БУКА ИНТЕРВЈУ Вучић жуди да буде српски саборник, а Додик, колико год циркусантски изгледао, игра игру

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић из Београда каже да је састанак политичких лидера из РС са Александром Вучићем само продукт превелике жеље предсједника Србије да се позиционира као свесрпски ујединитељ.

Milovan Matić / 04. октобар 2019

Миливојевић је у интервјуу за БУКА портал коментарисао позив и долазак представника политичких партија из Републике Српске у Београд и њихов састанак са Александром Вучићем.


„Ми морамо да схватимо шта су ту Вучићеви лични политички интереси. Он има потребу, коју је задао себи као неку врсту мисије, да буде први саборник у српском народу. Он има ту сталну потребу да сазива, да саборује и да он буде тај који ће ујединити све Србе. На неки начин да на свој канабе, како је то некад Милошевић радио, приведе водеће политичаре из Републике Српске. Не само оне који су му природно дневни савезници, а то је власт у РС и Додик са својом владајућом коалицијом. Не смемо заборавити да је Додик био и савезник са претходним властима у Србији, па се чак и интензивније дружио са Борисом Тадићем. Други циљ Вучића је да поправи своју позицију у Србији, јер иду парламентарни и локални избори на пролеће. Вучић је свестан да је добар део бирачког тела у Србији, један до два милиона, пореклом са друге стране Дрине. И трећи разлог овог окупљања је латентна потреба Вучића да он буде тај који је предлагач најбољих решења за српски народ. Једноставно, Вучић има потребу да мањак оног што се условно речено зове национални патриотизам, апропо Косова, надомести тиме што појачава ту државотворну бригу за Републику Српску. Уосталом, његово бирачко тело чине већином људи који су национално јасно српски опредељени и он је често у недослуху са њима. И зато му и ова суитуација у РС, односно БиХ, дође као једна врста могућности да наткрили лоше потезе које је, према мишљењу његових бирача, повлачио у случају Косова.

 

У посљедње вријеме, Србија све више и финансијски почиње да помаже Републику Српску. Или је то сад постало много видљивије него претходних година?

 

То је такође нешто што је део захтева његовог бирачког тела. Увек имајте у виду да је, не само Војводина, која је након Другог светског рата насељена колонистима превасходно из БиХ, него и ове нове избеглице и прогнаници који су се досељавали у Србију, огроман резервоар бирачког тела и та његова брига за поједине делове у БиХ је његова потреба да докаже како он не брине о Србима у БиХ само речима. Али ми морамо рећи да је и власт Бориса Тадића чинила то исто. Можда се није толико хвалила. А да не говоримо о влади Војислава Коштунице, која је фактички частила РС куповином Телекома по цени која ни у сну није могла бити постигнута на тржишту. То је једна врста континуитета. Ми сада можемо да видимо цифре много конкретније, а то се чини због тога што је сад извесно да нема ништа од обећања Вучића када је рушио претходну власт да никад неће попуштати у преговорима са Косовом, него су спремни ратовати за Косово. Сад се политички прави нека врста бајпаса, да ће све што се губи на Косову на неки начин надокнадити у Републици Српској. 

 

То значи да је већина ових поступака Вучића заснована на личном интересу. Колико, са друге стране, од свега тога профитира и Додик, који је увијек знао искористити наклоност власти из Србије?

 

Када је реч о Додику, његова политика је једноставна. Он је увек уз власт у Србији. Не заборавите да је у време власти Тадића он долазио не само на све скупове, као што то ради код Вучића, већ су се они и приватно дружили, од слава до рођендана. То је покушај Додика да на себе пренесе део онога што је у овом тренутку Вучићева харизма у Србији. И обрнуто! Вучић користи оно што је Додикова харизма за онај део бирача у Србији који обожава Додика. Ту имамо парадоксалну ситуацију. Као што имамо енормно дивљење Вучићу од стране Срба у РС, исто имате и у Србији када говоримо о Додику. И то не само код Вучићевих гласача, већ добрим делом и код бирача опозиције. Гледајући из угла РС, Вучић је идеалан, а гледајући из угла Србије, Додик је идеалан. Према томе, то је један брак из интереса. Што би рекао Јосип Пејаковић, ја ту не бих потценио Додиков политички таленат, политичко знање и политичку прагму. Можете ви њега гледати овако и онако, као сировог политичара, али он је дефинитивно ишколован и у пракси политичар који је опстајао мењајући одела и политике. Зато њему није проблем да се прикачи на ту харизму Александра Вучића која му је наопходна да би поправио своју позицију у БиХ. Оно што је занимљиво код њега, за разлику од Вучића који и даље покушава да стоји на та четири стуба спољне политике, код Додика је све јасно. Оно што не сме Вучић да уради, да се веже за Русију, Додик је то урадио. А Вучићу то одговара, да преко Додика увуче више ту руску причу. Јасно је да Руси превише не верују Вучићу, а Додик је открио све карте и своју политичку судбину и судбину РС везао је за Русију. И у том погледу треба гледати ту потребу. Ма како то изгледало смешно кад ви гледате Додика, ма како то деловало кловновски и циркусантски, он ради игру. Није гадљив да одради онај мање чист део политичког посла. Па он је дошао и гласао на локалним изборима за скупштину града Београда и послао јасан сигнал да Срби из БиХ треба да подрже Вучића. Он је спреман да одрађује и ту врсту политичког задатка, па је зато и важан за Вучића.

 

Рекли сте да је Додик везао своју судбину и судбину Републике Српске за Русију. Колико то може да има негативне посљедице по грађане РС?

 

Ми тренутно имамо само два доминантна интереса која су видљива у БиХ. Ми читамо како се Америка понова враћа или ЕУ почиње озбиљније да третира БиХ. Да је ЕУ била озбиљна у својим намерама, она је могла експресно да убрза пут БиХ у ЕУ и данас не бисмо имали ове проблеме које имамо. Што значи да ЕУ никад није ни имала намеру да решава проблеме овде, па сад је задала неке периферне теме. Американци су због својих приоритета у свету заборавили на БиХ, а једина два играча која су латентно ту су Русија и Турска. Отопљавањем односа између ове две земље се отвара једно плодно тле. На крају крајева, ми имамо два патрона два конститутивна народа. Руси су патрон Србима, а Турци патрон бошњачком народу. И кад погледамо, можемо да видимо да Турска и Русија у БиХ не залазе једни другима у интересне зоне, све је то јасно подељено. Ми видимо те политичке чарке Додика и Бакира Изетбеговића, али нема мешања и преплитања, нити сукоба када су у питању интереси Турске и Русије. Ту постоји једна врста разумевања и ту игру је Додик препознао као игру у којој ће он отворити карте, као што је то урадио и Изетбеговић који је заштитник интереса Турске. Сад је ту остао тај мали простор где се поново покушавају угурати Вашингтон и Брисел, али бојим се да су они превише возова пропустили. Вашингтон је сад наступио са причом која ствара нове сукобе у БиХ, отвара питање НАТО-а, што је са становишта ЕУ периферно. Са друге стране, Русија и Турска су ти који гледају своје интересе и не ремете много оно што су интереси појединих народа у БиХ. 

 

И поред тих добрих односа Турске и Русије њихови главни играчи Додик и Изетбеговић,  који веома добро сарађују у остваривању интереса за своје међународне покровитеље, када на ред дође локална политика у сталном су сукобу. Шта је разлог томе и могу ли се грађани надати да уз овакве лидере и на оваквим поставкама БиХ може некад да профункционише?

 

Ја стално понављам, Дејтионски споразум је генијалан подухват покојног Ричарда Холбрука. То је мера компромиса и то је компромис у најбољем  и најгорем смислу речи. Дејтонски споразум је конципиран тако да нема ни апсолутних победника ни апсолутних губитника у грађанском рату у БиХ. У Дејтонском споразуму се ишло свима и низ длаку и уз длаку. Зато, ко год жели опстанак БиХ и мир у БиХ морао би да се врати на Дејтон који је одлично конципиран. Е сад, кад ја то кажем испада да сам на Додиковој страни, али ја сам то говорио и кад Додик није хвалио Дејтонски споразм. Сад је за њега Дејтон постао „свети Дејтон“, али као што знате, њему то није било свето крајем деведесетих, када је у то време добром делу бошњачке елите Дејтон био почетак и крај свега. Данас, на сцени ми имамо највећу странку у БиХ која сад у својој декларацији призива нову Југославију, која је одвела Бошњаке из те грађанске Југославије, уз објашњање да она не може функционисати јер су Срби већина и да би принцип „један човек један глас“ значио мајоризацију. Сад кад су Бошњаци већина у БиХ, сад би иста та странка овај принцип. То је немогућа мисија и то смо видели почетком деведесетих и на тај начин се БиХ руши исто као што се руши од оних који желе да отцепе неки део територије. Морамо бити реални када говоримо о овим стварима. Када говоримо о овој Декалрацији ми можемо слободно рећи да је то документ усмерен против БиХ. Наравно, то се може увек бранити тиме да је то реакција на оно што је чинио Додик. Али та врста зачараног круга је небитна. Ако тако гледамо, онда ћемо се враћати на СФРЈ, па на 45', па на 1918., па ћемо ићи вероватно све до Повеље Кулина бана и онда се покачити око тога да ли је ћирилица којом је писана српско или богумилско писмо. 

 

Али, колико са оваквим политичарима БиХ има могућност да профункционише, без обзира на којим принципима постављен био систем и државно уређење, када видимо да овдје константно имамо нове сукобе и неке нове теме које делегирају политичари, а које су усмјерене само на стварање тензија?

 

Сукоби међу политичарима се стално понављају, а декларација СДА је само посљедњи примјер. Кад би се задржали на њој, можемо да видимо да је њу писао неко ко жели да упире прст у око припадницима друга два конститутивна народа. То се константно дешава у БиХ. 

 

Колико онда такви политички лидери који се понашају на овакав начин могу да учине нешто за грађане, а колико желе да провоцирањем других политичких фактора изазову неку нову политичку кризу и тако направе један континуитет сукоба усљед чега је немогуће кренути напријед?

 

Тај вид зачикавања других народа и стављања прста у око је модус вивенди без којег они не би могли да опстану. Они тако појачавају свој капацитет у бирачком тијелу. Декларација СДА је изазвала једну врсту одушевљења код бошњачког бирачког тела, као што ће одговор Додика изазвати у Републици Српској одушевљење. Политичке елите нажалост управљају вољом бирача. БиХ је у неком претпотопском развоју демократије у најбољем смислу речи. Има још једна ствар која је битна. У БиХ је све покушано. Пошто су ти који утичу на дешавања у БиХ и са запада и са истока све испробали, мислим да они који се зову ЕУ и према којима сви грађани БиХ стреме, треба да охрабре ту причу. Ако је ЕУ могла примити ради политичких интереса НАТО-а чопоративно земље бившег варшавског пакта, а да не говоримо о Бугарској и Румунији, зашто то ЕУ не би урадила са БиХ, ако жели да је заштити? Али она то не жели. И ЕУ одговара нека врста отвореног конфликта овде где ће се манипулисати и једнима и другима и трећима. Оног тренутка када би БиХ ушла у ЕУ, она би била зацементирана као држава или државна заједница и све ово око чега се сад воде борбе би било небитно.


 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.