Бранко Перић: Принципи политике без идеја

Да будем искрен, надао сам се да ће се бар један од Принципа о формирању власти у БиХ односити на платформу за рјешавање стања у правосуђу. Нема, вјеровао сам, данас важнијег питања за БиХ и њену будућност од владавине права и ефикасног правосуђа

Branko Perić / 26. август 2019

 

Дуго смо свједоци разарања правних темеља друштва и државе и трагичних посљедица тог системског суноврата. Ко други треба да заустави ту ерозију  него власт!?   

 

Кад сам прочитао потписани документ, схватио сам да је за наше политике и политичаре најважније питање НАТО! Важније од правосуђа! Важније од свих нас, од БиХ и свих питања њене власти! Може све да пропада и пропадне, али пут у НАТО мора бити чист и мора бити одмах! Дакле, једини принцип који се могао јасније видјети у том документу, јесте: Не морамо имати власт, али морамо имати пут у НАТО! 

 

Могуће је разумјети опредјелјенје владајуће политике да се иде ка чланству у војном савезу. Времена су тешка и туробна, не бира се! Ако се и бира, бира се мање зло. Како разумјети став (принцип) да пут у НАТО буде претходни услов за конституисање власти? Зар није власт услов за такво опредјелјенје? Како је могућа и куда води таква инверзија политичког уму?

 

Свега има у том понуђеном документу, осим политичких принципа! Има бесмислица, контрадикција, логичких парадокса и апсурда! Као политички документ, Принципи су производ без вриједности. Као такав биће само још један у низу доказа да су домаће политике у својој безидејности изгубиле сваки смисао, доказ да су одавно само средство подметања, ситних политичких превара и међусобног  уцјењивања. И као такве недостојне било какве пажње. 

 

Како може бити политички принцип обавеза да се проводе Општи оквирни споразум за мир у БиХ када је то међународним уговором преузета обавеза? Како може бити политички принцип провођење Европска конвенција о људским правима када је то међународни правни документ који се мора примјењивати јер саставни дио преузетог мировног споразума и као такав изнад Устава БиХ? Зар није уставна и законска обавеза да се поштују потписани и ратификовани међународни уговори и конвенције? Како може бити политички принцип да ће се поштовати суверенитет и територијални интегритет БиХ? Зар није тешко кривично дјело сваки акт усмјерен на подривање суверенитета и територијалног интегритета? И тако редом...

 

Циљ сваке политике је бити власт или дио власти. Такав циљ подразумијева политичке принципе. Они би требали бити дио изборних  програма и општепознати. Подразумијева се да је формирање власти приоритет свих приоритета. Свако одлагање формирања власти је угрожавање политичког циља. Не формирање власти у законом прописном року је издаја бирача. Не формирање власти годину дана од избора је политичка велеиздаја. Како може функционисати држава без власти? 

 

На крају, зашто Принципи? Постоји у будизму појам «средњи пут», који је очаравао западњаке незадовољне правцем којим иду њихова друштва. «Кад се поближе испита, испоставља се да је средњи пут крајње врлетан. Али израз изражава разборитост које у нашем рационалном апсолутизму нема», каже Джон Ралстон Сол у свом обимном дјелу «Волтерови изроди». Заиста, наш политички апсолутизам нам не дозвољава никакав облик разборитости. А без политичке разборитости нема доброг пута за развој друштва. 

 

Зашто наши политичари не би усвојили, макар и временски ограничену, стратегију средњег пута у којој би оставили по страни тешка политичка питања, а приоритете усмјерили на привредни развој, економски напредак и ентитетску сарадњу? Можда би добробит такве политике учинила мање значајним и важним нека питања која нам се данас чине виталним националним интересом и посебно важним!? Таква политичка размишљања би била визионарска и хвале вриједна. Охрабрила би људе, вратила наду!  

 

Са овако оскудним пртљагом идеја наши политичари су за жаљење. Тужна је немоћ изражења у неспособности да се разговара и изналазе компромиси. Тужно је простачко омаловажавање, вријеђање, подметање и уцјењивање од стране људи од којих се очекује уздржаност, одмјереност и уважавање. Такве личности просто нису створене за политику. Можда је у томе цијело објашњење политичког таворења. А политичко таворење без циља и смисла је очајничко заваравање да постојиш. Политичко вријеме је скупо да би се узалуд трошило. Политичарима без карактера, знања и визије и то се, изгледа, исплати!?

 

Постојати ради политичког вашаришта и забављања гомиле,  није никаква политика. Увијек ће у политици бити лакрдијаша који ће побјеђивати и одлазити у заборав. Али неће бити мудрих који ће се памтити. Ко не разумије погубно дејство обмана које доносе краткорочну корист, мора бити свјестан да ће у свијести будућих генерација бити омражен. Политичар који жели да буде запамћен мора да остави иза себе велико дјело, дјело  које ће надвисити функцију и тренутну политичку величину и остати у свијести и срцима будућих поколења. Политичар мора бити човјек од карактера и визије. Хоћемо ли у нашим срцима сачувати политичаре који нису били способни да конститишу власт годину дана након избора? Хоћемо ли се дивити мудрости њихових Принципа? Какву слику о њима носе стотине хиљада младих који одлазе из ове земље? Они ће надживјети данашње политичаре са мрачном представом о њиховом моралу и политичком знању. Не вјерујем да ће се враћати једног дана да их славе и настављају њихово (не)дјело. Ту варљиву причу су генерације предака грдно искусиле.

 

За кафанским столом слушао сам увјеравања умних људи како су још само криминалци великог формата људи од принципа. Имају карактер. Не интересује их популарност. Најважнији им је посао. Имају добре и поуздане савезнике широм свијета. Праве компромисе са црним ђаволом када желе обавити добар посао... Каже кафанска доктрина да су велики дилери дроге добар примјер. Њихов принцип првог реда јесте: Не троши оно што продајеш! Наши политичари раде управо супротно: немилосрдно троше једино што имају - моћ! 

 

За политичара би сличан принцип гласио: Не опијај се собом и сопственом величином јер ћеш једног дана отићи. Али, политичар данас није човјек од принципа. Он је дневни калкулант. Преварант своје врсте. Уцјењивач. Ситни шићарджија. Обећава и оно што не може испунити. И никада није спреман за компромисе. 

 

Није далеко од памети! 

 

Владимир Пиштало у свом роману «Значење джокера», завршавајући есеј о америчком предсједнику Линколну, записује анегдоту, према којој је мудри предсједник једном упитао: «Колико ногу има пас ако његов реп назовемо ногом»? А потом одговорио: «Четири! Јер назвати реп ногом не чини га ногом». Писац ће, позивајући се на Линколнов примјер, с правом закључити да политичар мора да буде  - визионарски опортунист. 

 

Докле ће нас наши политичари увјеравати да је реп нога? 

 

Пише Бранко Перић за БУКА магазин 

 


Бука препорука

Политика

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.