БУКА ИНТЕРВЈУ: Национализам деведесетих је донио смрт и патњу невиних жртава

Национализам деведесетих је донео смрт и патњу невиних жртава. Осим тога, он је створио шест нових држава у којима је квалитет живота гори него што је био у Југославији и које ни данас још увек не могу да се опораве од последица рата.

Maja Isović Dobrijević / 03. јун 2019

Foto: Privatna arhiva

Олга Николић је истраживачица на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду и докторанткиња на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Основне студије филозофије је завршила у Београду, а мастер студије на Институту за филозофију, на КУ Лувену. Главне области њеног интересовања су феноменологија, филозофија науке и друштвена и политичка филозофија.

Са њом за портал БУКА разговарамо о постјугословенском друштву, проблемима држава које су настале распадаом Југославије, југоносталгији И другим темама.

Олга, имајући у виду постјугословенско друштво, које проблеме бисте издвојили као највеће, како се са њима суочити?

Корумпиране државне институције у које грађани немају поверења, спрега политике и криминала, привид демократије, уништавање јавног добра, затим економски проблеми: незапосленост, сиромаштво, што је повезано са неконтролисаним отимачким капитализмом, укидањем права радника и одузимањем базичног достојанства запосленим грађанима, затим неслобода медија, фабриковање истине, одсуство јавног простора за демократски разговор о друштвеним проблемима и могућим решењима, и у крајњој линији одсуство мотивације грађана да се ангажују на побољшању друштва. Имати новац и бити близак властима, имам утисак да су то вредности којима се у данашњем друштву највише тежи на овим просторима јер обезбеђују сигурност.

Како решити тако дубоке проблеме? Сваки од проблема захтева ангажман, стрпљење и повезивање. Добар почетак је макар мала грађанска иницијатива, али са јасним циљем да се скрене пажња на проблем и да се учини нешто конкретно.

Какво Ви гледате на вријеме бивше Југославије, чини ми се да се тај период данас превише романтизује, да ли је све било тако савршено како се сматра?

Идеје заједништва, социјалне једнакости и самоуправљања видим као изузетно прогресивне. Као експеримент у стварању наднационалне заједнице, Југославија заиста јесте била претеча Европске уније. Међутим, с друге стране, релативно брзо се власт консолидовала у диктатуру, самоуправљање је постало пука флоскула, а Југославија је у начину на који је била подељена већ садржала заметак национализма који ће је касније уништити.

Мислим да нам је потребан објективнији приступ историји Југославије од тренутно доминантне негативне слике о једној утопији која је просто морала да пропадне, или о машинерији дизајнираној за тлачење овог или оног народа. Мислим да би писања историје Југославије требало да буде заједнички пројекат историчара из свих бивших република. Ми још увек на овим просторима немамо консензус око чињеница, а камоли око тумачења чињеница.

Национализам је нешто што буја на овим просторима од почетка деведесетих. Да ли нам је национализам донио ишта добро?

Национализам деведесетих је донео смрт и патњу невиних жртава. Осим тога, он је створио шест нових држава у којима је квалитет живота гори него што је био у Југославији и које ни данас још увек не могу да се опораве од последица рата. Дакле, мислим да није донео ништа добро.

Поставља се питане зашто национализам и даље има толику снагу. Томе доприноси осећај сигурности и припадности кроз идентификацију са народом и нацијом, који ојачавају историјски наративи о заједничкој прошлости, често романтизовани и митологизовани. Етнички национализам је идеологија у којој је етнички народ примарни политички субјекат. Идеја националне државе је првобитно била повезивана са ослобођењем од феудализма и колонијализма и са правом народа на самоопредељење. Међутим, данас у свету који омогућава много већу мобилност популације, традиционални национални идентитети трпе притисак, што производи страх који се пројектује на оне друге који наводно угрожавају права „нас“ као доминантног народа на територији, одузимају нам простор за живот, радна места, не поштује исте вредности као ми, итд. Тако настају посебно опасни облици национализма, који активно позивају на насиље против замишљених непријатеља. Нажалост, национализам има јако залеђе у начину на који се традиционално схвата и како функционише међународна политика. Док год буду постојале националне државе, постојаће и опасност од националистичког насиља.

Кад говоримо о национализму, ту је увијек у уској вези религија. Како гледате на тај однос религије и политике код нас?

Религија на овим просторима може да игра позитивну улогу уколико је основна порука позив на мир, љубав и поштовање према другима. Међутим, она такође може бити злоупотребљена за оправдавање насиља и на знак такве реторике треба да нам се укључи лампица за аларм.

Колико смо данас оптерећени прошлошћу, бременом рата деведесетих, па и ранијих година. Можемо ли оставити прошлост иза себе и гледати према будућности?

И даље смо превише оптерећени прошлошћу, а ситуацији уопште не помаже став и реторика наших политичара. Није се довољно урадило на помирењу, потребна нам је активнија политика пријатељства у свим земљама региона, искрена жеља за помирењем и искрено поштовање према свим жртвама. То је нешто што такође долази са временом, а ране рата су и даље доста свеже.

Морамо да будемо окренути и ка прошлости и ка будућности, јер се прошлост не може напросто игнорисати и заборавити, а што се будућности тиче мислим да нам свима требају боље институције, бољи закони, боља економска решења, и да се морамо вежбати у томе да поново постанемо способни да их замишљамо, да захтевамо боље, и да преузимамо одговорност уколико видимо злоупотребу положаја, кршење закона и етичких, људских принципа.

Који је прави начин суочавања са прошлошћу? Суочавања које ће нам показати прошлост, у којој можемо да се огледамо, да нешто научимо, да не правимо исте грешке у садашњости и будућности?

Да поштујемо све жртве, да не правимо исте грешке, да не митологизујемо сопствену историју него да се потрудимо да проверимо и сазнамо чињенице, што је и велика одговорност историчара. Историчари би требало да буду свеснији своје одговорности у начину како представљају догађаје и колико то може да утиче на разбуктавање мржње или пак на процес помирења. 

Можемо ли се борити против „културе лажи“, како видјети оно истинито, оно што се крије иза те кринке?

Да, кроз здраву дозу скепсе према свему што се представља сувише острашћено, или звучи сувише добро да би било истинито, или није поткрепљено изворима, тако што ћемо се увек потрудити да чујемо, прочитамо, сазнамо и другу страну приче. Треба да будемо пажљиви када бирамо којим медијима и изворима информација ћемо веровати.

Земље регије дубоко су традиционално и патријархално устројене, иако се друштвени системи мијењају, године и деценије пролазе, а информатичко и технолошко доба увелико је наступило. Како то да није дошло до промјене када су у питању владавина традиције и патријархата?

Мислим да долази до постепених промена, упоредите положај жене данас и пре 50 или 80 година. Културне промене су споре, трансгенерацијске, али напредак ипак постоји. Мислим да пут ка женској еманципацији треба да иде преко образовања, дакле кроз охрабривање девојчица да се образују, да мисле својом главом и да развијају самопоштовање. Нажалост, само образовање је такође у кризи, што је такође повезано са горњим проблемима, јер је тешко уверити децу у значај образовања, ако високообразовани не могу да нађу посао, ако се посао добија преко везе, ако се дипломе могу купити и ако се ни на нивоу самих школа и факултета задатку образовања не приступа довољно озбиљно.    

Живимо у друштву спектакла, реалитy емисија, црних хроника, шокантних прича. У којем моменту се изгубила „нормалност“? Конзументи медија као да жуде за што скандалознијом информацијом, док их питања корупције друштва, економије, културе не занимају.

Нормалност се обично губи у тренуцима кризе, када се уруши до тада стабилан систем норми, правила, вредности које делимо са другим члановима нашег друштва и који нам помажу да разумемо себе, друге и наше окружење. То је нешто што се догодило са распадом Југославије.

Оно што спомињете као друштво спектакла је светски феномен. Лакше је искључити мозак и гледати емисију која од вас захтева само да конзумирате. Лакше је добити површне одговоре или инстант задовољити трачерску радозналост пикантном информацијом. Лакше је и произвести такав садржај него озбиљну истраживачку емисију или рад. Један вид ангажмана би стога могао бити да се потрудимо да активније размишљамо о садржајима који нам се пласирају и о томе како испуњавамо сопствено време.   

За крај, имате ли неку поруку нашим читаоцима, како да буду оптимистичнији у свијету који је заборавио на обичне људе и њихове минималне потребе...

Порука је да ако хоћемо бољи свет за све нас, морамо да се заједо потрудимо да га створимо, корак по корак.

 

 

Разговарала Маја Исовић Добријевић

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.