Будите добри према свом језику: О Буби, Јали и снази ријечи

Како код, не попушта ме дојам да се тренутно слуша баш лоша музика и да је све ово са Бубом, Јалом, Цобијем и друштвом некако баш зло и наопако.

Adnan Muminović / 13. август 2019

Foto: Ilustracija

 

Почет ћу са признањем.

Стид ме што уопште пишем и размишљам о овоме, јер сам себи стар и конзервативан, а не бих желио да будем ни једно нити друго.

Како код, не попушта ме дојам да се тренутно слуша баш лоша музика и да је све ово са Бубом, Јалом, Цобијем и друштвом некако баш зло и наопако.

Сјетих се, потом, колико су се моји родитељи згрожавали Марчела, Еде Маајке, Тупаца и Еминема и помислим да је то просто неки међугенерацијски сукоб према којем је све ново лоше и све што смо ми некада радили и слушали боље.

Да је среће, ова мисао би ме задовољила и ту бих стао, али ми нешто не даде мира, па проведох неко вријеме размишљајући како да уопште поредим неупоредиво.
Поред фурке која ми се не свиђа — а то је неминовно субјективно — оно што стварно 'боде уши' је неизмјерно сиромашан фонд ријечи ових пјесама.

Марчелова пјесма 'Један', Едина 'Махир и Алма', Еминемов 'Стан' и Тупаков 'Цхангес' су ремек дјела. Али да не будем субјективан и са искреном жељом да их упоредим са оним што је популарно данас, погледах број ријечи од којих су ове пјесме састављене.

'Један', 'Махир и Алма’, 'Цхангес' и 'Стан' у просјеку имају 857 ријечи.

С друге стране, Јалин највећи хит 'Луда и млада' укупно има 314 ријечи. Остале популарне пјесме као 'Баленциага', 'Она'е', 'Его' Милана Станковића, те 'А то ме ради' господичне Маје Беровић у просјеку имају 366 ријечи, или тек 42 посто ове прве групе.

Пошто се ријечи у пјесмама неминовно понављају, разумијем да није нужно пресудно колико укупно ријечи нека пјесма има, већ је вјероватно важније од колико је различитих, односно јединствених ријечи састављена. Опет, пјесма 'Један', 'Махир и Алма’, 'Цхангес' и 'Стан' су састављане од укупно 354 различите ријечи.

С друге стране, за 'Баланциагу' и сличан музички ансамбл вам је данас у просјеку потребно свега 120 ријечи, од чега је ова Милана Станковића најсиромашнија и састоји се од читавих 96!

Знам да ове успоредбе нису фер, јер у најмању руку не говоре ништа о квалитети текстова и јер сам изабрао вјероватно најбоље пјесме хероја мог одрастања.
Уосталом, Војко В је најбољи доказ да ни број ријечи није нужно пресудан. Његова пјесма 'Како то' представља једну од најдуховитијих и најдубљих анализа балканског 'човика' за шта су му биле потребне тек 152 различите ријечи. Коначно, већину текстова пишем уз музику Yанна Тиерсена која нема нити једну једину ријеч.

Скоро је немогуће писати о свему овоме, а да човјек не постане субјективан. Ипак, вјерујем да све ово нешто значи и да није тако безазлено како изгледа.
Средином прошлог стољећа, харвардски лингвиста Георге Зипф је испитивао својства језика и установио правилност у његовом кориштењу данас познату као Зипфов закон. Укратко, што се чешће користи нека ријеч, то је мање напора потребно да се она поново употријеби, чиме временом постаје дио личног вокабулара за свакодневну употребу.

Од око 60.000 главних ријечи у енглеском језику, тек стотињак чини срж вокабулара који се користи у писању, док се још мање ријечи користи у разговору. Заправо, 90 посто комуникације на енглеском се дешава тек са 500 ријечи.

У томе само по себи нема ништа лоше, али је проблем ако се тај фонд исувише сузи и када га почну попуњавати ријечи као што су баленциага. А пошто је језик један вид епидемије, тај фонд се убрзо почне преносити и на друге људе. И то што свака порука и обавијест данас мора да стане у тwиттер формат од 280 карактера једнако тако не помаже.

За разумијевање и расправљање о идејама и друштвеним појавама потребне су ријечи које просто недостају овим пјесмама.

Прије двије године, познати хисторичар Тимотхy Снyдер је издао књигу Он Тyраннy у којој даје двадесет лекција из двадесетог стољећа како се несреће прошлог вијека — укључујући нацизам — не би поновиле. Прве три указују на потребу да се не покоравамо унапријед, бранимо институције и чувамо једнопартијских држава.

Али у деветој лекцији, Снyдер указује на потребу да будемо добри према свом језику и не користимо фразе које користе сви други.

Зашто?

Као што рекох, опис одређених догађаја и могућност да на њих утичемо захтијева појмове који нам једноставно недостају уколико језик исувише осиромашимо. Стога није ни чудно што у Орwелловом роману 1984, режим настоји да ограничи језик тако што са сваким новим издањем службеног рјечника избацује све више ријечи.

За крај, једна занимљива хисторијска епизода и савремена сазнања неуронауке барем дају наду зашто ово неће потрајати.

Када је мају 1913. године, Игор Стравински имао премијеру Посвећења прољећа, публици у Паризу је желио понудити нешто сасвим ново, нечувено. У томе је и успио, премда на нешто другачији начин.

Недуго након почетка, у публици је настала толика побуна, вриска и туча, да је чак и полиција морала да интервенише. Иако никада са сигурношћу нећемо моћи рећи шта се тачно десило те ноћи, многи сматрају да је управо музика била та која је изазвала толики бијес људи и учинила их агресивним. Зашто? Зато што су људи били изложени нечему што никада прије нису чули. Стравински не само да је био свјестан да ће његова немилосрдна оргиналност испровоцирати људе, већ је то и прижељкивао.

У Проуст Wас а Неуросциентист, Јонах Лехрер описује шта се дешава у нашој глави када слушамо музику.

Кад год чујемо неки звук, наши неурони одмах траже одређени образац, односно нешто са чим можемо да асоцирамо музику коју чујемо. Једном када наш мозак нађе тај образац, одмах почињемо да предвиђамо идуће ноте, тј. преносимо оно што смо претходно чули на оно што ћемо тек чути. Сваки пут када откријемо тај образац, наш мозак се обрадује. Међутим, уколико постане исувише очекивана, тј. када су исти обрасци увијек присутни, музика нам на крају досади.

У Прољећу, Стравински је упорно одбијао да људима да оне обрасце на које су навикли и које је њихов мозак захтијевао. Предвидио је очекивања своје публике и трвдоглаво је избјегавао да их задовољи.

Пуно прије сазнања модерне неуронауке, он је заправо предосјетио да наш осјећај за љепоту није фиксан. Дубоко је вјеровао да је ум пластичан и у стању да се временом прилагоди новим врстама музике и умјетности. И био је у праву. Неколико година након премијере и побуне, његова музика је постала маинстреам и Стравинског су под овацијама износили на раменима.

Овакве провокације су заправо претпоставка напретка и нове умјетности. Да нема људи као што су Игор Стравински чија нас умјетност прво испровоцира прије него што је заволимо, слушали бисмо увијек једне те исте ствари. То би нам неминовно досадило и на крају би престали уживати у музици.

Оно што данашњим пјесмама и ликовима даје толику моћ је њихова једноставност и предвидивост.

На срећу, управо због овога их нећемо слушати за пет година.

Преузето са: www.инкрементално.блог

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.