Бранко Перић: Екстаза политичке шизофреније

Република Српска је остала без политичког разума, без икаквих политичких идеја, без економске наде, без извјесне будућности и без пријатеља.

Branko Perić / 03. август 2021

 

Постоји у будистичкој филозофији израз средњи пут, појам који је и данас у средишту кинеске политичке филозофије. Тим појмом се баве на западу сви који су незадовољни правцем којим иду њихова друштва. Они који су пажљиво анализирали појам средњег пута тврде да је он крајње врлетан, јер подразумијева разборитост и умјереност којих нема у западном рационалном апсолутизму. 

Узалуд су умни људи западне цивилизације указивали на источњачку мудрост  и значај разума и упозоравали да је свеколико наше достојанство у мишљењу и разумијевању. „Требамо да се трудимо да мислимо ваљано јер је то принцип морала“, писао је Блез Паскал! Није се примило: разборитост и умјереност нису постале особине нашег друштва!

Можемо ту несрећну чињеницу да анализирамо на политичкој шизофренији која је настала ових дана наметањем Одлуке високог представника Валентина Инцка о забрани негирања геноцида. Она је парадигма безумности, неумјерености и јаловости наших политика, које двадесет пет година нису у стању да ријеше ни један озбиљан проблем функционалности бх. друштва.

Као што знамо, одлуци Валентина Инцка о забрани негирања ратних злочина претходио је случај одликовања људи из политичког и државног врха Републике Српске, који су правоснажно осуђени за ратне злочине пред Хашким судом (Радована Караджића, Момчила Крајишника и Биљане Плавшић). Високи представник је сматрао да величање ратних злочинаца „повређује и провоцира оне који су претрпјели посљедице рата, те штети сјећању на жртве“, због чега је политичким лидерима Републике Српске оставио рок од три мјесеца да ставе ван снаге одлуке о одликовањима. Прије тога је Високи представник наложио да се уклони спомен плоча Радовану Караджићу са студентског дома на Палама, што је у посљедњем часу учињено. 

Свако разуман, посебно ко зна за ратна дешавања и страхоте злочина, не би могао приговорити моралној и правној основаности захтјева Високог представника. Не ради се само о питању да ли је Инцко за то био надлежан или није, просто се ради о питању моралности друштва које додјељује највиша државна одликовања људима који су правоснажно осуђени за најтежа кривична дјела. Ако друштво прихвати такво поступање државног врха према извршиоцима најтежих кривичних дјела, онда се може очекивати да сутра свака локална заједница додјељује одликовање осуђеним ратним злочинцима са свог подручја и да им подиже споменике и открива спомен плоче. Да ли би то било морално прихватљиво, или би било доказ моралне изопачености друштва? 

Додик и његови коалициони партнери, са јадном и дезоријентисаном опозицијом,  одбили су да поступе по захтјеву Високог представника, шаљући пороку урби ет орби да су осуђеници за ратне злочине народни хероји који заслужују одликовања! Да ли је то разуман став? Сваки поштен и моралан човјек би, без икаквих знања о будистичкој филозофији, закључио да је то неморално и неразумно. Довољно би му било да замисли да то чини неки други народ, па да закључи да је то нељудско и срамно.

Дакле, одлука Валентина Инцка о наметању закона о забрани понашања која су усмјерена на ширење мржње и нетрпељивости је морално и правно прихватљива. Тест њене прихватљивости био би одговор на питање да ли би у државама владавине права такво понашање политичара било прихватљиво или би било правно санкционисано. Закључак је, ван сваке разумне сумње, да би у сваком цивилизованом друштву законодавац донио одлуку какву је донио Високи представник. С каквим је онда аргументима могуће оспоравати Одлуку Валентина Инцка?  

Кад пријеђемо у нама сусједне етничке просторе и размотримо њихово политичко понашање према њиховим осуђеним ратним злочинцима и њихове одговоре на српски политички идиотизам, видимо готово идентичну слику неморалности. И њихов однос према злочинима и злочинцима, осуђеним и неосуђеним, није био лишен величања, почасти и признања. У мржњи се отишло и корак даље, па је Република Српска називана „геноцидном творевином“, „шумском републиком“. Али, српска политика није реаговала на такве провокације. Стиче се утисак да их је једва дочекала да би одговорила истом мјером. 

Разумно реаговање би било да се о омаловажавању ентитета РС, као дејтонске творевине, и величању злочина и злочинаца , као и о негирању геноцида, повео јавни политичкоправни дијалог и сагласно предложила интервенција у кривично законодвство којом ће се зауставити ширење етничке мржње и нетрпељивости. Разумни и поштени политичари морали би знати да је то интерес свих народа и најсигурнији пут толико неопходном помирењу. Нико то, очигледно, није желио. Владајуће политике на свим странама су показале да им није циљ помирење, просперитетан суживот и охрабрујућа будућност, него раздор и етничка мржња као снажне полуге освајања и очувања власти. 

Овакво стање се одржава од окончања рата несмањеном жестином. Владајуће номенклатуре показују да нису у стању да воде политику помирења и просперитетног развоја друштва. То је поразна и узнемирујућа чињеница. Друштво двадесет пет година тавори у царству политичке неморалности, безакоња, корупције и организованог криминала. За то вријеме су оштро супротстављене националне политике узурпирале и на политичке лидере пренијеле надлежности државних институција. Држава се данас идентификује са најјачим националним политичким партијама и њиховим моћним лидерима. 

Погледајмо на који начин се реаговало на морално и правно засновану одлуку Валентина Инцка. Из Републике Српске су стизале осуде без икакве правне и моралне аргументације. Нарогушеност политичких вођа сводила се на нејасне  политичке фразе у виду „сатирање слободе“, „уништавање српског народа“, „нецивилизацијски акт“, да би се окончало доношење два закона по хитном поступку. Први закон се односи на непримјењивање Одлуке Високог представника и наметнутог Закона којим су проширене одредбе постојећег члана 145а КЗ БиХ, којим се дефинише кривично дјело изазивања националне мржње и нетрпељивости. 

Да ли је било разумно донијети закон о непримјењивању државног Кривичног закона, и то само у дијелу једне кривичноправне одредбе? Не постоји правник који би потврдно одговорио на овакво питање. Сваки свршени студент права би знао да се закон може ставити ван снаге одлуком органа који га је донио ако је престала потреба за његовом примјеном, и да се његова уставност може оспоравати пред Уставним судом под одређеним условима. Не постоји могућност да неки други орган донесе закон о непримјењивању закона који сам није донио, јер би то био правни нонсенс. Кривични закон БиХ дјелује према свима у БиХ и нико нема овлаштење да га суспендује осим доносиоца. Дакле, Парламент РС је донио закон који нема ни логичку ни уставноправну основу. Највиши орган законодавне власти ентитета донио је неуставан и неразуман закон на начин да је извршио налог политичких лидера владајућих и опозиционих партија, без икакве научне и стручне анализе. Јавност је добила очигледан доказ да су надлежности државних институција прешле у руке политичких лидера и кабинете владајућих партија, чиме је РС тешко компромитована. На страну чињеница да се суспендовање једног важног државног закона од стране ентитетске власти може подвести под опасно антидејтонско поступање и резултирати непредвидивим политичким посљедицама. 

Другим законом који је усвојила Народна скупштина РС уведено је у Кривични закон РС ново кривично дјело Повреде угледа Републике Српске и њених народа, којим су предвиђене затворске казне за излагање порузи, презиру и грубом омаловажавању РС и њених симбола. Нема ништа нејасно у законским елементима ове кривичне одредбе. Углед ентитета може да ужива кривичноправну заштиту уколико постоји опасност да он буде подриван и угрожен. Није новост у кривичном законодавству да државе и државни ентитети уживају кривичноправну заштиту. У кривичном закону бивше државе постојало је исто кривично дјело.

Проблем са овом измјеном Кривичног закона лежи у томе што се није раније реаговало на нарушавање угледа и грубо омаловажавање РС. Зашто се чекала Одлука Високог представника да би се кривичноправно реаговало на праксу грубог омаловажавања РС? Зашто је осветнички порив постао мјера политичког разума у РС? Да ли је таква власт, која саму себе назива патриотском, озбиљна и досљедна у очувању националних вриједности?  

С друге стране, да ли су народни посланици прије доношења овог Закона размишљали како ће се у пракси прмјењивати ова одредба ако РС одбија сарадњу са државним полицијским институцијама? Ко ће хапсити и приводити пред правосудне институције РС починиоце овог кривичног дјела када га изврше грађани Федерације БиХ на подручју Федерације? Чему служе кривичноправне одредбе које неће бити примјењиве?

Никакве користи неће бити од оваквог брзоплетог, политички и правно неодмјереног и хировитог реаговања на Инцкову Одлуку. Све што ће од тога остати биће горак окус политичке бламаже, правног незнања, неспособности и паланачког примитивизма, недостојног било какве власти. Одлуке да се не разговара са новим Високим представником, да се не примјењује наметнути закон, да се не учествује у раду државних институција и да се полиција супротстави дјеловању СИПЕ у РС далеко су од сваке политике, разума и моралности. Политичари који своје политичко дјеловање сведу на бојкот и негирање свега и свачега нису свјесни да уводе свој народ у неизвјесност која може бити трагична. Живот грађана не смије бити заустављен, сукоби не смију замијенити дијалог и сарадњу, уцјене и условљавања не смију бити средство јавне политике.

Република Српска је остала без политичког разума, без икаквих политичких идеја, без економске наде, без извјесне будућности и без пријатеља. Национализам и некомпетентност њених владајућих политика уништио је будућност српског народа у РС. Да ли је то његов витални национални интерес?

Вријеме које живимо је вријеме мудрих политика, политика које су способне да предвиђају и иду у сусрет догађајима. За националну политику потребне су разумне идеје и пријатељи. Данашње владајуће политике немају ни једно ни друго. Оне су затрпане рушевинама прошлости, упрљане похлепом и неморалом и у свему невјеродостојне. Политике које не знају да разговарају са свијетом и које свијет презире нису никакве политике. 

Шта очекује политички ум који нема с ким да разговара, који једино зна да негира, чије је једино умијеће да оспорава и који на најнедостојнији начин вријеђа на сваком кораку? Спочитавати Валентину Инцку његово поријекло и улогу Аустрије и Њемачке у два свјетска рата је нешто најнедостојније што један политичар може данас јавно изговорити. Неко ко оспорава политичку улогу Вијећа за имплементацију мира, у коме сједи и представник пријатељске Русије, ко негира законитост избора Високог представника и не жели с њим да разговара, ко одбија да примјењује законе државе чији је политички дио, не заслужује од политичког свијета ништа друго осим политичког и људског презира. 

Улога политичара је да све своје знање, вјештине и могућности искористи да разговара и придобија истомишљенике и савезнике који ће му помоћи да за своју државу и грађане исходи највише користи у датим политичким и друштвеним околностима. Владајућа политика у РС чини све да шири непријатељство са свима и ствара непријатеље на све стране. Непријатељи и издајници су омиљени јунаци њеног  политичког наратива. 

Национализам, неспособност и искључивост владајућих политика пријете да униште Републику Српску. Није то више ни посебна новост. Изопачене и криминализоване политике уништавале су српски народ од краја Првог свјетског рата до данас. Треба погледати листу националних пораза у том периоду. И треба прочитати шта је о томе писао својим српским пријатељима Швајцарац Арчибалд Рајс 1928. године у књижици „Чујте Срби! Чувајте се себе!“

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.