БУКА интервју Адин Шабић: Свега 5,5% жена пријави насиље, многе остају с насилницима

Жене када одлуче да изађу из насилне заједнице обично наилазе на осуду и спутавање, ријетки су случајеви подршке породице.

Slađan Tomić / 28. август 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Мушкарац из Приједора прије седам дана је усмртио супругу ножем, а прије неколико мјесеци сличај случај се десио у Жепчу. Иако све чешће чујемо за случајеве фемицида, насиљу над женама које се из године у годину у БиХ повећава, државне институције не посвећују пажњу, док друштво и даље сматра да насиље треба остати у “четири зида” и то под паролом “Трпи ради дјеце, трпи ради породице, ради околине”.

С представником Фондације ИНФОХОУСЕ Адином Шабићем разговарали смо о томе колико се говори о фемициду у БиХ и како га препознаје наше законодавство, због чега жене не пријављују насиље, те колико је кључно економско оснаживање жена.

БУКА: У свега неколико мјесеци десила су се два убиства жена (фемицид) у Босни и Херцеговини. Колико овом проблем надлежни придају значај?

Да се овој тематици не придаје довољно значаја говоре и постојеће законске мјере које се односе на овај проблем, а које не познају у правном смислу термин фемицид, већ почињена дјела убиства подводе под кривично дјело насиља у породици. Разлика у ова два термина је огромна, јер за насиље у породици максимална казна коју починитељ можете добити сеже до 10 година затвора. Међутим, уколико би се овакви случајеви третирали као фемицид – односно тешко убиство, Кривични закон Босне и Херцеговине за таква дјела предвиђа казну дуготрајног затвора у трајању од 21 до 45 година. У скоријој будућности треба инсистирати на адекватнијем санкционисању починитеља оваквих дјела, те на томе да се таква дјела посматрају као дјела почињена из мржње. Вјероватно би пооштрене санкције допринијеле мањем броју оваквих случајева. Потребно је будити свијест о пријави насиља, како особа које трпе насиље, тако и они који му свједоче. Тијеком 2019. године у Турској један умјетник, схвативши важност овог проблема, на зиду зграде у Истанбулу је поставио 440 пари ципела за сваку убијену жену у тој години. Изнимно је битно говорити гласно о овом проблему и тражити адекватније рјешење, у сврху спашавања живота многих жена.

БУКА: Жене у босанскохерцеговачком друштву су веома изложене насиљу, међутим, зашто се у већини случајева не одлучују да пријаве насиље?

Свака пета жена претрпјела одређени облика насиља у нашој држави, статистике су ОСЦЕ-а. Међутим, институције овај проблем и даље не препознају као значајан. Због тога свједочимо насиљу које неријетко прође некажњено. Још страшније су изјаве представника правосудних институција, које оправдавају насиље као што је изјава Милана Благојевића, бањалучког судије,“савремена жена нема разумијевања за шамар“. Како ће се једна жена, након овакве изјаве особе која би јој требала помоћи, одлучити да пријави насиље? Тешко или никако. То показују и подаци да свега 5,5 посто жена се одлучује да пријави насиље, а главни разлог је то што не постоји повјерење у институције.  Центар за друштвена истраживања АНАЛИТИКА је прије осам година провела истраживање колико грађани вјерују институцијама у БиХ. Резултати су показали да свега 33,7 посто грађана има велико повјерење или доста повјерења у судове. Остатак грађана нема превис̌е повјерења или уопц́е нема повјерења у њих. Ријеч је о цјелокупном становништву, сада замислите колико је у 33,7 посто жена. Важно је још једном споменути да живимо у традиционалном друштву, гдје је срамота причати о насиљу, и гдје се жене уче да насиље трпе ради дјеце, ради тога шта ће околина рећи, и то је још један од разлога зашто жене не пријављују насиље. Чак и када се одлуче да пријаве насиље, жене то чине путем невладиних организација, тачније сигурних кућа у БиХ, ријетко других институција.

БУКА: Како креирати атмосферу у којој ће се жене  осјећати сигурно да пријаве насиље, јер то је нешто на чему морамо радити, и шта је веома важно?

Насиље не смије, и не може бити опција. Свака особа има право да живи живот без насиља у миру, и да ужива своја друга људска права. Сигурне куће у БиХ, којих има осам, те друге невладине организације које се баве питањем насиља над женама, годинама уназад раде на освјешћивању јавности о проблему насиља, али и потичу жене које живе у таквим заједницама да насиље пријаве. Међутим, ово је проблем који такођер тражи системску подршку, и системска рјешења. То је најбоље показао почетак пандемије и лоцкдоwн, гдје се насиље повећало за 20 посто, капацитети сигурних кућа су били попуњени, а држава није имала рјешење за жене, жртве насиља, као што је имала Француска гдје су жене биле смјештене у хотеле. У Босни и Херцеговини су жене биле препуштене саме себи, и биле више изложене насиљу неко икада прије јер су се све активности свих чланова породице сводиле на боравак у кући. Кључ је у изградњи повјерења између жена, жртава насиља и институција које су надлежне за овај проблем. Многи упосленици сигурносних институција немају адекватан приступ женама, жртвама насиља, стога су потребне додатне едукације. Ми још увијек немамо адекватну евиденцију која нам 100 посто показује број жена које трпе насиље, и још увијек се информације добијају из локалних полицијских станица, не обједињују се, и долазимо у ситуацију када немамо тачан број жена које трпе насиље, што је нужно успоставити за даљу борбу против овог проблема. Нужно је кроз образовне уставнове провлачити тему насиља, како би дјеца од најранијих дана спознала проблем насиља, те научила како, не само да не почине такво нешто, већ да се и адекватно боре против насиља над женама и насиља опћенито. Освјештавање јавности је нужно, поготово у сегменту пријављивања насиља. Одговор на насиље не смије бити „То није мој проблем“. Све то довест ће до сигурне атмосфере у којој ће жене лакше пријавити насиље.

БУКА:  Шта се дешава када жене, жртве насиља одлуче да изађу из насилне заједнице?

Жене када одлуче да изађу из насилне заједнице обично наилазе на осуду и спутавање, ријетки су случајеви подршке породице. Починитељи насиља реагују на више начина, или се труде да врате жене (у чему понекад успију), па након одређеног периода опет почине насиље, или аутоматски насиљем одговарају на одлазак жене. У том смислу жене се суочавају с низом притисака, и супружника, али и породице. Као што раније рекох у већини случајева жене насиље пријављују сигурним кућама, које их даље упућују у процедуру, након које постају мјесто њиховог боравка. У сигурним кућама жене и њихова дјеца, ако их имају, добијају адекватну психосоцијалну подршку. Кроз терапијски рад и свјетодавну подршку, те окупациону терапију тимови сигурних кућа оснажују жене, жртве насиља. У сигурним кућама жене остају одређено вријеме, негдје је то година дана, негдје више, негдје мање, након чега требају да покрену нови живот изван насилне заједнице. Постоје и жене које подршку потраже и у другим релевантним институцијама, те на тај начин приступају проблему насиља у породици.

БУКА: Након што жене изађу из сигурних кућа неопходно их је економски ознажити?

Управо тако. Статистике сигурних кућа показују да се жене у 90 посто случајева након изласка из сигурних кућа врате у насилне заједнице јер нису економски оснажене. Други проблем је што жене у већини случајева немају никакву имовину на свом имену, тако да су фактички на улици, када изађу из сигурних кућа. Овдје се мора нагласити да сигурне куће проводе низ пројеката економског оснаживања, и да се доиста труде, да се жене не нађу у ситуацији да буду на улици. Међутим, кључно је за жене у том смислу да имају запослење, како би издржавале себе и своју дјецу. Такве жене у великом броју случајева се не враћају насилницима, већ креирају живот без насиља, што је и циљ свих нас који радимо са женама, жртвама насиља.

БУКА: Фондација ИНФОХОУСЕ је недавно покренула пројекат “Економске и социјалне прилике ка оснаживању жена, жртава насиља у породици”, можете ли нам рећи нешто више о томе?

Фондација ИНФОХОУСЕ у сурадњи са Удружењем грађана “Будућност”, а уз финанцијску подршку Европске уније имплементирају пројекат “Економске и социјалне прилике ка независности жена, жртава насиља у породици”. Циљ пројекта је да се најмање 15 жена оснажи у смјеру покретања властитих бизниса, те да на тај начин изађу из круга насиља. Кроз пројекат се додјељују субгрантови у вриједности од 3000 до 5000 ЕУР. Подржат ћемо различите идеје жене, а то могу бити пољопривредне активности, прерада текстила, бављење фотографијом, или чак додатна едукација, завршавање одређених курсева, те набавка репроматеријала... Тренутно је отворена апликација за додјелу ових грантова, и трајат ће до 31.8.2021. године. Позивамо све жене које трпе или су некад трпјеле насиље у породици да се пријаве, те да заједно премашимо страхове, и будемо им подршка у покретању бизниса и економског оснаживања.

БУКА: Како потакнути жене које су проживјеле насиље да буду економски независне?

Код жене која трпи насиље прво што страда јесте самопоуздање, вјера у себе и своје могућности. Многе се одлучују да остану у насилним заједницама зато што вјерују у све оно што им насилници поручују, а што је по правилу далеко од истине. Живот у таквој заједници утјече изнимно лоше на ментално здравље жена, а пристанак да живите у таквој заједници на дуже стазе ствара све више проблема. Агонија се само продужује. Стога први корак ка економском оснаживању жена представља јачање њиховог сампоуздања, и враћање вјере да оне саме могу направити промјену, и да им за те промјене у животу не треба мушки партнер, особито не особа која их је спутавала вршећи над њима насиље. Кроз психосоцијалну подршку и кроз разне друге едукације, коју жене добију у сигурним кућама и другим релевантним институцијама, оне почињу себе врједновати, баш као и своје способности. Оно што је у том цијелом процесу најбитније јесте да жене прије свега спознају мир, да се осјећају сигурне и спремне да мијењају животе. Када до тога дође, жене, жртве насиља ће лакше ући у процес економског оснаживања, који подразумијева њихово потпуно једнако укључивање у послове у кућанству, али и друштву. Жене, жртве насиља тако постају снажније да доносе одлуке, да имају властити новац за своје потребе, да се питају, и да управљају сопственим временом и тијелом.

БУКА: Како можемо помоћи жртвама породичног насиља и њиховој дјеци?

Сврха економског оснаживања иде у смјеру подршке жени да постане независна, како би била у могућности помоћи себе и своју породицу. У том смислу неопходно је ознажити жену да се одлучи за један такав корак, да пробије друштвене баријере с којим се сочава, и крене у тај процес. Свака жена то може, и ми у Фондацији ИНФОХОУСЕ вјерујемо у снагу и истрајност жена, јер су небројено много пута показале колико могу. Жене су доказале да су добре у било којем послу да се одлуче бавити. Потребно је само креирати једнаке могућности за пословне прилике и то је оно за што се ми као невладине организације боримо да урадимо. Конкретно кроз овај пројекат који проводи Фондација ИНФОХОУСЕ и Удружење грађана “Будућност” уз подршку Европске уније ми ћемо жене финанцијски оснажити да реализирају своје пословне идеје. Та финанцијска компонента је изнимно битна. С новцем који додијелите жени, жртви насиља, она може да пређе у реализацију пословне идје, али је потребно тај бизнис одржати на тржишту и оснажити га, што је знатно тежи дио посла. Зато ћемо ми кроз ове три године пројекта бити ментори, подршка у сваком смислу, како би ови бизниси заживјели. Такођер смо у пројекту предвидјели компоненту “Бизнис анђела”, гдје ће нам се успјешне компаније придружити у оснаживању жена, и својим компетенцијама допринијети развоју њихових бизниса.  

БУКА:  Колико је тешко успјешним пословним женама након проживљеног насиља поново се вратити на посао, како пребродити осјећај срама, страха и додатне виктиматизације?

Тешко је, особито у друштву у каквом ми живимо гдје не постоји разумијевање за такво што, гдје је јако изражен сексизам и дискриминација на основу пола. Увреде, понижавања, и исмијавање су свеприсутне методе којима се настоји умањити вриједност жене, и то што ми живимо је страшно. Што се тиче осјећаја срама, морам истаћи да се жене које су биле жртве насиља немају чега срамити, већ управо супротно, требају да се сраме они који су то насиље на њима чинили, треба да се срами систем који је допустио да се оно дешава, те околина која је имала најгори могући одговор, а то је “шутња”. Страхови су с друге стране присутни, и свакако да ће жене, које и прођу терапијски рад и савјетодану подршку требати времена да превазиђу страхове, и почну живјети “нормалан живот”. С друге стране, наше друштво уколико те не куди, онда те жали, а то је у овом случају такођер јако негативна компонента. Жене, жртве насиља не траже да их било ко жали, ни њих, ни њихову дјецу, оне су само у једном тренутку свог живота требале подршку или неке још увијек требају да прекину круга насиља, те да самостално наставе животе. Жене, жртве насиља су способне, јаке и храбре жене, које могу направити промјену, које могу обављати послове које воле, које могу самостално контролирати животе, бринути о дјеци, о себи, свему. Нема никаквог разлога да их се жали, ни њих, нити било које друге особе из магинализираних скупина.

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.