БУКА ТВ: Интервју са Ајном Јусић, дјевојком рођеном након силовања њене мајке у рату

Током рата у БиХ силовано је између 30 000 и 50 000 жена, дјевојчица и мушкараца. Као посљедица таквих ратних злочина, рађала су се дјеца.

BUKA / 29. јун 2019

Гошћа уредника магазина БУКА Александра Трифуновића је Ајна Јусић, дјевојка рођена 1993. године у сигурној кући, као жртва силовања њене мајке у рату. Њена мајка је тада имала 22 године.

Ајна је за своје поријекло сазнала као дијете, прије једанаест година, и било јој је потребно дуго времена да нађе начин да се носи са болном истином. У том процесу имала је и стручну психолошку помоћ, а са својом причом у јавност је изашла прије годину дана, у жељи да помогне другој дјеци и њиховим мајкама који дијеле слично искуство. 

“Колико год болно било причати о овоме, то има свој циљ, мислим да нема више смисла да мајке и дјеца живе у том свијету срама које је друштво наметнуло само зато што је жена преживјела силовање”, каже Ајна, додајући  да се управо због тога данас бави овом проблематиком у оквиру организације Заборављена дјеца рата. “Желимо да донесемо промјене, не само због мене и због моје мајке, већ због дјеце која се широм свијета рађају као посљедица силовања, да њихову будућност учинимо барем мало свјетлијом и љепшом.” 

Ајна и њена мајка годинама су трпјеле вријеђање, насиље и уопште окрутан однос друштва према њима. Одсуство системске подршке женама које су претрпјеле силовање у рату, оставило их је на милост и немилост друштву које није показало разумијевање и емпатију.

“Наше друштво је традиционално склоно предрасудама, стереотипима и чињеница да су мајке биле препуштене друштву, да су проглашене обешчашћеним женама је пуно тога узроковала.”

Ајна је током свог дјетињства често била жртва вршњачког насиља. “Дјеца су ме гурала и задиркивала само зато што нисам имала тату и нисам знала гдје.”

Чак је и један професор у средњој школи показао потпуно одсуство емпатије, инсистирајући на подацима о Ајнином оцу, који су њој били непознати, због чега је постала предмет поруге у школи.

Након тога, Ајна је одлучила да потражи истину о свом рођењу.

“За своју причу сазнала сам прије једанаест година, али ми је требало тих једанаест година да изађем у јавност.  Након сазнања, пролазила сам стручну психолошку помоћ, имала сам кризу идентитета која слиједи са сазнањем овакве истине. Послије тога сам имала огромну дозу страха. Колико год да сам била оснажена захваљујући тој стручној помоћи, тај страх је постојао у мени”, прича Ајна.

У тренутку када је, као дјевојчица, прочитала детаљан опис злочина који се десио над њеном мајком, њен свијет се претворо из розе у црну боју, каже Ајна.  

“Тад сам заборавила на неке своје снове и маштања која сам до тада имала. Схватила сам зашто је дјетињство понекад било толико ружно и да ту гдје живим никад не може бити довољно лијепо и схватила само зашто је друштво тако третирало моју мајку и да ће у наставку мог живота вјероватно и мене једнако третирати.”

У почетку је мислила да је мајка не жели, да је мрзи, јер је тешко живјети поред некога ко је рођен као посљедица тако страшног злочина.

 

 

“Тако да је моја почетна борба била усамљена, али послије сам уз помоћ добрих људи разговарала са мајком и испоставило се да дијелимо исти страх. Она је имала страх да ћу ја њу одбацити, да ћу се ја стидити што имам такву мајку, а ја сам имала страх да ме моја мајка мрзи, што у стварности није тачно. Ја своју мајку нећу никад одбацити, нити она мене мрзи.”

Када су почеле заједно да дијеле тај терет, родила се заједничка мотивација да покушају заједно као мајка и кћерка да промијене нешто у Босни и Херцеговини и помогну другим мајкама које одлуче да својој дјеци кажу праву истину о њиховом поријеклу, прича Ајна.

Једна од најтежих ствари са којима се ове мајке морају носити јесте чињеница да их њихово рођено дијете подсјећа на особу која их је злостављала.

“Моја мајка је такође имала проблем са неким мојим физичким сличностима са особом која је учинила тај злочин над њом. Ја сам једина особа у мојој породици која има смеђе очи, сви остали имају плаве очи. Моја мајка је пролазила различите унутрашње борбе сама, нико јој није пружио психолошку помоћ. Морала је сама да пролази кроз тренутке и кад ме је вољела највише на свијету и кад ме је у том тренутку мрзила и плашила ме се и није могла да ме гледа. Тако да сама чињеница да је изостављена подршка женама жртвама говори о томе шта сам и ја преживјела са својом мајком кад је она имала било каква подсјећања на то што јој се десило.”

Да би боље разумјела људе и њихове поступке, а нарочито у контексту ратног злочина силовања, Ајна је завршила психологију.

Дјеца рођена као посљедица силовања у рату не постоје као посебна категорија ни у једном закону у БиХ, каже Ајна. Она се залаже за то да дјеца попут ње добију иста права као дјеца погинулих бораца и шехида.

У контексту помирења у БиХ, Ајна каже да је њен приступ злочинима силовања у рату такав да се не тражи кривац, нити да се жртве и починиоци национално сврставају.

“Наша прича доноси потпуно нову димензију, јер ми не причамо о томе шта је било и ко је крив, причамо о ономе што је остало послије рата, првенствено о младим људима. Говоримо о посљедицама, али да оне не морају нужно бити националног карактера. Силовање као такво мора да се третира из трауматске основе, не из националне. Видимо да након 25 година то није помогло. Хитно требамо механизам који ће трауматски прићи овој тематици”, каже Ајна.  

“Што се тиче организације Заборављена дјеца рата, мој друг у Бањалуци, моја другарица у Мостару, без обзира на географску распоређеност, ми смо дјеца рођена због рата и немамо права нигдје у Босни и Херцеговини. Припадност некој етничкој групи у нашем случају не би требало да буде битна.”

Разговор са Ајном вођен је у Хисторијском музеју БиХ у којем је уприличена изложба Бреакинг фрее посвећена женама жртвама силовања у рату и дјеци рођеној као посљедица тих злочина.

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.