БУКА ТВ: Бихаћ, заборављени град миграната (ВИДЕО)

Од почетка 2018. године у БиХ је дошло преко 26 000 миграната. Њихове приче су потресне, а потребе једнаке.

BUKA / 04. јул 2019

Foto: BUKA

Само желе живот достојан човјека и зато настоје прећи границу. Ипак, њихово масовно кретање оптеретило је највише Бихаћ и Унско-Сански кантон. Док с једне стране градоначелник града поручује како се не могу сами носити са овим проблемом, мигранти само желе отићи даље што прије, без проузроковања проблема. У разговору са мигрантима, један од њих за БУКУ говори:

“Док сам био у Бугарској у кампу, тукли су нас и одвајали од дјеце, а онда поново након тортуре враћали. Узели су ми новац и све што сам имао. Када сам ушао у БиХ осјетио сам шта значи људскост. Стигао сам у Бихаћ“.

Покушао је прећи границу девет пута и ниједном није успио. Преко планинских путева успио је ући километар у Хрватску, али су га депортовали. 

 

 

Слично искуство је имао и други мигрант који наводи како је отишао из Ирана ради немогућности остваривања основних људских права.

„Кажу нам не могу нас примити јер смо Курди. Праве разлике међу људима због религије, језика, а то стварно мрзим. Волио бих дочекати свијет у којем се људи неће дијелити због боје коже, религије, језика и свега“.

Ипак, без обзира на високи ниво разумијевања за мигранте и њихову ситуацију, грађани Бихаћа су чини се препуштени сами себи у овој ситуацији. Градоначелник Бихаћа Шухрет Фазлић за БУКУ говори:

„Овај посао је спао на Унско-Сански кантон и то на град Бихаћ. Персонално ако гледамо ову причу тренутно ову ситуацију носе три човјека у кантону, премијер кантона, комесар полиције и и градоначелник града“. Он додаје како нема апсолутно никакве надлежности и да су од рпвог дана помагали, јер су се могли сви поуистовијети са ситуацијом у којој су и сами били у блиској прошлости избјеглице. Ипак, увјерен је да није ни крив ни дужан да се сам носи са овим проблемом, баш као ни град Бихаћ.
Искрено говори:

 

 

„ЈА НЕ ЖЕЛИМ МИГРАНТЕ У БИХАЋУ ЈА ИХ НИСАМ ДОВЕО, ТРЕТИРАМ ОВО КАО ЕЛЕМЕНТАРНУ НЕПОГОДУ, ИМАМО ПРОБЛЕМЕ.  Протествовао сам у Сарајеву, тражили смо одговоре и на ванредним сједницама, али онда сам схватио да Вијеће министара и Вијеће сигурности уопште немају стратегију за то“.

 

Додао је пак како постоје шансе, које жели да искористи, уколико неко школован и стручан жели да остане. Међутим, искуство мигранта, који се налази на овом подручју већ дуже од 9 мјесеци и који је компјутерски техничар свједочи другачије. Он за БУКУ о свом искуству говори:

 

„Моја супруга је инжењерка и обоје смо покушавали пронаћи посао. Дали су нам жути картон и продужили га касније. Међутим и даље немамо посао. Хтјели смо да радимо како бисмо штедјели новац, имамо малу бебу, која се родила овдје у БиХ. Можда јој затреба лијек, а ја немам довољно новца за то“.

 

 

Он додаје и како су два пута враћени са границе са Хрватском, а жеља им је да оду у Италију или Нјемачку. Упркос томе што су људи веома љубазни према њима, главни проблем му је то што и даље немају посао. И управо то показује да и у мигрантској скупини постоје огромне разлике у профилима људи који долазе, али и одлазе из БиХ на свом путу ка бољој будућности. Недопустиво је генерализовање. О томе говори и Доријан Класнић из УНХЦР-а који за БУКУ говори_ „Врло је важно не доживљавати мигранте као хомогену скупину, већ као мјешовиту  групу појединаца који су ту свако из својих разлога и потреба. Оно што је мандат УНХЦР-а јесте да помогнемо људима који бјеже од рата, прогона. Тренутно у БиХ биљежимо око 1600 оних који су затражили међународну заштиту, односно азил“.

Додаје како се рјешење овог проблема треба заиста тражити у регионалним и ванрегионалним  договорима. Упркос чињеници да миграције на подручју Унско-Санског кантона стварају проблеме, Класнић закључује да је кључно наћи легална рјешења како бисмо те људе ишчупали из опасности кретања преко минских поља, кретања помоћу кријумчара. А права конкретна рјешења, како додаје треба тражити у земљама поријекла. 

Мигрантима се у оквиру партнерске организације „Ваша права БиХ“ пружа и бесплатна правна помоћ. Активисти ове организације за БУКУ поручују: „Пружамо им правну помоћ у процесу тражења азила. Проблеми са којима се сусрећемо су прије свега спорост правног система. Министарство сигурности већ дуже вријеме није регистровало поједине кориснике“.


Ипак, оно што их радује јесу већински позитивне коментаре на рачун града и људи из организације који активно покушавају створити нормалне услове за њих док су ту. О условима смјештаја за БУКУ је говорила координаторица центра СЕДРА, Наташа Омеровић:

 

„Пуни капацитет центра је 420 кревета, а тренутно смјештамо 305 лица. Постојимо већ шест мјесеци и како вријеме пролази, тако нам се изазови мијењају. Сада је највећи управо координација и правовремена реакција на потребе центра. Оно што је познато свима јесте да доста дјеце већ иде одавде у школе, а вјерује да је врхунац њихове интеграције у друштво радост друге дјеце у школским клупама“.

 

 

И док с једне стране дјеца радосно прихватају своје нове школске другаре, мигранти овдје проузрокују и негативне ситуације, јер се ради сигурности онемогућава слободно организовање одређених догађаја. Тако нам за БУКУ, активиста Аднан Мекић говори:

„Ова нова ситуација је као елементарна непогода. Ми нисмо били спремни на то. Тренутно нисам оптимиста, јер ја као туриста не бих желио бити у граду у којем се овакве ствари дешавају. Нас нико не пита како је нама. Мени је тренутно упитно одржавање државног првенства БиХ у брдском бициклизму, које се овдје одржава традиционално, јер се налази на тој рути“.

Закључује да колико год желе помоћи, мисли да је превелик број људи и да једноставно нису у стању. Узроке револта грађана, новинарка Ниха Джанић види у томе што се све концентрисало на само једну регију те за БУКУ говори:

„НИГДЈЕ У ЕВРОПИ ЈЕДАН ГРАД ИЛИ ЈЕДНА РЕГИЈА НИСУ ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ ДА СЕ НОСЕ СА ОВИМ ПРОБЛЕМОМ КАО ШТО ЈЕ КРАЈИНА. ЗАТО СУ РЕВОЛТИРАНИ ГРАЂАНИ, А НЕ ЗБОГ МИГРАНАТА САМИХ ПО СЕБИ“. 

 

 

И док су револтирани грађани с једне стране уплашени, забринути или изненађени развојем ситуације, мигрант и даље желе само једно. Прећи границу и отићи даље. Један од њих је покушао 18 пута прећи границу, разбили су му телефон, претукли га. Неки од његових познаника су умрли покушавајући преко планина или ријека отићи, а ситуација се не побољшава. Мигранти су чини се препуштени сами себи, баш као и кантон, који упркос свим напорима и вољи грађана једноставно не може сам. А то им на крају остаје и заједничка нит, која их спаја упркос свему што их раздваја. Блокираност у безизлазности апсурда живљења у БиХ.

 

 

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.