Бранко Перић: Дуње, бездушност и туга

Та иста власт, показало се, нема законе који ће открити Давидове убице, али има законе који ће опустошити уређен простор и уклонити најтоплију људску поруку убијеном младићу! Треба ли овом безумљу коментар!?

Branko Perić / 13. април 2019

Прочитах да је Комунална полиција у Бањалуци донијела рјешење да се уклоне двије саднице дуње и спомен-плоча (Давидово срце), које су грађани засадили и поставили на годишњицу прве сахране Давида Драгичевића, на ушћу потока Црквена у Врбас - мјесту гдје је пронађено његово мртво тијело.

Те симболичне знакове људске душе оставили су Давидови пријатељи и поклоници као људски знак поштовања и љубави. На овој несрећној планети много је таквих знакова људског поштовања и сјећања.

На том тужном мјесту, племенити Бањалучани су претходно уклонили смеће и уредили запуштену обалу, да би остављени знакови имали и нешто од амбијенталне племенитости. Док су то радили, записује новинар, са зидина градске тврђаве будно их је мотрио чувар државног печата (полицијски инспектор). Ове симболе несрећне судбине младића уклониће, по свему судећи, радници градске чистоће, на начин како су "очистили" и Трг Крајине крајем децембра прошле године.

Власт која није могла да сачува обале Врбаса од кеса, фрижидера и других кућних олупина, потрчала је да их сачува од засађених дуња и срца обликованог од природног камена! Не сметају јој депоније смећа по обали Врбаса и Црквене, али јој сметају саднице дуње на уређеном простору. Та иста власт, показало се, нема законе који ће открити Давидове убице, али има законе који ће опустошити уређен простор и уклонити најтоплију људску поруку убијеном младићу! Треба ли овом безумљу коментар!?

Плаче ми се од количине нељудског у трагичном случају Давида Драгичевића! По свему судећи убијен, бачен у канализацију, мртав је вријеђан и срамоћен, на крају мртав прогнан, да би се, ево, и његов дух прогонио! Да ли је могуће да толико бездушности има у главама и срцима људи које је човјек изабрао да врше власт?

У поплави туге испливава ми пред очима судбина несрећног Чеховљевог кочијаша који развози пијанце до дуго у ноћ и покушава сваком од њих да исприча како му је син умро! Несрећни човјек би да подијели своју тугу, али га нико од путника не жели чути. На крају, испричао је тужну причу свом коњу након што је превезао посљедњег пијаног путника.

"Боже, какво је ово вријеме у којем живимо!", вриснуо је Андреј Тарковски у свом Дневнику "Мартирологија 1970-1986". Тај врисак, који допире из простора православног духа и наде, опомиње ме и чини неспокојним. Коме би данашњи човјек могао да исприча тугу што га свакодневно запљускује док гледа како се око њега све руши и умире? Вриснуо би, као Тарковски, када би га имао ко чути. Вриснуо би, али његов врисак похлепна и бездушна гомила опијених моћника неће чути! Неће га чути јер је онај који га надзире са врха градских бедема своју бездушност и суровост довео до апсурда. Он је постао човјек без трага душе.

Помахнитала гордост је кроз историју одбијала да чује глас разума. Чувари државног печата, опијени незаслуженом висином, огрезли у моћи која им се смијешила, умазани слашћу новца, упрљани љигавим рукама лажова и ласкаваца, свјесни да им туђа пропаст доноси корист, незаустављиво су тонули у провалију без дна. Нису посустајали у безобзирној грабежи и отимању, немилосрдном траћењу и трошењу, гложењу у грабежи и омрази и уживању у примитивној освети. Једно су причали, друго радили, једно писали и потписивали, а друго чинили, тужакали се и оптуживали, и не трепнувши, лажно се заклињали. Надносили су се над својом празнином, не видећи своје унакажено лице. Све су чинили да се само они чују и да се само њима клања и заклиње. Тако је пропала моћна Византија, тако је страдало Римско царство.

Они који су наредили уклањање садница дуње и плоче са мјеста трагичне смрти Давида Драгичевића, у својој бездушности, не знају да се дух убијеног Давида Драгичевића не може уклонити са мјеста гдје је злочин испливао јер је сјећање на зло и злочин трајније од њихових биједних живота. Они не знају да ће послије њих на власт доћи неки други људи који ће засадити нове саднице и на мјесту злочина поставити неке нове плоче којима ће обиљежити управо њихову бездушност. Њихово безумље доживјеће осуду неке нове власти јер се свака власт храни гријехом и идиотизмом претходника.

Шта ће учинити градска комунална власт ако сваког јутра на истом мјесту, или неком другом мјесту у граду, поново освану садница и камена плоча као симболи Давидовог страдања? Хоће ли градска управа увести дежурство како би се Давидов дух протјерао из града? Шта ће учинити ако једног дана група бунтовних студената, Давидових колега, у студентском кампусу поставити споменик Давиду? Хоће ли комуналци и полиција кренути да га руше?

Давид Драгичевић више није само убијени младић. Давид је постао метафора власти у служби злочина. Против метафором обликоване свијести нико није добио битку. Свака нова реакција власти продубљиваће бунт и тражити отпор.

"Узвишеност савременог човјека је у протесту. Слава ономе ко из протеста спаљује самог себе пред немом гомилом, и онима који излазе на тргове и протестују са плакатима и паролама осуђујући себе на репресију, и свима који кажу 'не' егоистима и каријеристима и безбожницима. Треба се уздићи изнад права на живот, у пракси спознати смртност нашег тела у име будућности, у име бесмртности... Ако је човечанство спремно за то, онда још није све изгубљено", поручује Тарковски у свом Дневнику.

Узалуд, данашњи човјек је спреман само за убијање и рушење.

(аутор је судија Суда БиХ)

Преузето са Независне новине 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.