Бранко Перић: СНОВИ О ПРАВДИ

Питање је да ли се нама може помоћи!? Мислим да не може! О томе је ријеч. 

Branko Perić / 29. новембар 2019

Мора да су се грађанима БиХ, након недавно одржане Конвенције под мотом «Право на правду», у организацији Уреда Европске комисије у Сарајеву и ТАИЕX-а, срушили снови о правди коју је требао у Сарајево да донесе њемачки независни експерт Рајнхард Прибе.

Прибе је дошао и изразио фрустрираност због изостанка напретка у владавини права, али није најавио шта можемо очекивати од његове експертске анализе. Открио је то први човјек Европске комисије у Сарајеву Јохан Сатлер, у свом обраћању скупу. „Ми ћемо помоћи, ваше је да дјелујете!“, недвосмислено је рекао.

Ко иоле разумије дипломатски језик, закључиће да неће бити наметања рјешења, неће бити смјена ни кажњавања, неће бити санкција у виду суспендовања међународне подршке и помоћи. То значи да ће и даље бити правосудних скандала, сумњивих именовања, разних облика «поткивања», заташкавања правосудне корупције, разних злоупотреба и дисциплинских преступа. И даље ће бити клеветничког фејсбучења, држања лекција странцима и злоупотреба моћи појединих чланова ВСТВ у виду тужби за клевету против новинара, неукротивих политичара и неистомишљеника међу колегама. Биће препорука и нових пројеката без резултата. 

Многи ће оптуживати Европску комисију и ОХР за све горе стање у правоусуђу. Говориће да су могли повући много конкретнијих потеза да спасе правосуђе, без чије реформе нема реформе друштва. Доказиваће како су могли показати више ријешености да зауставе посртање и спријече умирање чеда које су створили. Биће на претек маштовитости у оптуживању других. 

Питање је да ли се нама може помоћи!? Мислим да не може! О томе је ријеч. 

Ми смо посљедњих тридесет година друштво у самоубилачком походу. Послијератна реформа правосуђа је један од најзначајнијих пројеката који је уливао наду да би расуло могло бити заустављено. Радикалан приступ реформи отварао је перспективу опоравка. Данас смо свједоци да није било шансе да успије! Зашто? Због тога што није било никог да заустави морално пропадање друштва. Они који су били позвани  да то ураде потрчали су за профитом и мафијашким политикама, гледајући да отму дио плијена и за себе. У том срљању похлепних и проклетих изгубила се морална основа друштва. Данас моралних вриједности нема ни у траговима. Остале су мафијашке политике и  пљачкаши природног богатства и преостале друштвене имовине да заврше свој транзициони бизнис. Корупција као модус вивенди постојања постала је културолошки модел. Без корупције се данас не завршава ни један посао. Ко се у корупцији не сналази, осуђен је да умре. Данас је нормално да се именује амбасадор без факултетске дипломе, да директори и министри имају фалсификовану диплому и да свако може да купи диплому било ког степена образовања. Нормално је да судија буде осуђиван, да предсједник суда сексуално злоставља своју сарадницу, да тужилац савјетује осумњиченог. 

У таквом стању духа и друштвене свијести, владавина права није могућа. Нема владавине права тамо гдје не постоји владавина морала. Само су чвсте моралне основе омогућавале прогрес цивилизације. Неморална друштва су тај прогрес увијек заустављала. Моћна царства су се рушила и нестајала због корупције и неморала.    

Лирнд Хенд, најпознатији и највећи амерички судија свог времена, неустрашиви борац за правду, говорио је педестих година прошлог вијека: «Често ме брине то што можда полажемо претјеране наде у уставе, законе и судове. Лажне су то наде; верујте ми, лажне. Слобода почива у срцима људи и жена; ако ту буде умрла неће је спасити ни један устав, закон или суд». Један политичар у Доњем дому (Едмунд Берк) је ту уравнотеженост правног кодекса са са моралном основом друштва још прецизније изразио у тренутку стварања Америке, рекавши: «Овдје није важно шта мој адвокат каже шта смијем да учиним, већ како ми људскост, разум и правда налажу да поступим». 

У срцима наших људи данас не почива слобода и правдољубивост. У срцу нашег човјека нема људскости. Двјеста хиљада грађана Бањалуке је ћутало када је убијен млади Давид Драгичевић. Нису се одважили да изађу на протесте на којима су часни, слободумни и храбри људи тражили правду. Сједили су код својих кућа јер се зло догодило другима. За њих правда није била важна јер се неправда није догодила њима. Такво разумијевање правде је крај човјекове моралности. Триста хиљада Сарајлија не интересује што смрт њиховог младог суграђанина Дженана Мемића није расвијетљена ни након три године. Да ли су они морални људи? Да ли могу да претпоставе да би и смрт њихове дјеце сутра могла постати обичан нерасвијетљен судски случај , који никога неће занимати? Заслужују ли такви људи правду или презир?

Ми данас, такође, претјерано вјерујемо уставима, законима и судијама. Они нас не шите због тога што је правни систем у рукама неморалних људи. Систем који треба да брине о правди не функционише нигдје и на једном нивоу,  од полицијског позорника до судије врховног суда. Судије нијемо посматрају срамоћење њихове професије. Њима ништа не значи кршење закона од стране њихових колега, неморал и корумпираност у правосуђу. На Конвенцији су ћутали пред гомилом изнешених примјера неправде. Они ћуте зато што им није стало до правде. Њима је важно да их неко попријеко не погледа, није им важна правда. Они ће бити снисходљиви и понизни пред сваким правосудним лупежом који би им могао сутра у нечему помоћи. Чине то зато што знају да се у друштву лупежа брже успијева и лакше напредује. Да ли такви морални ликови могу гарантовати владавину права? Наравно да не могу! Није правда само рјешавање судског случаја у складу са законом. Правда је живјети у складу са начелима правичности. Правдољубивост не живи само у судници него мора да постоји и буде видљива у животи оног који дијели правду. 

Илузија је очекивати да неморалном друштву неко донесе правду и владавину права. Због тога не треба кривити Европску комисију, Инцка и Прибеа што нас остављајуј „да дјелујемо“. Боље рећи, пропадамо!
 

(Аутор је судија Суда БиХ)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.