БРЕГОВИЋ ПОД БИЈЕЛИМ БРИЈЕГОМ: Терористички удар на ниске емоције

Све се чинило као ујдурма старих југославенских јалијаша и превараната који те тапшу по рамену док ти другом руком извлаче новчаник. Све због чега је та држава требала пропасти те је ноћи било ту

Marko Tomaš / 11. август 2015

ПОВРАТАК Понекад ходаш фокусиран на једну точку. Само су чула упаљена. Мисли нема. Потиснуте су. Пиљиш у врхове својих тенисица. Око тебе лебди све што желиш заборавити. Прати те као сјена. Један је иза поноћи. Идеш кући. Негдје си био. Нешто се догодило. Али нити знаш гдје си био нити што се догодило. БИЈЕЛО ДУГМЕ Први велики концерт на којем сам био у животу догодио се баш на светој трави стадиона Под Бијелим бријегом. Бијело дугме је било на турнеји. С оним јединим албумом на којем је пјевао Младен Војичић Тифа. Не могу се сјетити колико сам точно имао година. Волио сам, а и дан данас волим тај албум. Штогод тко мислио та је плоча, можда више од свих других плоча Бијелог дугмета, савршено прецизно описивала живот у тадашњој социјалистичкој Босни и Херцеговини. У том звуку, у тим пјесмама могао си нањушити блатњаве, разроване махале по којима смо се играли, могао си добити савршео прецизну слику тога какви су односи међу сусједима, каква је природа љубави међу супружницима и како миришу кухиње у којима спремају оброке. Напросто, кад чујеш те пјесме могао си видјети неку нену како размиче завјесу и прати неки млади пар како загрљен заобилази локве које су остале иза прољетног пљуска. Елем, отац мог пријатеља из дјетињства одвео нас је Под Бијели бријег и тамо смо два дебела сата скакутали свирајући зрачну гитару и ревали пратећи Тифино пјевање. Давно је то било. Не желим се заправо ни сјетити прије колико година точно. БРЕГОВИЋ Заболи Берговића нека ствар што ја или било тко други мисли о њему. Али ја сам, од када сам формирао властиту свијест, спрам њега имао врло амбивалентан однос. Што мислити о човјеку који је упропастио роцк анд ролл, али га је истовремено и учинио опћеприхваћеним у социјалистичкој Југославији? О великом мештру Бреговићу можда најбоље говоре приче неких других људи. Једну је испричао Бранимир Штулић, а другу Емир Кустурица. Штулић се у једном интервјуу присјетио како је једном пригодом испричао Бреговићу како види своју глазбену будућност. У тој је визији Штулић био обучен у бијело одијело, а иза њега је стајао цијели ромски орекстар. У вријеме када је Штулић дао тај интервју Бреговић је већ носио бијело одијело, а на бини га је пратио ромски оркестар. Не знам колико је вјеровати увијек злурадом Ђонију, али склонији сам вјеровати његовом лудилу него у Бреговићеву оригиналност. Аутентичан јесте, али да је лопов и то је истина. У глазбеном смислу дакако. О том дијелу његовог бизнисменског карактера говори пак друга прича. Нју је испричао Емир Кустурица објашњавајући зашто је прекинуо дугогодишњу сурадњу с Бреговићем. Кустурица је заправо описао Бреговићев сустав пословања. Елем, Бреговић украде нечију пјесму.Пјесма постане свјетски хит. Аутор пјесме га тужи, али док се донесе пресуда Бреговић на пјесми заради, како је то Кустурица угрубо рекао, 5 милијуна нечега. Кад пресуда буде донесена Бреговић без проблема плати аутору накнаду у висини од једног милијуна нечега. И тако сасвим успјешно послује продајући туђе пјесме по бијелом свијету. Можеш га не вољети, Бреговића дакако, али не можеш да га не поштујеш. Велики је мајстор. Вјеројатно и највећи којег је бивша држава дала. Јебига, а ја годинама тражим пригоду да га због нечега попљујем. Зато сам прихватио позив да одем на његов концерт под Бијелим бријегом. Зато, али и из других разлога. Сентименталних. Копкало ме је како ће на мене дјеловати одлазак на концерт Горана Бреговића Под Бијели бријег тридесетак година након што сам као дјечак скакутао по трибинама стадиона на којем сам хтио провести свој живот. БИЈЕЛИ БРИЈЕГ Већ када сам прилазио капији стадиона почела ме хватати тјескоба. У џепу сам имао улазницу за фан пит. Радња се догађа у петак, 07.08.2015. године. Улази на стадион су били у потпуном мраку. Рефлектор са стадиона нас је засљепљивао. Онда сам осјетио то. Задрхтао сам. Али нису то били трнци ужитка. Била је то нелагода, то што ме обузело. Исти сам осјећај имао и прије пар година. Тада сам мислио да је то због тога улазим на концерт Марка Прековића Тхомпсона. Али сада ми је било јасно. Имам проблем с тим стадионом. Иза себе сам угледао једног друга и рекао му то. Само је кимнуо главом и рекао да потпуно разумије. И њега обузима иста нелагода. Ушао сам на стадион. Погледао према трибинама и спустио се стазом према улазу у фан пит који се налазио смјештен точно испод бине, између клупа за резервне играче. Травњак је био натопљен обзиром је тог поподнева падала киша. Човјече, помислио сам, ово ми је први пут да сам крочио овако близу светог травњака. Ја се заправо никад нисам спустио с трибине Бијелог бријега до траве на којој се у мом дјетињству одигравала магија. Нелагода је нарасла. Мрзим што сам толико осјетљив на енергије простора. КОНЦЕРТ Био сам већ добро емотивно потресен када је на бину изашао Зостер. Марио ме и почастио улазницом за концерт. Било ми је интересантно видјети их на тој бини баш на том стадиону. Допада ми се начин на који се тај бенд развија. Нису наставили рециклирати успјешнице с почетка каријере и постали су поштен роцк анд ролл банд. Али реакција публике била је млака. Нетко ми је успут рекао како је лоше јер је је то ипак њихов град. Није ово ничији град, помислио сам. Нема ти овдје града. Барем не оног којег би Зостер представљао. Заливао сам свој еживчано растројство пивом и чекао да видим мађионичара и његову свиту. Знао сам да ће забава бити апсолутна, али ме интересирао репертоар који ће одабрати, интересирали су ме аранжмани пјесама Биејлог дугмета с трубачким оркестром. Јеботе, забава је гарантирана па чак и ја знам све њихвое пјесме наизуст. Има ту јако добрих пјесама. Има и оних због којих сам се спреман посвађати с људима. Јебига. Треба бити поштен па и то признати. Бијело дугме је Југославија. Какав банд таква и држава. Распаднути и једно и друго. Као и сви Југославени. Бреговићу, сунце ти јебем! Лијепо нисам могао вјеровати. Концерт је отоворио пјесмом О, белла циао! Под Бијелим бријегом. Насмијао сам се. Запитао сам се што би сад навијачи Зрињског рекли. На стадиону им свира партизанска пјесма, а људи је пјевају углас, и то људи који нису навијачи Вележа. А онда, јеботе, онда је грунуло „Пљуни и запјевај моја Југославијо...“ Тек тад сам остао у невјерици. Какав кретен. Одједном ми се у грлу створила кнедла. С бине и из публике је грунуло: "Југославијо на ноге, пјевај нек те чују..." Пет сома грла је пјевало. О, мајку ли вам јебем свима! То сам помислио. Нисам могао вјеровати. Очи су ми се напуниле сузама. Прави сам плачљивко, не могу против своје природе. Јебала вас Југославија уздуж и попријеко, од Вардара па до Триглава. Велики мештар свих пиздуна је након пјесме дипломатски рекао: ово није политка, ово ј пјесма о једној старој држави, а ми се само забављамо. Какав сероња. Зна он добро да је све политика. Зна добро и гдје је дошао. Уосталом, он је један од највећих политичара бивше Југославије. Хохштаплер, дилингер, што би рекла моја покојна бака. Готово. Мислим да сам доживио слом живаца у том тренутку. Јебала вас Југославија с другом Бреговићем на челу! Звјерао сам око себе. Публика је била сачињена од разних генерација. И сви су се добро забављали. Пјевали су пјесме углас. А церемонијал мајстор је изгледао као да га је обукао Дино Мерлин. И, што је најгоре, добро је изгледао. Знаш да је дошао покупити лову једним брзим терористичким ударом на ниске емоције, знаш да лаже, али му вјерујеш, вјерујеш тим пјесмама, барем су тако дјеловали људи који од којих су многи били на рубу транса. ПОСЉЕДИЦЕ "Ко не полуди није нормалан". Па коме је то смијешно? Па такве форе нису смијешне од 1979. Ја сам их презрео као једногодишња беба. Такав слоган за назив турнеје могу смислити само обични преваранти који знају да је тржиште за муда под бубреге оргромно. Све се, барем мени, који сам наоштрен и дошао на концерт чинило као ујдурма старих југославенских јалијаша и превараната који те тапшу по рамену док ти другом руком извлаче новчаник. Све због чега је та држава требала пропасти те је ноћи било ту. Не знам ако се тко сјећа бенда Југословени чији је највећи хит била пјесма под називом „Југословени“. Били су то класични Бреговићеви епигони, а та пјесма у двије три минуте сажима све што није ваљало у тој земљи. А онда скужиш да смо ми склони курчити се стварима којих се паметан народ стиди. И послије се ибретимо: што нас снађе!? А ништа, јебига, дохакао си сам себи. Углавном, био сам ту. Видио сам великог мештра. Још увијек зна свој посао, зна забавити људе. Али није то мој пар ципела унаточ тому што сам могао осјетити јак емотивни набој. Не можеш никако избјећи поплаву било какве енергије. Посљедице Бреговићевог умјетничког дјеловања су нешто сасвим друго.  Моје психичке тегобе исто тако. Док су други људи с концерта отишли сретни ја сам био дубоко депримиран. Ми стојимо у мјесту. Културолошки заглављени у осамдесетим годинама прошлог стољећа. А ја имам проблем са стадионом на којем сам хтио оставити кости. Испред мене је била света трава. Зато нисам могао пратити концерт до краја. Видио сам тамо на стајању дјечака којег на раменима носају неки људи којих више нема. Кад бих се окренуо према западној трибини видио сам тог истог дјечака како скакуће и пјева пјесме Бијелог дугмета. Видио сам га посвуда. Видио сам како задивљено гледа продор Семира Туце, како умире од смијеха на бицикло Сеје Кајтаза, како пада у транс на трзај главом Гоце Јурића, како се хихоће на лажњак Тарамбе Скочајића, како се клади да Бака Слишковић не може Вуки Петрановићу забит слободњак, како је миран кад види капетанску траку на руци покојоног Даде Матијевића. Све сам то видио. А ништа од тога није постојало. И све то могу захвалити Бреговићу и због истих ствари га послати у красни курац.

Извор: Журнал

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.