БУКА ИНТЕРВЈУ: Рајко Грлић, редитељ - Снимање филма је фаустовска игра с душом

Филм је дивна играчка. Ви живите животе својих јунака, с њима комуницирате, срећете током припрема филма на улицама људе који вам личе на ваше јунаке, крадете од њих покрете, ријечи, начин мишљења.

Kristina Ljevak / 14. децембар 2018

Foto: Tanja Draškić Savić i Manuel Angelini

„Читав живот сакривао сам се иза филмских јунака. Живио њихове животе и причајући њихове крио свој. Неиспричане приче остајале су у режијској биљежници као у некој добро зачепљеној боци. И одједном, вјеројатно у нади да ћу тиме олакшати повратак, одлучио сам ту боцу отворити“, пише у уводу „Неиспричаних прича“, важне књиге објављене у издању Хена.цом њен аутор Рајко Грлић, редитељ филмова који су обиљежили кинематографију земље које више нема.

„Неиспричане приче“, личну, професионалну и породичну биографију сложену као филмски лексикон Рајко Грлић представио је у Пули на Са(н)јам књиге у Истри, истичући као овај фестивал наставља велику фестивалску традицију Пуле, након што се онај филмски претворио у властиту супротност.
О томе како му је возач Јадран филма одредио професионалну биографију, генерацији редитеља прашке школе којој припада, годинама у којима је био избрисан из хрватске кинематографије и хватању живота који удјене у своје филмове говорио је у интервјуу за БУКУ.

Они који буду читали књигу сазнаће како вам је филмску и укупну животну биографију одредио један Ивица, возач генералног директора Јадран филма. Како бисмо будуће читатеље/ице додатно заинтересовали, можете ли нам рећи дио те приче везане за настанак првог филма „Куд пукло да пукло“.

Моја особна легенда каже сљедеће. Имао сам 24 године и на неком натјечају сам добио средства за играни филм. У Хрватској је тада најмлађи режисер који је дебитирао имао 45 година. Према томе, ја сам кршио сва правила реда и поретка уласка у кинематографију.

Отишао сам у Јадран филм који је тада био највећи продуцент у Хрватској, а вјеројатно и у Југославији, и предао сам сценариј, надајући се да ћу моћи разговарати с директором Сулејманом Капићем.
Он је само послао поруку након 15 дана и рекао да морам најприје добити рецензију умјетничког директора Федора Ханжековића, па да онда са мном, овисно о тој рецензији, може разговарати.

Тога нема у књизи, ово је додатак. Федор Ханжековић је био болестан, није га било преко мјесец дана, није се појављивао у Јадран филму и ја сам чекао, чекао и чекао. Да бих једног дана отишао на Горњи град, сазнао гдје станује, и сједио ваљда пред том кућом 20 сати да видим да ли он излази или не излази и у чему је цијели виц тога. На крају сам, два дана касније, позвонио на врата, отворила је нека жена која је ту очигледно спремала, и рекла је да је он болестан и да никога не прима. Ја сам доста безобразно као што то клинци ваљда могу, прошао поред ње и отишао до собе господина Ханжековића који је заиста лежао и рекао му – мени овиси филм о вама, о вашој рецензији. Ево сценариј, молим вас напишите рецензију да знам гдје сам. То је опет трајало мјесец дана, али је написао рецензију. Била је јако позитивна, али је задња реченица била – мало је чудно да се тамни облаци надвијају на град. Тако да је он одмах себе изузео из било каквих консеквенци тог филма.
Сазнао сам да је Сулејман Капић, директор Јадран филма почео читати тај сценарио, али да га је након пар страница бацио кроз прозор аута у којем су га возили. Био је то свијетло плави мерцедес. Кад смо га снимили и измонтирали, дошли су сви директори Јадран филма, унутра је ваљда било десетак директора, поред Капића је сједио његов шофер Ивица и кад је завршила пројекција, сви су гледали у Капића јер је од његове ријечи мање-више овисила судбина филма. А он се окренуо према шоферу Ивици и рекао – је ли се ово теби свиђа? Ивица је збуњено гледао и рекао – мени се то свиђа. То што се Ивици филм свидио, одредило је моју судбину. Да је Ивица рекао да се није то њему свидјело, данас бих вјеројатно био кровопокривач, кухар или нешто друго.

Касније, када сте почели освајали награде, а томе присуствовао директор Јадран филма Сулејман Капић, сазнали сте и шта је још, прије Ивице, било пресудно да уопште кренете са процесом снимање првог филма.

Било је то након пуно година, на Сицилији сам за филм „Само једном се љуби“ добијао „Тринацриу“, најзначајнију награду за умјетност коју Сицилија додјељује. Уручивала ми је Моница Витти, било је јако свечано. Сулејман Капић је дошао са мном и онда сам га питао шта га је то преломило, уз то да је бацио сценариј, шта га је нагнало да ми ипак да филм.
Рекао је: „То су биле мале паре, ти си био бесконачно упоран и мислио сам да је најлакши начин да ти то дам, ти ћеш усрати, па ћу те се ријешити за цијели живот.“
Ја сам са Сулејманом Капићем вјеројатно највећим продуцентом којег је Југославија имала, снимио седам играних филмова.
Не знам колико би ваше искуство послужило као савјет младим редитељима и редитељицама данас, с обзиром на то да су се околности потпуно промијениле и да важе нека сасвим друга правила. Нити постоје велике продукцијске куће налик некадашњим нити су на њиховом челу озбиљни људи, па ма колико били одани неком режиму.

Они су знали свој посао. То је велика разлика између социјализма и овог данас наци капитализма на свим овим територијама. Сада постављају све одане својим странкама. У 99 посто случајева, ти људи не знају свој посао.
Баш сам прије неки дан с једним доктором у Загребу о томе разговарао. Онда су постављали за шефове клиника докторе који су били у Савезу комуниста, али су прије свега морали бити врхунски доктори.
Морали су бити ауторитет у свом послу. Данас гдје год дођете, немате никакво повјерење у то да човјек с којим разговарате заиста зна свој посао. Можда и зна, али је тако обезвријеђено знање, тако су странке и странчице по свим државама то претвориле у неке пашалуке власти у којем они могу стављати од човјека на наплатној станици до потпредсједника државе све могуће људе који су блиски, лојални, рођаци... То елементарно повјерење у знање је нестало. Ја сам имао повјерење да Сулејман Капић зна свој посао. Он је мене могао одбити или примити, али ја нисам могао доводити у сумњу посао једног човјека који је био директор највеће продуцентске куће у Југославији и то је радио суверено.
Јадран филм је био највећи копродуцент америчког филма у Еуропи. То су били људи који су знали свој посао.

 

 

У том времену, о чему такође пишете, постојала је једна врста „раслојавања“ између двије генерације редитеља који су суштински били истомишљеници, а ријеч је о редитељима који су припадали „Црном таласу“ и вашој генерацији прашких студената. Нису вас доживљавали равноправним мислећи да се власт преко вас искупљује за оно што су њима направили. Али сте то „изразговарали“.

Да, ми смо се појавили, мада је мени јако тешко говорити у множини, свако од нас говори у једнини јер радимо различите филмове и живимо различите животе, заједно смо студирали и остали смо пријатељи што је велика ствар, тако да ово „ми“ и „ја“ повремено бркамо. „Црни вал“, тако проглашен од политике, био је вјеројатно највећи догађај који је кинематографија на овом тлу имала. Живојин Павловић, Душан Макавејев, Александар Петровић... били су вјеројатно најозбиљнији у ономе до чега је кинематографија стигла полако од својих почетака до касних шездесетих када су они дошли у пуну снагу.
Они су мање-више били дјеца комунизма, дјеца социјализма, која су из свог заноса видјели како то иде у кривом правцу и о томе су радили филмове. Радили су филмове о реалитету свога сна. Када је њих политика брутално скинула и када је пола њих отишло вани, онда се десио као ми зовемо „слатка Лепа Брен вал“, ти ружичасти филмови који су били весели и распјевани и држави је било јако стало да то преузме кинематографију. Али то није јако дуго трајало, имало је публику али није дуго трајало, и пред крај тог „слатког вала“ ми смо се полако докотрљали из Прага и почели радити своје филмове. И био је на почетку зазор црновалски према нама – да сад ми то снимамо а њима су то укинули као право. Ја сам изузетно цијенио њихове филмове и било ми је јако важно да то некако са њима очистим, ту сумњу да смо ми алиби државе према њима. И ја сам успио једну ноћ сједећи са Жиком Павловићем то очистити. До ране зоре (смијех). Постоје компромитирајуће фотографије, мислим да су у Илустрованој политици изашле, на њима смо нас двојица на поду након те ноћи.
И са Душаном Макавејевом нешто касније, код нас кући у Америци, гдје су они били наши гости, то смо исто полако и тихо изразговарали, тако да мислим да смо међусобно очистили те рачуне и некако ставили ствари на своје мјесто. И то ми је било бесконачно важно. Уз неколико људи као што је Бауер, као што је у Словенији на почетку био Штиглиц, то су ријетки људи које човјек жели да има као свог претходника. Кинематографија и филмови уопће настају из филмова. И врло је важно да иза себе имате некога кога цијените. Некога за кога мислите да је заиста направио нешто важно. Много вам је онда лакше направити сљедећи корак. Тако да сам ја направио неку галерију својих јунака у тој кинематографији и преко Мотовуна сам на неки начин им успио казати хвала.
 

Након Пуле и премијере „Чаруге“ па у наредних десет година, били сте избрисани из хрватске кинематографије и укупног друштвеног живота. Нико од ваших колега о томе није ништа рекао, осим Слободана Шнајдера који је том „случају“ посветио колумну.
Колико су таква искуства болна, не само професионално него и људски?

Ја сам отишао из једне кинематографије или као што је Берковић рекао – тебе су отјерали. То се исто десило и Лордану Зафрановићу и десет година ниједна сличица из нашег филма, ниједан фрејм није игран на телевизији и у кинима, избачени смо из енциклопедија, савеза умјетника, социјална осигурања су нам укинута. Било је то потпуно руско брисање. То да се ниједан човјек од филма у тих десет година није запитао зашто је такав однос према нама, то боли. Али ми смо од почетка имали ту неку судбину да смо ванбрачна дјеца хрватске кинематографије. Ми смо први који смо вани студирали. Ми једини тада нисмо прошли загребачку академију, сад их већ има неколико, нисмо прошли то да будемо са 25 година шести асистент, са 45 први асистент а са 50 да радимо први филм. Ми смо цијелу ту логистику и ритуал који је постојао у једној кинематографији заправо заобишли. Нисмо били претјерано вољена дјеца те кинематографије. Лордан је стално говорио – они су одахнули када смо ми отишли. Не знам да ли су одахнули. Човјек некако ружне ствари макне да би могао живјети. Деведесетих се овдје пуно ствари мицало из свијести да би се могло живјети. Тако да то јесте нешто што човјеку увијек остане, подозрење према такозваној критици, нема човјек претјерано озбиљан однос према њима. Али с друге стране врло рано научите да те некакве негативне енергије и непраштања су крајње непродуктивна. Не може човјек радити филм и при томе бити бијесан. Не можете ништа лијепо направити а да при томе из вас фрустрација говори. Погледајте ове националистичке филмове о Јасеновцу, те збирове страшних фрустрација које изгледају накарадно, монтипајтоновски идиотски, то су све ствари рађене из неке мржње и очаја. Не може се ништа створити из очаја.
Тако да сам ја то сигурно дубоко потиснуо, то сумњам да нестаје из човјека, али човјек дубоко потисне те ствари, покуша ићи даље.

Вас и вашу редитељску генерацију краси ауторска непоткупљивост и неспремност на компромисе, што су данас ријетке особине.

Ми смо врло рано стекли неку сигурност. Нама су велики фестивали на којима смо играли и награде дали једну клиначку сигурност. Ми нисмо, барем не ја, а мислим ни остали, сањали о великим свјетским славама, ми смо хтјели ту радити мале филмове. Радити компромисе било је крајње ван категорије размишљања. Нико од нас није хтио ићи у Холлywоод и радити филмове. Мене то, чак и кад сам био питан два пута, није занимало. Ми смо безобразно одбијали компромисе. И у филму, као и у животу мање-више, кад закорачите у компромисе, нема назад. Зашто су политичари у овим крајевима тако говнасти људи, ушли са сновима или без снова у ту професију, они у трећем дану почну радити компромисе и онда се распадну. И ви гледате распаднуте људе. Мислим да нам је 15 минута славе врло рано омогућило да не морамо у то улазити.

Па чак ни онда кад је пут до славе подразумијевао да се копије филма шаљу кришом у Цаннес, као што је био ваш случај.

Тада је цензура исто постојала, чак и формално постојала, али је постојао и друштвени осјећај о томе да треба имати мјеру. Ми смо схватили да са филмом прво морате отићи вани, на неки велики фестивал, добити добре критике, имати ту сигурност и онда се вратити. И морате имати гледаност. Вањски фестивали и велика гледаност је пратила филмове моје генерације. Ако је „Штефица Цвек у раљама живота“ имала милијун и 700 гледалаца у бившој Југославији, онда вам нико ништа не може. Политика је премудра у својој глупости да и се тукла с неким ко има велику популарност у кинима и ко је добио вани награду. То им не треба. И онда вас пуштају. Тако да смо масу ствари успјели јер се нису с нама боли пуно.

Осим што су ваши филмови били гледани и награђивани, чиниле су их и одличне глумачке подјеле. Тарковски у својим дневницима пише како никада није срео паметног глумца, осим једном кад се испоставило да је ријеч о редитељу. Вјерујем да ваша искуства нису таква.

Нису. Али то ми је жао јер је Ерланд Јосепхсон играо у три његова филма, а мислим да је према Ерланду имао велико поштовање. Ја мислим да су глумци огромно и можда најважније што филм има у себи. Мислим да по вјеродостојности глумца филм преживи или не преживи. Кад након десет година што сте га направили гледате филм, ако посумњате у вјеродостојност глумца, онда је филм мртав. Може имати најбољу причу, најбољу режију, најбољу сценографију, али ако лицу које је на екрану не вјерујете, све је мртво. Према томе мислим да су глумци бесконачно важни. Кад једном направите кастинг, а мени је то процес који траје годинама, тешко рађам и тешко се одлучујем за финални кастинг. Али кад се једном одлучите, то је филм. Та лица су то. „Устави“ је лице Небојше Глоговца и с њим ће то остати. И Ксеније Маринковић и Дејана Аћимовића. Та три лица су прича тог филма. Ја могу бити ту добар или лош, тај сценариј саставити овако или онако, али ако ви вјерујете тим лицима на екрану, онда је то филм који се вас тиче. Иначе вас се не тиче. Кастинг је суштински важан.

За улогу професора у филму „Устав републике Хрватске“ коју је на крају изузетно одиграо покојни Небојша Глоговац такође сте дуго радили кастинг и покушали са неким одличним глумцима и није ишло. Како препознате у некоме те могућности иако ни по чему не одговара представи о лику који би требао играти?

Он је све обрнуто. И то се зове контра кастинг. Кад тражите глумца који је сличан улози а не налазите, онда идете у потпуну супротност. Тражим некога ко ништа нема с тим. И видите да ли тамо лежи личност која би могла. И у том контра кастингу сам ја ишао према Небојши.

Вјероватно се то може увијек примијенити код великих глумаца?

Не, не, има сјајних глумаца који једноставно нису за нешто. Кад радите филм ви сте заправо огроман лопов који краде персоналити, краде душу глумцу. Снимање филма је фаустовска игра с душом. Крадете глумцу и пробате унијети у тај лик њега. Према томе страшно је важно ко је он, али не у смислу вањске појаве. Има пуно лијепих глумаца и лијепих глумица са којима човјек нема шта радити. На филму камера након двије минуте открије страшно окрутно да ли иза лица постоји нешто или не постоји.
Дивни људи могу бити празни и ничему не служити.
Заправо кад се дуго играте с глумцима, а ја се играм већ педесет година, онда схватите да вас само занимају људи који имају личност. И онда по тој личности чепркате и пробате извући колико можете ван. Али ако нема личности, ако је то празно, нема ни технике, начина и метода који би из тога направили добру улогу. Ви од лошег глумца не можете направити доброг. Нема материјала.

„Устав републике Хрватске“ коинцидирао је са додатним радикализирањем деснице, мијешањем цркве и државе у репродуктивна права жене, права истосполних парова... Колико овакав филм може послужити као друштвени коректив?

Филм не може ништа мијењати. Филм није револуционарно средство помоћу којег се мијењају друштва. Филм, колико год био масован и колективан и у прављењу и у гледању, он је разговор с појединцем. И тај појединац или појединка у томе могу препознати нешто што може комуницирати са неким његовим/њеним дијеловима душе. На тој комуникацији се може нешто освијетлити у човјеку. Може схватити неке ствари. Може помислити да може и другачије размишљати о нечему. Цијели „Устав“ је прављен да покуша у људима створити осјећај да тим наочалама клишеја којима гледају људе поред себе могу можда гледати и другачије. Можда човјек поред мене није само Србин или Хрват и није само четник или усташа, него је можда само људско биће, па да се иза тога проба видјети шта је. Према томе, филм је масовно комуникацијско средство које комуницира са индивидуом. И проба у њој потакнути нешто. Ако успије, дивно, ако не успије, није успио (смијех).

С Антом Томићем сте радили и „Устав републике Хрватске“ и имате изузетно успјешну дугогодишњу сарадњу. У којој фази је ваш заједнички рад на новом сценарију?

Ми смо у трећој руци сценарија, али ми не снимамо прије осме-девете, некада и десете. Али смо се јавили на натјечај да видимо да ли нас неко воли или не воли па ћемо даље.

Је ли снимање тек по десетој верзији сценарија једна од формула успјеха?

Да. Папир је нешто што трпи све, трака филмска не. Морате све што имате као сумњу, као покушај, пробати на папиру. На папиру се то може до бесвијести вртјети, и треба вртјети, чистити, бацат, писати... да се види да ли то на крају функционира. Снимање је племенити чин који томе даје душу али не мијења причу. Монтажа је дивна ствар, али она не може поправити то што сте снимили. То све лежи у сценарију. На крају ако добијете опет ту причу, након снимање и монтаже, онда сте сретни. Али то морам имати свој почетак и тај почетак мора бити јасан. Зато ми то дуго радимо, мучимо глумце, пробамо мјесец дана, након тога се пише још верзија. То је дуги процес да би нешто функционирало или барем да ми вјерујемо да нешто функционира.

Шта је кључно у комуникацији и сарадњи са Антом Томићем? Јесу ли то слични свјетоназори?

Не, него то да нас весели. Ми смо врло различити људи, из различитих средина, он је пуно млађи од мене, различитост је огромна. Пуно је више различитости међу нама него сличности. Али слично је то да нас још увијек весели. Ми то радимо сваких пар мјесеци, закључамо се негдје на десет до петнаест дана и то се ради од девет ујутро до шест-седам навече, то је, што би рекао Биллy Wилдер, рударски посао. И вас не весели човјек с којим сте 15 дана затворени у једној соби цијели дан, онда то нема смисла радити. Нас још увијек весели. Е сад, видјећемо, ја сам стар и мислим да је вријеме да станем, само не знам начин да станем.

 

 

Немојте то радити, довољно је што сто се самоиницијативно „пензионисали“ на Мотовун филм фестивалу.

Човјек мора знати кад треба стати, а ја још увијек нисам нашао начин да лијепо станем с филмом.

У књизи спомињете Толстоја који је тврдио да се све добре приче, и животне и филмске, могу свести на један од два обрасца: или човјек одлази на пут или је странац дошао у град. Ви сте и једно и друго. Гдје сте сада, и емотивно и суштински?
Научио сам у ових тридесет и нешто година мог дуплог живота, да је тамо гдје јесам, то мој живот. Не вучем с ону страну Атлантика мој бивши живот, нити онај од тамо овдје. Живим два живота што је дивно. Гогољ је рекао да треба живјети најмање десет живота. Ми у себи имамо пуно карактера и пуно верзија властитог живота. Тамо сам гдје јесам. Прекјуче сам дошао из Америке. Још увијек сам на јат лагу, али сам сад ту. И важно је да човјек живи свој живот пуним плућима. Па онда сједне у авион и има двадесет сати од дестинације до дестинације да се тај живот обрне. То је као у филмовима о старим поморцима који су имали у својим кабинама слику драге из луке у коју ће стићи (смијех). Тако се мијењају животи.

Вјероватно режирање филмова помогне да се уз постојећа два, одживи још неки од Гогољевих десет.

Да, то је неизмјерно, филм је дивна играчка. Ви живите животе својих јунака, с њима комуницирате, срећете током припрема филма на улицама људе који вам личе на ваше јунаке, крадете од њих покрете, ријечи, начин мишљења. Као дјеца која иду с мрежицама да лептире хватају, тако ви хватате живот и пробате га удјенути у своје филмове.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.