко је одговоран више, а тко мање, али ово што се догодило Југопластици је немогуће. Ако у Сплиту постоје два јака приватника, а сигурно постоје, као што постоје у било којем граду на свијету, онда ми није јасно како је могуће да је најбољи еуропски клуб 20. стољећа остављен да цркне, да пропадне. Само два, три јака приватника су довољна да се клуб дигне како би стао на ноге и нормално функционирао.

У Хрватској мало кога више занима кошарка па вјеројатно зато и нема приватника који би уложили свој новац. Можда је то разлог?

Има ту пуно фактора за анализу. Знам да је и рат оставио трага, али мене сад не занима хрватска кошарка, занима ме само Југопластика. Да ме нетко не би криво схватио, ако не игра Србија, увијек навијам за Хрватску, Македонију, Црну Гору, БиХ, а био сам и три године изборник Словеније. Сви то знају и то је нормално у мојој кући. За кога ћу навијати него за те репрезентације? Међутим, тема је Југопластика. Неколико јаких приватника, двије јаке националне фирме и врло лако проблем може бити уклоњен. О Александру Вучићу сватко може мислити што жели, али кад је спорт у питању, онда нема бољег. То говорим из позиције предсједника Олимпијског комитета Србије. Дођем му и питам га за два динара, он ми да осам. Касније опет дођем и тражим десет, он ми да 20. Србија је сад у женској и мушкој конкуренцији освојила еуропско злато. Вучић је дао 10 милијуна. Гради се нова сала за обичну одбојку и за одбојку на плажи. Ватерполо има проблем, Вучић одмах да милијун и 300 тисућа. Појави се проблем у одбојци, иста ствар. Сад је за организацију квалификацијског турнира за кошаркашки олимпијски турнир дао неколико милијуна. Без јаке политичке подршке земље у регији не могу ништа. Вучић манијакално прати спорт, све зна. Таквог неког морате и ви пронаћи. Нема друге.

У Сплит сте из Београда дошли 1986. и снашли сте се фантастично. Одмах сте завољели маслиново уље, рибу, Хајдук, далматинску пјесму, Оливера, бришкулу и трешету, балоте…

То је точно и ту се нема што додати. Увијек сам волио Далмацију. Одрастао сам у Водицама. Отац и ја смо својим рукама направили кућу кад сам био дјечак. Сами смо све подигли, мајстор нам је само увео струју. Погледајте ми руку, тетива ми је скраћена, то је зидарска болест. Од ношења оних канти цемента. Језа ме хвата кад се тога сјетим. Свако љето смо долазили у Водице, а ја бих теглио цијело љето. Заволио сам Далмацију и те људе. Затим долазак у Сплит. Тамо сам провео четири најљепше године у животу. То свугдје кажем. У Барцелони, у Мадриду, тисућу пута сам то поновио и у Београду. Нимало ме не занима што ће о томе мислити кретени на друштвеним мрежама.

Прије доласка у Сплит били сте помоћник легендарном Ранку Жеравици у Звезди. Како је дошло до тога да прихватите позив Југопластике?

Три године сам био помоћник Ранку, а прије тога сам и самостално водио Раднички. Сјајна је то екипа била с Маровићем, Вучуревићем, Богдановићем, Прелевићем, да их сад све не набрајам. Многи су се чудили што сам након тога пристао бити помоћник Ранку, тврдили су да је то пад с коња на магарца, али на такве будалаштине се нисам обазирао. Био сам довољно паметан да знам да ћу у Звезди учити од најбољег мајстора и с поносом могу рећи да сам у каријери био најближи с Ранком и професором Ацом Николићем, од којих сам научио све што знам о кошарци. Њих двојица су ми препоручили да прихватим изазов и да дођем у Југопластику.

Кад сте дошли у Сплит, Југопластика је била у кризи. Недуго прије тога је била у другој лиги и нитко није могао ни сањати што ће се догодити у само пар година. Је ли истина да су вас пријатељи увјеравали да одбијете позив из Сплита?

Сваки дан сам морао слушати изјаве типа: 'Не иди доље. Тамо је све дивље. Тренери се у Хајдуку мијењају као на траци. У Југопластици још горе. И теби ће се то догодити. Изгорјет ћеш.' А мени се јавио глас из трбуха и из главе и рекао ми: 'Идеш и готово.' Показат ће се, била је то најбоља одлука коју сам донио у животу, али бит ћу вам искрен, није било лако. Моја супруга је била одличан студент, имала је сјајан посао и због мене је морала раскинути радни однос и с двоје дјеце доћи у Сплит, гдје нисмо знали што нас чека. Рећи ћу вам нешто јако занимљиво, ја сам био посљедњи Југославен који је промијенио адресу на релацији Београд – Сплит или Сплит – Београд. Премда сам и тада већ најавио да ће до рата доћи.

Знали сте да ће до рата ипак доћи?

Аца Николић је предосјетио да ће доћи до крви. Сјећам се да сам му говорио пред полазак у Сплит: 'Профо, дај ме немојте сад и ви.' Он би само рекао: 'Немате појма, ја сам то окусио на својој кожи и осјећам да се нешто опако спрема.' Од њега је кренуло и, нажалост, био је у праву. Знам како је вама било, али и ми смо на својој кожи окусили мирис крви и смрти. Американци желе убити Милошевића. Па, убиј га, нема никаквих проблема, али не мораш зато бомбардирати цијелу једну земљу и убијати дјецу, жене, старце. Кад су студенти у Србији рушили Милошевића, први сам им послао подршку. Од четири наслова првака Еуропе које сам освојио, један сам поклонио њима. Мрзио сам Милошевића и његову политику. Пред сто тисућа људи се прочитао мој телеграм подршке студентима. Од тог сам тренутка био забрањен на РТС-у. Кад је професор Николић умро, ја сам држао говор. Киша је падала, говор је био одличан, колико може бити у таквим околностима, а три тисуће људи било је на сахрани. Био сам у црном одијелу, а снимали су ме само до главе. Главу нису. Годинама је то трајало, та цензура. Двадесет година нисам био гост на РТС-у. Тек недавно се то промијенило. За њих сам био издајник. Међутим, ако желиш скинути Милошевића, скини га, али не мораш зато убијати народ. Понављам оно што сам рекао у дворани и добио аплауз, да су државу водили људи из кошарке, из свих република – Небојша Поповић, Радомир Шапер, Борис Кристанчич, Угљеша Узелац, Васил Тупурковски – до рата сигурно не би дошло.

Како је било бити Србин у Сплиту концем 80-их, кад је било јасно да се спрема рат? Јесте ли имали каквих проблема?

Никаквих. Никад. У свом сусједству сваки дан кад бих долазио кући налазио бих огромне букете пред вратима. Ни у Водицама. Моја кућа је увијек била чувана, а Водичани су чак, за сваки случај, доводили појачања из Муртера.

Једном сте изјавили да је ваша Југопластика била задњи бастион Југославије, да вам је само недостајао Албанац с Косова.

Тражио сам и тамо, али није било добрих. Да је било, узео бих га. Шалим се мало, али није то далеко од истине. Тако је било. Били смо скупљени са свих страна Југославије. Лука Павићевић и Душко Ивановић су Црногорци, Петар Наумовски је Македонац, а по Зорана Савића смо ишли у Зеницу. Сад је то занимљиво, али тада о томе нитко није размишљао. Играче смо имали из свих република, а Јожа Блажич, Словенац, био је наш физиотерапеут.

Блажич вам је спасио живот, је ли тако?

Да. Узео сам неки коктел лијекова и у организму се све измијешало и створила се бомба. Минуте су ме дијелиле од смрти. Он ме спасио. Нажалост, испратио сам га у смрт. Када је умирао, отишао сам у болницу у Љубљани. Када се пробудио из коме, казао ми је: 'Мајсторе, знао сам да ћеш доћи!' Питао сам га: 'Како си знао?' Само ми је одговорио: 'Знао сам.'  Какав је то човјек био.

Кроз цијелу каријеру, а и у данашњем разговору, више сте пута споменули Ацу Николића. Каква је његова улога била у стварању шампионске Југопластике?

Мало људи то зна, али Аца прве године није три дана био с нама на припремама у Поречу прије Финал-фоура у Мüнцхену. Имали смо различите ставове око неких идеја и отишао је. Наљутио се. Такав је био Аца. Одмах је схватио да је погријешио, да није био у праву. Друге године ме звао на телефон и рекао ми је: 'Другар, знаш, можда бих могао доћи, бити вам од помоћи.' Наравно да сам му рекао да се одмах спакира и да дође. Желио сам да буде ту, да кад се екипа умори од мене, од мојих продика, од боје мога гласа, да профа буде ту. А његова се ријеч слушала. О кошарци смо увијек мислили исто. Кад би сезона била готова, ми бисмо сате и сате причали само о кошарци. Код мене у Сплиту или код њега у стану. Расправљали бисмо о томе камо ће кошарка отићи за три или четири године. Како се оно каже, кошарку смо доручковали, ручали и вечерали. Имали смо не пет, него 50 уиграних акција. Ако не би прошао план А, имали смо толико уиграних могућности да противник није имао шансе све то бранити. Правило је било: ако ми поведемо пет, шест разлике, утакмица би била готова. Није било шансе да ми два напада заредом не обранимо и не забијемо. Све смо унапријед профа и ја то смишљали и планирали. Међутим, узалуд би било наше филозофирање о кошарци да моји момци нису били толико талентирани. Они су били проводници моје струје.

Је ли зато онда Југопластика била авангарда у своје вријеме?

Увјерљиво. Не само Југопластика него и југославенска кошарка. Нитко на свијету осим Американаца нема данас толико добрих тренера као Срби. Хрватска има такођер неколико феноменалних тренера. Кокошков је освојио Еуропу са Словенијом, сад је у НБА-у. Узми БиХ, имаш тамо Карија Пешића и Бошу Тањевића. И данас се њихова ријеч слуша у цијелом свијету.

Је ли истина да се Душко Ивановић спремао оставити кошарке и да је планирао отворити одвјетнички уред кад је стигао ваш позив да дође у Сплит?

Не, не, то су митови. Знате што, Душко Ивановић је био кључни играч те генерације. Душко је најважнији играч тог времена. Највише акција смо радили због њега, а захваљујући свом искуству, могао је погодити најтеже шутеве. Играо је добру обрану, а што је најважније, био је највећи радник у екипи. Душко је најбољи играч којег сам у каријери водио кад је радна етика у питању. Ни Аца ни ја нисмо могли смислити тренинг, а да он након тренинга није остао још на паркету одрадити своју стандардну шутерску дионицу те трчање уз степенице. Сјећам се припрема на Игману. Ја за њима на бициклу, а он пада, губи свијест, али шпринта само да буде први. Мајка није родила таквог радника. Душко је био чувар момчади. Као Крешо у Цибони. Од тих клинаца је направио шампионе и онда је отишао. Пуно је утјецао на Тонија, Дина, Собина. На Собина можда и највише. Што је Собин направио Партизану у финалу, а то су биле наше најтеже и најважније утакмице. У првој утакмици забио је 32 поена Дивцу. Сви су говорили да је то било случајно. У сљедећој утакмици увалио им 29, а Дивац њему четири, пет. Па нека они и даље говоре да је то случајно.

С једне стране Југопластика, најбоља еуропска момчад 20 стољећа, с друге Партизан с Дивцем, Паспаљем, Ђорђевићем, Пецарским. Затим јаки Задар, Босна, Цибона, Звезда, Шибеника… Је ли тадашња лига била најјача на свијету након НБА?

Далеко најјача. Лакше нам је било освојити Куп првака него домаћи наслов. Лакше нам је било побиједити Арис или Сцаволини него играти у гостима против Работничког или у Чачку и Шибенику. Увијек је теже било играти домаће утакмице него у Еуропи. Дома су нас познавали у детаље, знали су нас у душу, а за разлику од странаца, играли су с великим императивом.

Једном сте изјавили да се, док је цијела Југославија спавала, у Југопластици радило.

Тако је и било. Тајник Билић је у клубу био сваки дан у 6:30 ујутро, ја у 7:15. Сваки дан, без изнимке. Сви остали клубови у Југославији би почињали у 11. Након што би се све договорили, ја бих отишао на тренинг, а касније бисмо опет имали састанак. Знао би често доћи и Оливер Драгојевић.

Којем сте разбили наочале…

Ха, ха, да, на балотама у Жрновници. Какав је то човјек био, људина. Толико ми је жао што нисам могао доћи на спровод. Био сам тада у Буенос Аиресу. На све начине сам покушавао пронаћи линију да дођем, али нисам успио. Ужасно ми је тешко било. Након сваког нашег тријумфа отишли бисмо код њега дома. У соби је имао клавир и могло је стати пет, шест људи. Остатак екипе је сједио на поду. Уживали смо, а он би свирао на неколико инструмената. Био је невјеројатан глазбеник. Најежим се кад се сјетим тога. Била су то красна времена.

Неки ће рећи да је прича о том времену наратив југоносталгије. Што ви мислите о томе?

Нека се то зове како год да се зове, али смо живјели пет пута боље него сад. То ми кажу у свим републикама бивше Југославије, али већина њих боји се јавно то казати. Боје се. Ноћи које сам провео у Жрновници, код Зорана Граше (бивши играч и тренер Југопластике, отац Петра Граше, оп. а.), то су ноћи за романе. Кад бих био нервозан због неке утакмице, Грашо би одмах назвао једног човјека који би донио рибу. Мени би само наредили да се ту вечер нацртам код Граше.

Нисте јели само рибу него и нешто што је данас забрањено…

Истина. Јели смо и прстаце. Дошли бисмо код Граше, а он је имао неку минијатурну гитарицу, усну хармонику и неки чудан инструмент, неки чешљић који би ставио на WЦ папир. Оливер би узео те инструменте и засвирао би. Док би Зоран пекао рибу на граделе, ми бисмо тјерали Оливера да пјева. Ту сам видио Оливерову генијалност. Што је Тони Кукоч у кошарци, Оливер је био у музици.

Који је најбољи кошаркаш којег сте икад тренирали?

Тони Кукоч. У свакој земљи гдје сам радио, новинари би ме питали исто питање. Одговор је био увијек исти.

Зашто Тони?

Више је разлога. Најприје, има три наслова у Еуропи и три у НБА-у. Затим, у клупској каријери, од кадета још, изгубио је само једно финале у животу. Против мене у финалу Еуролиге кад је Лимогес побиједио Бенеттон 1993. Три пута заредом је узео тај пехар, а након тог пораза плакао је као мало дијете. Покушао сам га утјешити и рекао сам му да не плаче, да је и он мене побиједио у финалу у Паризу 1991. Ништа није помогло. Тада је по тко зна који пут показао да је шампион јер одлика истинског првака је да је способан да заплаче. Сви велики људи плачу. Ако је игдје кошарка била близу умјетности, онда је то било онда кад је он играо. Данас сватко може скочити, погодити, а он је човјек који је кошарку дигао на један другачији ниво својом чаролијом додавања. Био је способан ући у мозак свим противничким играчима и пронашао би слободног играча, и то сензорском брзином. Криво ми је што немам ту снимку, па овим путем позивам некога тко је има да ми се јави. Играли смо на Грипама против Будућности, а Тони је једним потезом подигао свих пет противничких играча у зрак и само је мирно положио. Никад у животу тако нешто нисам видио.

Видео овација Кукочу у Београду можете погледати на ОВОМ линку.

Онда један детаљ. Рат је већ почео, прве жртве су пале, а Југопластика је у Београду уништавала Партизан. Тада нисам био тренер, био сам у Барцелони, али сам ту снимку видио. Кад је излазио из игре, цијела дворана у Новом Београда је устала на ноге и овацијама га је испратила. Такву почаст могу добити само највећи. Даље, утакмица, чак и кад играју врхунске екипе, у неком тренутку пада, ритам слаби, улази се у црне рупе. Обје момчади не играју ништа, а онда Тони узме лопту и направи чудо. То је чаролија највећих, да попуни рупу и да сви на крају оду кући сретни, чак и они који су изгубили јер су на дјелу гледали мајстора. На концу, то је играч који је могао играти на свих пет позиција једнако добро. У каријери нисам имао бољег играча, а водио сам генијалце. У Лимогесу сам имао Мицхаела Yоунга. Чудо од играча. Јуре Здовц, Yоунг и ја са слабашним Лимогесом смо покорили Еуропу. Био је то први еуропски наслов у повијести француског спорта. Касније сам у Панатхинаикосу тренирао и Доминиqуеа Wилкинса. Страшан играч с невјеројатном НБА каријером. Ипак, Тони је био димензија више.

Зашто сте отишли из Сплита?

Ишао сам путевима свих великих тренера. Аце, Ранка, Мирка Новосела, Пере Скансија… Перо ми је највише помогао. Дао ми је такву рендгенску снимку Сплита да сам знао све. Као да сам рођен у Сплиту. Дао ми је социјални живот, спојио ме с људима у клубу, у граду. Ни рођеном брату не би толико помогао као што је помогао мени. Увијек сам говорио: ако требаш купити играча, не зови ни профу, ни Бошу Тањевића, никога, само Перу.

Барцелона је изгубила од Југопластике у полуфиналу 1989. Па су сљедеће године на постојећу момчад довели Wоода. Није помогло. Онда су довели феноменалног Порториканца Пицулина Ортиза и директно вас па опет ништа. Јесте ли очекивали да вас Кукоч сам може побиједити?

Искрено, да сам имао све играче које сам требао имати, никад Југопластика не би добила то финале. Недостајала су ми два играча. Међутим, ако сам већ морао изгубити, онда је боље да сам изгубио од својих. Кад сте већ споменули Ортиза, одличан играч, али чудан лик. Мислим да је сад у затвору.

Је ли истина да сте једном рекли да тренер Божо Маљковић никад не би желио у момчади имати играча Божу Маљковића?

Да, истина је. Нисам био лош кошаркаш, био сам добар шутер, али сам пуно више волио играти ногомет него кошарку. И данас ће у мом Ушћу рећи да сам био страшан ногометаш.

Па како онда ви у кошарци?

Изабрали су ме људи у клубу. Био сам један од бољих играча, а тренер Милан Грбић је отишао у војску. Нисам имао појма да су ме играчи изабрали да им будем тренер. Тако је све почело.

Ваша кћерка Марина је са женском репрезентацијом Србије освојила наслов првака Еуропе, једну еуропску бронцу те олимпијску бронцу. Очеви гени или?

Ваљда. Одувијек смо причали о кошарци. Марина је доста слична мени. Мирна је, сталожена. Ја никад у каријери у Еуролиги нисам добио техничку грешку. Такав сам карактер, тешко ме што може избацити из такта, а суци су то знали цијенити. Таква је Марина. И данас пуно причамо о кошарци, али никад нисам био ни на једном њеном тренингу ни на утакмици. Не бих то издржао. Тата помаже само савјетима.

Би ли ваша Југопластика и данас доминирала еуропском кошарком?

Увјерен сам да би. Кад ме питају за чим највише жалим, увијек кажем да су то двије ствари. Имам двоје дјеце, а жао ми је што немам још двоје. Друга ствар за чим највише жалим је то што нисам у Сплиту остао барем још четири године. А могао сам. Међутим, све сам освојио и желио сам нови изазов, пробати нешто друго. Сад ми је жао због тога. Жао ми је што сам отишао из Сплита, али желио сам видјети како је вани.

Одмах прве године финале с Барцелоном против Југопластике, затим идуће сензационални наслов с Лимогесом, а онда 1996. први наслов првака Еуропе с ПАО-ом. Како је било у Грчкој?

У Панатхинаикосу смо у свлачионици причали на шест језика. Ако не вјерујете, питајте Стојка. Није то било лако посложити, али успио сам и донио сам у Грчку први велики клупски наслов.

У финалу против Барцелоне до наслова сте дошли након што је Стојко у задњој секунди блокирао Монтера. Након тога је испао велики скандал јер су Шпањолци тврдили да је била силазна путања. Што ви кажете?

Наша побједа је била чиста као суза. Суђење је цијелу утакмицу било очајно, а тај детаљ у почетку нитко није примијетио. Касније су с ТВ постаје Канал + донијели снимку из неког другачијег угла и онда је настала фрка. Монтеро је тада направио чисте кораке. Аца Николић је рекао тада да ако то нису кораци, онда он није тренер. Такођер, погледајте снимку. Нема шансе да би Монтеро забио тај кош и да није било Стојка. Лопта би отишла на лијеву страну. Према томе, заслужено смо узели наслов.

Зашто никад нисте водили репрезентацију Србије? Рекли сте да вам је жеља била ићи стопама Жеравице и Николића. Обојица су били свјетски прваци с репрезентацијом Југославије, а ви никад нисте водили А селекцију. Зашто?

Кад сам требао бити, онда су све направили да се то не догоди. Кад су ме ипак звали да дођем, онда ја нисам могао јер сам имао уговор у Шпањолској. Наравно да ми је жао што никад нисам тренирао репрезентацију своје земље, али сад је готово, а и мислим да сам унаточ томе имао добру каријеру, зар не?

 

Индеx.хр


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.