БУКА ИНТЕРВЈУ Зијах Соколовић: Људи су на Балкану превише троми, премало се крећу и скучено размишљају

Разговарали смо са легендарним Зијахом Соколовићем, југословенским и босанскохерцеговачким глумцем и режисером, уз чије су представе, филмове и телевизијске емисије одрасле многе генерације у бившој Југославији.

BUKA portal / 25. октобар 2019

Foto: Buka

У новембру прошле године Зијах Соколовић обиљежио је 50 година свог стваралаштва, а данас живи и ради на релацији Беч, Загреб, Сарајево и Београд. У педесет година своје професионалне каријере, стварао је у многим градовима и државама и прешао на хиљаде километара, па је кретање, и физичко и умно, тема којом започињемо разговор.   

„Мислим да се љубав рађа из кретања. И да, оно што је елементарно за сваког човјека, то је помјерање из једне тачке у другу тачку. Као што је джогинг, као што је одлазак на викенд, као што је путовање или као што је путовање у умјетност. То рађа одређену врсту серотонина, енергије, да се дате околности у одређеним просторима посматрају другачије. Ако сте у једном простору и не крећете се, било које врсте, духовном или физичком, ви се навикнете на тај простор и почињете да га негирате или прихватате у тим оквирима. Сигурно да људи који живе у просторима гдје је кретање у оном симболичном смислу лакше и једноставније другачије посматрају свој живот и дате околности у којима живе. Оне средине које су затвореније, гдје је кретање сужено, гдје нема дијалога, ни са простором, ни између других средина, него сами са собом, онда су реакције врло скучене и врло ограничене.“  

Кретање је слобода, а свако онемогућавање кретања је губитак те слободе. Али шта ако људи не осјећају потребу да се крећу, да изађу изван средине у којој живе?  

“То јесте једна врста болести, која се рефлектује на разне начине, било у менталном или физичком смислу. Али сматрам да човјек не мора да се креће из свог простора уколико интензивно конзумира умјетност и креће се кроз умјетност у све различите просторе, да гледа филмове од Ирана, Бугарске, Турске,  Америке, Француске, да слуша пјесме и на француском и на чешком, норвешком, а не само оно што је њему дато у том малом простору у којем прима исте информације. Зато што то доводи до једне потпуне амнезије. Човјек је биће које живи на основу дијалога – што је основа позоришта – кроз дијалог развија неку своју личност тако да можемо рећи да је много људи, због некретања, на истом оном стадијуму на којем су били прије десет, петнаест или двадесет година.” 

Колико ви као глумац можете понукати људе, помоћи им да се покрену? 

“Увијек постоји 101. гледалац који све разумије и 101. због којег треба играти. Ја се не оптерећујем тим да ли је то њих апсолутно промијенило, или их није промијенило, да ли су нешто схватили или не. Та моја репродукција умјетности, ако говоримо о глуми, мора да постоји и не смије престати, и не смијем ни у једном тренутку свог живота да се питам да ли то вриједи или не вриједи – вриједи, тако ја размишљам. И од момента до момента се стално тиме тјешим, зато што глуму нисам ја измислио, него неки људи прије. Људи хиљадама година вјерују у глуму и у глумца као човјека који може да пренесе неку мисао и осјећај, и ја сам потпуно посвећен томе.“

 

 

Потенцирате индивидуалност, да човјек има само један живот, да треба много више рачуна да води како ће га проживјети,  како ће слушати поруке које добија из медија, из политике, да се према њима одређује много одговорније и озбиљније. Људи због ситних материјалних интереса заборављају то Ја, иду у странке, религију или шта већ… Да ли примјећујете да та врста индивидуализма углавном изостаје, људи као да се плаше индивидуалног, да се оплаше себе, и као да су све спремнији да се придруже тим колективитетима и да тако функционишу?

“Ако гледамо кроз позориште и кроз Шекспира, рецимо, онда се ништа у цивилизацији човјечанства није промијенило, све је остало исто,само што ово сада ми доживљавамо и мислимо да је сад најважније, најбоље, најтеже, најљепше или најгоре. Али то је само дио неког времена кроз које цивилизација, односно ми као бића пролазимо. Мислим да, у том контексту гледано, без обзира на околности које се догађају било да су оне доводене ратом, капитализмом, социјализмом, уређењем или вјером, човјек мора некако да потражи себе у том простору, зато што ја од јуче нисам и не би требало да будем исти као данас, у неком свом размишљању. Моје перцепције свијета требало би сутра да буду другачије у односу на ово сад. Зато што бих желио да кроз те перцепције упознам овај свијет, у свој његовој разноврсности, и у трагичној и у комичној. И та знатижеља ме мијења и промијенила ме много. То истраживање и одлазак у нешто што је непознато или другачије, или кретање, довело је до тога да сам се ја стварно промијенио и да сам почео да волим неке ствари, што у животу, што у умјетности, за које сам вјеровао да ми никад неће бити блиске.”

Зашто је људима овдје толика препрека да мисле другачије? Овдје људи често лупе шаком од сто, кажу 'ја мислим исто, ја се нисам промијенио ни педаљ'? 

“Оно што би можда било објашњење, то је рат који је био и наравно да је узбуркао људе у сваком погледу. Људи су  се реално сусрели са људском природом, у свој њеној крвавости, агресији, негативном контексту и наравно да их ухвати страх од тога да ће доживјети то што је реално у људској природи. И наравно да су у том страху, који је био континуиран у средствима информисања, изгубили тај лични осјећај сигурности и да тешко хватају корак са њом, а онда та врста система као што је национализма или популизам, као нека врста болести, даје им за право да у оквиру те своје болести имају свој ситна мала права која доказују њихов идентитет  или доказују њихове карактерне особине, које су задане временом и ситуацијом у којој живе,  а то су, рецимо, одлазак у странке, одлазак у национализам,  у негирање, мржњу, рушење нечега што је супротно  или другачије од онога како ја мислим. 

Ако је Шекспир тако фатално прецизно описао, прије толико година, вријеме у којем ми сада живимо и ако је то све мање-више исто у односу на друштвене околности и живот тада, да ли је то мотивација и за једно и за друго, за одустајање, ако је све увијек исто, или за још више рада, да се утопијски надамо да ће нешто бити боље? 

“Можда би човјек и мога да пређе ту границу, али је можда, условно речено, та материјална препрека која их зауставља. Друга је компромисна, да иде линијом мањег отпора, што је лакше, једноставније, а оно чега није свјестан је то да је систем који је покренуо ту врсту комуникације или те ратове и такве односе, он консеквентно и даље ради на томе да не би изгубио позицију, што значи да ми свакодневно имамо вијести о катастрофама, о времену, црвени аларм, жути аларм, зелени, биће вјетар од 200км/х, тамо се аутобус срушио, тамо су погинули ови, тамо су погинули они, овако ће изгледати будућност… Људи су заокупљени општим стварима, не виде себе, губе се у томе... 

...Систем који организује те људе врло лукаво, преко представника тог система, сваки дан каже шта би они требали да мисле, и како да мисле. И уколико људи почну да заборављају, онда се те медијске информације појачавају сваки дан. Ако не знаш шта да мислиш, онда прочиташ новине и то је твоје мишљење о свему што је твој проблем, чак имаш и хороскопе у којима можеш из дана у дан да гледаш кад си сретан, кад си несретан. И још ако ти и предсједник државе каже кад да будеш сретан, онда је то дан ишчекивања, кад ћемо се искрцати у Нормандију. То јесте природа човјека и, ако повежемо тај живот, можемо доћи до оног универзалног, да је трагедија и комедија нешто што је јединствено, зато што свака комедија проистиче из трагичности човјекове и свака трагичност проистиче из комичности. Она најљепша врста хумора долази из односа до саме трагедије и потреба људи да данас одлазе у казалиште, позориште, да би доживјели нешто комично је једна трагична потреба да било шта што може деструктивно да уништи овај облик живота, да се томе насмију.” 

Пуно путујете широм регије, колико се смијемо, јесмо ли заборавили да се смијемо, како вам изгледамо? Изводите представе које сте изводили и прије рата, да ли реагујемо на исти начин, на исте представе?  

"Представу Цабарес Цабареи изводим већ 25 година и Играм по свим просторима, са истим успјехом и истом гледаношћу. Узмимо Загреб, Љубљану и Београд, то траје десет година, то је 200-300 представа у сваком граду, сваки мјесец једна представа и све су распродане. Мислим да из тог предзнака, кад гледаоци иду у позориште у Словенији, иду из предзнака ‘моја држава, моја дежела’, у Хрватској је ‘лијепа наша’, из тог угла посматрају свијет. А кад идете тамо источно до Београда, онда је ‘велика’. Из тог контекста посматрају сваки појединачни свијет који им се даје из позоришта и ту се крије различитост у посматрању и разумијевању општих људских реакција. И кад говоримо о Цабаресу, без обзира што играм на свом језику, и четири године у Љубљани, у Словенији, људи гледају ту представу на мом језику и ове старије генерације то у потпуности разумију, ове млађе можда не сасвим." 

 

 

У једном интервјуу сте рекли 'весели ме како Босанци посматрају свијет из свог нереда у којем живе'. Ми и даље мјеримо свијет по себи, Иидаље ћемо говорити за Скандианвце да су досадни, хладни, или за било које друге уређене системе, тражићемо им хиљаде мана, а овдје се никад нећемо понашати тако како се понашамо када одемо да живимо и радимо у те земље. Врло брзо почнемо да живимо по тим правилима. Зашто се овдје супротстављамо реду, правилима? Заобилажење правила сматрамо својом вјештином, а нисмо свјесни колико тиме губимо. 

"Када смо направили представу Демократија, која је сад хит, нисмо је ни хвалили ни критиковали, само смо објаснили људима шта демократија јесте. И има реченица у тој представи – писао сам текст - која каже да демократију може да изграђује само онај човјек који зна основне елементе или принципе демократије, онај који не зна не може изграђивати демократично друштво, што значи да би ми изграђивали своје друштво овдје у односу на Шведску, Норвешку или на Запад, ми морамо бити свјесни шта желимо од свега тога и на који начин бисмо то жељели да направимо. Пошто сами нисмо свјесни како бисмо то друштво направили, у ком правцу, онда је довољно да га критикујемо, да имамо тако један духовит однос, а кад дођемо тамо, прихватамо та правила, зато што је неко други та правила организовао и моје је само да их поштујем. А овдје нисам сигуран кад бих их направио, да бих их поштовао,  јер ни они који су их направили не поштују те основне грађанске принципе. Мора постојати идеја због чега се крене у тако нешто. Ако би по Чехову и по Шекспиру гледали због чега се нама ово догодило, ми бисмо врло јасно дошли до одговора ко има аспирације према овом простору и чије су аспирације активне и посљедице тих његових жеља и аспирација. И све ово што се нама догађа, ми смо жртве одређене идеје, с тим што већина људи који пристану на ту идеју имају корист од ње, прво материјално, егзистенцијално, и онда постану припадници те идеје, вјерујући више у њу него онај који ју је покренуо као такву. А онда људи који живе у свему томе не разумију зашто им се то догађа и ова повијест, историја која нам се догађа је врло банална. И кад се буде писало за 100-200 година, можда ће бити једна реченица 'хтјели ови да дођу, ови им нису дали, тачка'. А они су ратовали да би та идеја дошла, а идеја је била нереална." 

Је ли ово све што нам се дешава посљедица тог непоштовања правила? 

"Она која су била су мање-више природом нестала. Рецимо, сви који су били су отишли. Дошли су нови. Они не знају како је било, једино што могу да направе је свој систем, у којем ће се најбоље осјећати. Зато се ове средине не могу тако брзо развијати, јер им треба тај временски простор, да њихова дјеца и од дјеце дјеца, који су дошли у нове просторе, морају да се адаптирају да би изграђивали неку грађанску државу, ако је можемо тако назвати. Као што и нама који смо отишли вани, тек наша дјеца треба да успоставе прави систем, да разумију гдје живе и да граде тај систем. Ја сам већ хендикепиран, нити сам могао научити језик тако добро, нити сам разумио капитализам као такав, нити околности у којима сам се нашао. Прво, године, друго обавезе, и сав тај хаос који се догодио. Оно што је разлика између моје дјеце која живе у Аустрији је што тамо правила постоје већ десетинама, стотинама година, која се морају поштовати, а овдје се тек требају успоставити правила која ће третирати и односити се на појединца као члана ове заједнице, а не на групу или на масу, на народ, нацију или вјеру. И у том је тај сад губитак времена у свему томе. Тако да сви они који не припадају маси су изгубљени, а они који припадају тек ће се изгубити." 

Рекли сте да треба да прође неко вријеме да се ствари успоставе, учине бољим, да дођу нека нова дјеца, да заволе овај простор и да почну да се боре се за њега, на један бољи и племенитији начин и да учине ова друштва срећним. Да ли мислите да је овај простор вриједан те борбе?

Да, свакако. Оно што је сигурно је да је овај простор равнотежа једном другом простору.  Овај простор и ово вријеме су изузетно драгоцјени за све друге просторе и друга времена која ће доћи и равноправно је у свему, можда не у економском смислу, али поставља се питање шта је економија данас, која врста богатства је потребна да би нека држава била богата. Да ли су људи у тој економски богатој земљи срећнији од нас или нису? Сваки човјек сам за себе мора да пронађе свој ниво у овом тренутку у којем живи, таквом какав јесте, као што су Шекспирови јунаци живјели у своје вријеме и имали своје личне односе.     

 

Погледајте цијели разговор:
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.