БУКА У КОЗАРЦУ Прича о Фикрету Ходжићу, легендарном спортисти којег је оплакивао и Сцхwарзенеггер

Екипа Бука магазина прије неколико седмица била је у Козарцу, у посјети спомен кућу легендарног Фикрета Ходжића, бодибилдера који је трагично окончао свој живот почетком 1992. године, а убијен је на пар метара од кућног прага.

Ernest Bučinski / 23. новембар 2021

Foto: Buka

На овогодишњем конкурсу за новинарску награду ”Бошко Миловановић” за 2021. годину друго мјесто освојио је новинар Бука магазина Ернест Бучински, а награду је добио за чланак КОЈИ ПОНОВО ОБЈАВЉУЈЕМО ( ОБЈАВЉЕН У АВГУСТУ 2021.ГОДИНЕ)

 

Екипа Бука магазина прије неколико седмица била је у Козарцу, у посјети спомен кућу легендарног Фикрета Ходжића, бодибилдера који је трагично окончао свој живот почетком 1992. године, а убијен је на пар метара од кућног прага.

Становништво мјеста Козарац надомак Приједора, у току протеклог рата у Босни и Херцеговини, много је пропатило, а на стотине људи изгубило је живот. Готово читаве породице су нестале, а данас се у центру Козарца налази споменик посвећен жртвама тог стравичног злочина. Тај дио Поткозарја насељавало је бошњачко становништво, које је почетком 1992. године прогнано, а куће су опљачкане и опутошене. Након рата, прогнаници су се почели враћати и данас је Козарац једно модерно мјесто у којем се пристојно живи. Међутим, ратне ране остале су дубоко урезане у душе повратника, који су доживјели много неправде и зла током протеклог рата. 

Екипа Бука магазина прије неколико седмица била је у Козарцу у посјети спомен кућу легендарног Фикрета Ходжића, бодибилдера који је трагично окончао свој живот почетком 1992. године, а убијен је на пар метара од кућног прага. У овом тексту нећемо осуђивати никога, јер они који су криви за ратне злочине процесуирани су и добили казне које им је одредио међународни суд. Једина намјера нам је да се присјетимо сјајног човјека, Фикрета Ходжића, који је имао заиста пребогату спортску каријеру. Спомен кућа је отворена на иницијативу његове супруге Суаде Ходжић, а када смо стигли испред тог омањег објекта, дочекала нас је управо она. Супруга заправо и води госте кроз спомен кућу, јер нико боље од ње и не познаје приватни живот и каријеру њенога супруга.   

”Почетак каријере мога мужа Фикрета је давне 1973. године. Тада је почео са вјежбањем с бетонским теговима које је сам правио. У почетку су то били мали тегови, а временом је прелазио и на веће. Када смо се вјенчали 1975. године, он је набавио професионалне тегове и почео активно да тренира и да вјежба на справама. Већ 1976. године он је био првак Југославије и, како је тада освојио титулу, био је непобједив у својој категорији све до проклетога рата. Био је првак прво у лакој категорији, а касније и у средњој категорији”, казала је наша саговорница, присјећајући се времена када је њен супруг освајао медаље. 

Да би се освојило такмичење у бодибилдингу, припреме морају да буду озбиљне, али нису ни припреме за свако такмичење једнаке.

”Припреме су почињале од првога фебруара и тада се активно тренира два пута дневно уз специјалну исхрану. Све то траје до тридесетог октобра, а онда се одлазило на такмичења. Напоран рад је био неопходан, али мој супруг је дисциплиновано вјежбао и зато је и био најбољи”, рекла је госпођа Суада.

Спомен кућа је отворена на њену иницијативну, а жеља да је отвори јавила се још прије двадесет година. Међутим, није била у могућности да отвори спомен кућу све до ове године.

”Нисам имала ни храбрости да се упустим у све ово док нисам добила подршку. Један породични пријатељ изразио је жељу да уради спомен плочу. Дошао је с питањем да ли му дозвољавам да он то уради. Ја сам му рекла да ћемо заједну то урадити. Када је спомен плоча урађена, ја нисам могла одолити, а да не тражим простор у којем ће се налазити спомен соба. Тада ми је у сусрет изашао ефендија Амер са причом да ће се градити меморијални центар шехида и да је једна просторија већ планирана да се уступи моме мужу. Ја сам тек тада у све ушла, јер сам добила вјетар у леђа, па сам, док се не отвори меморијални центар, изнајмила овај простор и ту ставила предмете и ствари везане за каријеру мога супруга”, казала је саговорница. 

У спомен соби налази се и дио посвећен Фикретовом и Суадином сину Джемалу, који се исто као и његов отац бавио бодибилдингом и био првак Босне и Херцеговине, али је трагично изгубио живот 2000. године. Суада данас живи сама, а њена ћерка живи са својом породицом у Њемачкој. 

”Наш живот није био лак, али је био лијеп. Нажалост, све то је прекинуто 1992. године. Овдје у спомен соби налази се мноштво фотографија из тог Фикретовог периода када је био непобједив на такмичењима широм Југославије. Ту су и спортски часописи и магазини који су писали о мом мужу. Ту су тегови и справе на којима је вјежбао. Сачувана је нека Фикретова гардероба. Мој муж је, осим што је био петнаест година првак Југославије, био и вице шампион Европе у Лондону, а у Каиру је био 1981. године трећи у свијету”, прича нам Фикретова супруга. 

Фикрет је велики спортиста и о њему су знали многи бодибилдери свјетске класе, а један од њих је и легендарни Арнолд Шварценегер, који је јако тешко поднио смрт свога колеге. Ходжић је основао први бодибилдерски клуб у БиХ 1975. године у Трнопољу и назвао га Партизан. Сва сјећања на та времена данас се налазе у омањој спомен соби у Козарцу, која је отворена прије пар седмица, а коју води његова брижна жена Суада. 

”Ја сам заиста одушевљена одзивом људи и подршком. У недјељу је било откривање спомен плоче испед наше породичне куће и двориште је било малено за број људи који су ту присуствовали. Било је ту људи из Словеније, Хрватске, цијеле БиХ. Требали су доћи и наши стари пријатељи из Србије, међутим, били су спријечени због болести. Ја сам у контакту са Фикретовим спортским колегама који се налазе широм Југославије, али и свијета”, рекла је саговорница.

Када је дошла на идеју да изнајми кућу у којој ће се налазити спомен соба, Суада је планирала да трошкове тог пројекта измири кроз донације, а то је некако и успјела и, како каже, до сада је пријатељи нису изневјерили.

”У почетку су ми много помогли спортисти и стари билдери из Козарца и они су те почетне радове припомогли како би ова кућа изгледала онако како сам замислила. Један Фикретов некадашњи противник с такмичења из Њемачке јавио се и послао ми пет стотина евра. Нису нас заборавиле ни колеге које сада живе у далекој Америци, а родом су из Козарца. И они су помогли санирање ове куће како би све довели у ред и направили пристојну спомен собу за мог Фикрета. Тако да сам уз помоћ својих добрих колега и старих пријатеља успјела у намјери да направим мјесто на којем ће стајати предмети и ствари везане за мог супруга, како његова каријера и труд не би отишли у заборав”, казала је саговорница. 

Иако је у тешкој финансијској ситуацији, а од мјесечних примања има само супругову надокнаду, која износи око двије стотине и педесет марака, госпођа Суада стојички подноси животне недаће. Током овога интервјуа било је претешко и преемотивно разговарати са нашом саговорницом, јер она је све вријеме у очима задржавала сузе, али се поносно трудила да не заплаче. Треба истаћи и да се она сама у младости бавила бодибилдингом и да је самим тим упућена у све везано за ту врсту спорта, а управо јој је можда то и помогло да што храбрије поднесе животну трагедију која ју је задесила.

”И тај новац који примам долази из Федерације БиХ, а у Републици Српској нисам остварила никаква права везано за некакав додатак, пензију и слично. То што добијам преко мужа је накнада за цивилне жртве рата. Мој муж је погинуо у тридесет деветој години живота 9. јула 1992., убијен је иза мојих леђа, а и наша дјеца су била ту. Све се десило педесетак метара од наше породичне куће у Козарцу и зато и јесмо поставили спомен плочу у воћњаку мога мужа, који се налази у дворишту нашег дома. Иако је мој муж жртва рата, нисам успјела добити ништа на нивоу ентитета Републике Српске, а када сам поднијела молибу добила сам одбијеницу”, казала је саговорница.

Госпођа Суада је одлучна у својој намјери да спомен соба њеног мужа увијек буде отворена без обзира у којем се простору она налазила. Она се нада да ће се спомен соба што прије премјестити у меморијални центар код Шехидске джамије у Козарцу, али додаје да, ако буде приморана и дуже него је планирала да даје кирију да би спомен соба трајала, она ће издвајати средства за њу. 

”Ја сам живјела за Фикрета и била сам му подршка у каријери. И Фикрет је знао рећи да без моје подршке не би био оно што је постигао и могу потврдити да у томе има истине. Сада послије свега, остала сам да водим ову спомен собу и да у разговору с посјетиоцима оживљавам и евоцирам прелијепе успомене које ме вежу за мог мужа и спорт којим се бавио. Ово је сада мој живот и трудићу се да на најбољи могући начин оставим сјећања на мог Фикрета”, рекла је наша саговорница.

Разговор са госпођом Суадом био је у исто вријеме жалостан и предиван, мучан и лијеп, јер људске судбине, поготово на овом нашем простору, заиста знају на човјека да дјелују суморно, међутим, од наше саговорницом смо се ипак успјели растати са осмијехом на лицу и у нади да ће овај народ научити нешто из својих погрешака и да се више нећемо враћати злу које нам не да да кренемо у свјетлију и бољу будућност.

  
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.