Бранко Перић: ИКОНА СВЕОПШТЕГ НИШТАВИЛА

Није ово прича о поклоњеној икони. Икона је метафора друштва које пропада усљед свеопште трулежи.

Branko Perić / 08. јануар 2021

Није ни прича о Милораду Додику као поклонодавцу и државнику! Додик је парадигма државника које је изњедрила транзициона демократија, који не знају за пристојно, одмјерено и свето.

Има много занимљивијих прича о присвојеном туђем културном насљеђу. Србија до данас није успјела да од Русије добије 166. страницу Мирослављевог јеванђеља, коју је из Хиландара 1846 године однио руски архимандрит (каснији владика кијевски) Портфирије Успенски. Прије годину дана су Москва и Београд постигли договор о враћању, којим се Србија обавезала да заузврат Русији врати седам слика руског сликара Николаја Рериха, које је он поклонио српском музеју. 

Фрагменти наше приче о поклоњеној икони послужиће овдје да се расвијетли општи контекст њеног страдања. А страдање духовне баштине најављује апокалипсу о којој се читалац може детаљније обавијестрити у Откровењу Јовановом. 
Случај је занимљив и поучан (ако је некоме уопште стало до поуке!?) због тога што објашњава шта је остало од традиционалне државе и какви су државници данас на сцени. 

За државнички посао одувијек су важила правила највишег реда, поштовања и пристојности. Државник није могао да направи грешку јер су се о свему што би државник предузео и јавно изговорио бринуле добро организоване службе. Њима су руководили врхунски стручњаци. Скуп дипломатских правила и прописа којих се ваља придржавати у преписци, састанцима и званичним односима с појединим представницима домаће или стране власти зову се протокол (Википедија). Невидљиви мајстори протокола су огледало државе и друштва. Предсједници су долазили и одлазили, али се протокол није мијењао.

У протоколу америчког предсједника постоји читава служба за писање говора. Шефови ове службе су заслужни за чувене реченице које су изговарали Джордж Вашингтон, Джон Адамас и Томас Джеферсон. Велики углед и дивљење данас у Америци има Обамин писац говора Джон Фавреу. Да ли неко познаје писце говора наших предсједника? 

Наши предсједници не користе писане и унапријед припремљене говоре. Они вјерују да све знају, да су рођени као оратори и да о свему и у свако вријеме могу да говоре. И када немају ништа важно да кажу, они имају потребу да говоре. Говоре о свему, најчешће о баналностима.  Говорење је њихова неизљечива болест. 

По логореји је ненадмашан предсједник Србије Александар Вучић. Не прође дан, а да се он јавно не огласи са неким непримјереним коментаром. Чувена је његова изјава по повратку из државничке посјете Кини како ће Србија у Кину извозити свињске папке, а Кина у Србију летеће аутомобиле! Да ли неко вјерује да је Вучић у разговору са Си Ђинпингом разговарао о свињским папцима? На највишем нивоу се о томе не разговара. Или, изјава како ће влада за младе брачне парове градити зграде са четири спрата јер је статистика показала да се више дјеце рађа у породицама које станују до четвртог спрата!? Чак и када би то било научно доказано, зашто би предсједник државе то саопштавао јавности?

Предсједник Хрватске Зоран Милановић је почетком децембра 2020.године, на Дневнику ХТВ, говорећи о грађанској БиХ, рекао:“Грађанска држава је далеки сан, и то је лијепа ствар, али прво сапун, онда парфем!“ Шта је предсједник желио поручити грађанима и својим колегама у БиХ? Оваква изјава је одјекнула у БиХ као увреда без преседана. 

Милорад Додик је 24. новембра 2020.године, на онлајн округлом столу Савјета безбиједности УН, виског представника Валентина Инцка назвао „монструмом“. Дан раније га је у једном јавном обраћању назвао „олупином“. Да ли је то рјечник државника? Да ли ћемо у будућности да слушамо овакву врсту комуникација државника? Да ли је, заиста, грубост покушај слабог да буде јак! 
Мудри државници су веома држали до тога како ће комуницирати са својим грађанима. Са државницима других земаља, посебно! Знали су да је сваки њихов покрет, свака ријеч, сваки детаљ у јавном наступу мјера њихове величине и мјера угледа и моћи државе. Када се Чаушеску први пут срео са Титом - причају очевици - није скидао поглед са Маршаловог беспрекорног свијетлог одијела, кравате и великог прстена. Дивио се са каквом  елеганцијом Тито пуши томпус. Легенда каже да ни Ричард Никсон није имао петљу да опомене Тита када је, упркос забрани коју нико није прекршио, у Бијелој кући запалио томпус. 

Бивша Југославија је била примјер организоване државе. Њен државни протокол је у значајној мјери допринио угледу државе. Данило Киш се у пјесми Пјесник револуције на предсједничком броду са Протоколом шармантно шалио, описујући његов перфекционизам (О Стаљину - опрезно. Троцког помињати уз смијешак презрења. О живима се не излијетати. Све се у политици из дана у дан мијења.). 

Вратимо се поклоњеној икони која лута од Москве до Сарајева. Тешко ми је да повјерујем да је икона прошла кроз било какав протокол. Какав би то стручњак и познавалац дипломатских обичаја одлучио да се министру спољних послова Русије поклони „освјештана породична икона“ о чијем поријеклу јавност ништа не зна? Прије свега, треба знати да је икона светачка слика вјерског садржаја. Њена теолошка одређеност носи симболичко значење. Она је симболички преносник човјекове преданости Богу и светом. Као религијски симбол, икона је предмет коме се на нивоу световног указује част и поштовање. Пред иконом се одвија симбилички чин сазнања да је кроз њу Господ стварно присутан и да се сва почаст одаје њему, као свеприсутном и вјечном. Због тога се поставља питање да ли је примјерено предмет личног или породичног поштовања поклањати!?
Ако је икона израз личног односа са божанством, онда не би требала бити предмет давања и примања изван сфере религијског. Предаја иконе другом  може бити чин враћања припадајућег и одузетог. То може бити и гест државног значаја и државничке поруке уколико се икона враћа бившем власнику. Додик је могао предати Лаврову икону која припада Русији (музеју, цркви, руском грађанину чије је власништво), а која се нашла у посједу Републике Српске на било који начин. Али, то не може бити поклон јер се поклонити може само оно што је твоје. (Можда би имало неке логике, прилично ишчашене, да је Лавров био у личној посјети код Додика у Лакташима, гдје му је домачин поклонио своју освјештану породичну икону!?) 

По изласку из Клиничког болничког центра, гдје је провео 16 дана на лијечењу од короне, Милорад Додик је, након мистериозног ћутања, оптужио сарајевске медије да су измислили причу о поклоњеној икони да би заташкали дипломатски скандал двојице чланова Предсједништва БиХ (Джаферовића и Комшића), који су одбили да се састану са Сергејом Лавровом. Тада је изјавио да ће „позвати људе који су му дали ту икону и јавно је вртити”. Шта овакава изјава треба да значи? Да је неки грађанин дао Додику ту икону, а он је даље поклања Лаврову? Или, да је грађанин замолио Додика да Лаврову поклони његову „освјештану породичну икону“? Шта год човјек да помисли, не иде! Није достојно! Није државнички! Није паметно!

Случај поклоњене иконе претвара се у театар апсурда!  Медији објављују да је  враћену икону из Москве у Сарајево прокријумчарио (поново!) амбасадор БиХ. Наводно, не зна се коме ју је предао и гдје се данас икона налази. Предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик изјављује да Украјина никада није тражила икону. Амбасадор Украјине у БиХ одмах демантује Додика. У вези иконе оглашава се Тужилаштво БиХ саопштењем да је „отворило предмет“, што би требало да значи да се врше провјере да ли постоје законом прописане претпоставке за отварање истраге. Нема информација које радње се предузимају, али се први пут у тужилачкој пракси јавности саопштава да ће се у својству свједока саслушати чланови Предсједништва БиХ Комшић и Джаферовић! Зашто тужилаштво јавно објавље ко ће бити саслушан као свједок?  Ко зна колико ће се још скандалозних ствари десити у овој дипломатској фарси!?

Изгледа да је икона дошла да нас подсјети да немамо ни државу, ни државнике. То што имамо је провизориј којим се понижавамо и у свијет шаљемо слику о нашем свеопштем ништавилу.

 

 


Бука препорука

Политика

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.