Чему докторат?

Зашто би неко уопште желео да – докторира?

Aleksej Kišjuhas / 04. новембар 2019

Да напише или да препише докторат, свеједно? Чему то малтретирање и непојамно цимање? Зато што је докторат вероватно једина преостала ствар на овом свету која се не може купити новцем или утицајем. Већ само знањем и трудом. Јер новац може да купи и лепоту и здравље, од естетске хирургије до скупоцене здравствене терапије.

Новци обезбеђују и изврсно приватно образовање, од вртића све до факултета. Велики новац купује и велику друштвену моћ, или утицај на извршну, судску и/или законодавну власт. Многи је посланик или конгресмен, министар или судија, био (пот)купљен од стране богаташа. Дакле, новцем и утицајем могуће је купити и закон и – слободу.

Наравно, новцем се релативно успешно рекламира и лични успех. Чему иначе луксузна роба? Упадљива потрошња на кућу на брду и јахту у луци, на све те Мерцедес-Бенцове, Ролексе и Лујеве Витонове, факат оставља утисак особе која је предузетна, талентована и пословно вешта. А, будимо искрени, новац и утицај реално купују и срећу, и пријатеље, и љубав. Социолошким речником: економски капитал комотно се претвара у онај социјални, културни и еротски капитал. „И богати плачу“?

Само по теленовелама и турбо-фолк стиховима. Истраживања показују да су богатији људи и дуговечнији, и задовољнији тим својим дуготрајним животом.

С друге стране, докторат производи једино патњу, невољу и бол. По истраживању из најозбиљнијег светског научног часописа „Натуре“ из 2018. године, постоји драматична „криза“ у погледу менталног здравља међу докторандима. Истраживање је обухватило 2.279 постдипломских студената из 26 земаља и 234 институције, и међу њима је открило умерене и тешке облике анксиозности (41%) и депресије (39%).

У питању је чак шест пута већа стопа озбиљних менталних проблема у поређењу са „нормалном“ популацијом (шест одсто)! Слично томе, према истраживању 3.659 докторанада из Белгије 2017. године, један од двоје људи који пишу докторат осећају значајне психолошке тегобе, а један од троје у ризику су од тешке депресије.

Овај удео је драматично већи не само у поређењу са обичним грађанима, већ и са људима са факултетском дипломом, као и са студентима основних студија.

Дакле, не ни факултет и студије, већ искључиво писање доктората је оно што производи огромне проблеме са менталним и оним редовним здрављем.

Заиста, чему докторат? Титула доктора наука („пхилосопхиае доцтор“) једна је одистински средњовековна дрангулија. Први докторат додељен је у Паризу око 1150. године. Читавих 240 година пре Косовске битке. Првобитно, у питању је била римокатоличка „лиценца“ да неко може да предаје латински на универзитету.

И не много тога се било променило за читавих девет столећа. Једини посао за који је заиста неопходна та мрска латинско-католичка измишљотина јесте посао на универзитету или научном институту, и у евентуално пар међународних организација. Ваистину, зашто онда? Александар Вучић је био у праву: сасвим је могуће бити министар и са основном школом.

Од 45 америчких председника, само један је имао докторат (Вудро Вилсон). Узгред, ни факултет није завршило њих дванаест, укључујући ту и самог Вашингтона, Линколна или Трумана.

Докторате нису имали ни Черчил или Де Гол, ни Ганди или Мандела, ни Тесла, ни Бил Гејтс, који нису ни факултете завршили. Па и након својеврсне глобалне експлозије у броју доктората након 2000. године, доктори наука и даље су екстремна мањина у друштву. Чак и у најразвијенијим државама света чине статистичку грешку од око 1% популације (0.6% у Холандији, 0.7% у Белгији и Шпанији, 0.9% у Француској, 1.1% у Аустрији, 1.2% у Финској, 1.4% у Немачкој, 1.6% у Шведској).

Можда се онда ради о новцу? Ма какви. Особе са докторатом у просеку зарађују 26% више новца од остатка популације, што звучи згодно и секси, док не увидимо да особе са мастером већ зарађују 23% више, а особе са дипломом основних студија 14% више од остатка радне снаге.

Да ли је онда тих 3% разлике у плати вредно ових шест до девет докторских година изнурујућег бола и труда, као и скупоцене школарине докторских студија?

Истраживања показују и да су преквалификовани радници, тј. доктори наука запослени изван академског света, много незадовољнији и непродуктивнији на свом послу. Док они доктори наука запослени унутар академске куле од слоноваче, уколико су ангажовани као хонорарни или „парт-тиме“ професори, заправо зарађују мање од грађевинских радника и неретко су на ивици сиромаштва. Дакле, доктори наука су финансијски осиромашени, ментално растројени, и неретко политички неподобни. Зашто би тада било ко са здравом памећу икада докторирао?

Звучи шашаво, али управо зато што је – тешко.

Докторат јесте један сизифовски егзистенцијално и космички претежак подухват. И баш у томе је његова поента и квака. Свака докторска дисертација резултат је непрекидног, вишегодишњег рада, борбе, сукоба и труда, хроничног изнуривања, сумануте преоптерећености и сумасишавшег изгарања, праћеног ненормалним стресом, сумњама, кризама и преиспитивањима. Сократовски трагичним и катарзичним сазнањем да заправо ништа не знамо.

Сваки докторат прво мора да демонстрира изузетно познавање постојећег корпуса знања о некој крајње комплексној теми, а што подразумева године и године готово бескрајног читања, изучавања и истраживања. Затим, докторат имплицира и године и године умоболног писања, ревидирања, проверавања, тумбања, брисања и поновног писања.

Отуда се, уосталом, и шапуће да се писање доктората никада заиста не „завршава“, већ само „прекида“. И, најзад, сваки докторат мора да донесе, породи или излучи једно сасвим ново знање на планету Земљу.

Дакле, исти мора да заиста помери унапред постојеће разумевање природе или друштва, света и живота. Иначе у питању није – докторат. Звучи претешко? Можда зато што јесте. А, молићу лепо, у ком то још тачно делу нашег друштва, осим у науци, уопште имамо овакву екстремну патњу и строгу проверу за неку позицију, звање и згодну титулу?

И све се то паралелно одвија у једном оштро конкурентском академском окружењу које исувише често прати и брутална експлоатација докторанада као јефтине радне снаге у виду разних демонстратора, млађих истраживача, сарадника у настави или асистената. Које, попут средњовековних шегрта, професори неретко шаљу по бурек и цигаре, да би их педагошки понизили или, хајде, учинили интелектуално скромнијим у том академском еснафу.

Убројмо у све то и бирократску борбу са универзитетском администрацијом, разним сенатима, наставно-научним и стручним већима, који бистре „подобност“ теме, кандидата и ментора. А тек ментори, од чије личности и сујете, реално, зависе и сам живот и смрт докторанада.

Једноставно, у питању заиста јесте рецидив једне средњовековне патње, а у 21. веку. Ментално растројство и депресија тада су нуспојаве природне попут „црних плућа“ код рудара у Манчестеру из 19. века. Замолимо докторе наука да се присете рада на свом докторату и заплакаће јаче него што се мушкарчине, на крсној слави и уз пар вињака превише, расцмиздре када се присете војног рока усред Хладног рата.

При чему тај докторат траје шест пута дуже од југословенске обавезне војске. Зато и не изненађује што докторанди, и овде и широм света, шест пута чешће оболевају од озбиљних менталних болести. И овај социолог и колумниста – као и доктор наука – памти последњих годину и кусур дана писања и процедуре до одбране своје докторске дисертације као професионално и лично најтежи период у животу. Не поновио се никада. А онда опет, у питању беше можда најбоље лично формативно искуство, као и највећи животни изазов икада.

Јер, поновимо то, докторат је ствар која се једноставно не може купити новцем и утицајем. Нити преписати или плагирати, упркос многим покушајима у земљи и свету, а посебно у земљи. Ту се нешто мора проклето знати и још годинама мукотрпно радити. И не постоји пречица, нити кривина. И зато докторат јесте улазница у један веома посебан и крајње специјалан клуб, што заиста разумеју само они који су били прошли тим путем од крви, зноја и суза.

Докторат је попут осмеха – онај лажни се препознаје одмах. И не може се лажирати или „фејковати“. У томе је његова највећа снага. Са традицијом од читавих девет векова, што је дуготрајније од највећих европских царстава, па и од разних секвоја и глечера. Докторат још увек много више и боље рекламира нечије знање, вештину, труд и рад од свих осталих статусних симбола у овом популистичком свету лишеном свих чврстих вредности.

И зато је тај докторат толико атрактиван за наше политичке скоројевиће. Уз мало новца, утицаја и „контаката“, а посебно уз партијску књижицу, готово свако себи може да купи лепоту, здравље, факултетску диплому, пријатеље и жене, ново одело и половни Мерцедес. Али не и докторат.

У питању је ретко недодирљиво и објективно сведочанство да је неко годинама заиста био аскетски рмбачио, црнчио, знојио се, уринирао крв, лучио лимфу, гној и шлајм, распадао се и састављао, сабирао и одузимао, и уопште великомученички и спартански храбро гурао тај комадић докторске дисертације узбрдо и против свих.

И затим нешто ново сазнао и допринео науци и свету. Мало ко је заиста спреман на такву екстремну и мукотрпну личну жртву у име некакве науке и ширења оквира људског знања.

У питању је можда и једини преостали или тврди индикатор труда и рада на овом свету. Само у томе је садржана она мистериозна привлачност доктората за наше политичаре који неретко и бахато већ поседују све на свету, осим величанствене комбинације та два слова, „др“, на светлуцавој визиткарти.

Исамо зато тај докторат морамо сачувати од њих самих. Као ону последњу одбрану и заштиту истинских вредности надљудског напора и знања.

 

Извор: Данас


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.