Чернобиљ: краткотрајна контаминација хаоса

Од настанка психијатрије, психологије, психотерапије, као и концепта менталног здравља уопште, зарад опоравка, односно повратка у благостање, пред појединца се ставља један једини задатак: рационалнизација и реалитетни погледи на свијет.

Jadranko Janković / 14. јун 2019

Foto: Ilustracija

Свеприсутни звук реактора у позадини као аларм усмјерава дио пажње на сурову реалност живота приказану кроз константне сударе чисог рација и тоталне суманутости. Перманентна борба између рационалног и ирационалног, приказана у серији Чернобиљ, тјера човјека на размишљање о томе колику улогу рацио игра у човјековом животу, да ли смо као човјечанство апсолутно увијек и потпуно прибрани, те да ли, на крају крајева, увијек и апсолутно требамо и  можемо да будемо.

Од настанка психијатрије, психологије, психотерапије, као и концепта менталног здравља уопште, зарад опоравка, односно повратка у благостање, пред појединца се ставља један једини задатак: рационалнизација и реалитетни погледи на свијет. Неки до старијих, традиционално детерминистичких приступа, кажу да је за опоравак потребно да се особа зрело и рационално сусретне са својим страховима које читав живот инфантилно избјегава. Новији приступи заговарају систематизован разговор између терапеута и клијента при чему се, на начин овисан о самој методологији терапеутског приступа, клијент изазива да ирационална, нереална и самоодмажућа увјерења замијени оним рационалним и самопомажућим.

Било како било, свака од премиса менталног здравља каже да појединац треба да буде што ближе реалитету како би имао што очуваније ментално здравље па самим тим и што функционалнији и срећнији живот. Међутим, врло ријетко се поставља сљедеће питање: до које тачке се неко највише успио приближити суштинском реалитету и колико је тај неко заправо ментално здрав. Уколико  наставимо да слиједимо логуку кретања ка рацију, први закључак би могао бити  да је особа која оде најдаље наведеним путем срећнија него што то можемо замислити. Међутим, да ли је баш тако?

Током претходних дана пажњу јавности заокупила је серија „Цхернобилљ“ која на доста неконвенционалан начин обрађује тематику ужасне несреће у истоименом граду узроковане експлозијом језгра напајања нуклеарне електране.

Серија приказује епидемиолошко лудило које влада градом и шири се готово једнаком брзином као и сама радијација. Хаос приказан у виду опште негације вођене параноичном визуром система који има већи страх од тога да буде понижен као такав него да изгуби сопствене грађане, наивном вјеровању обичног човјека који улази у смртоносно радиоактивни простор да би се увјерио сопственим очима да је оно што тврди Централни комитет тачно, општем незнању становништва које се са дјечијом наивношћу приближава извору експлозије како би свједочило величаноственом догађају незнајући да ће их исти највјероватније одвести у колективну смрт.

На врхунцу безумља које влада радњом и пријети да ће пасивно и нијемо свједочити уништењу половине свијета ако не и убрзати сам омнидеструктивни процес, појављује се човјек који први међу ријеткима крајње рационално сагледава стварност. Валериј Легасов, научник, човјек са највише знања о смртоносној материји, довољно прибран да креира план управљања катастрофом, довољно слободан да не саучествује у слијепом слијеђењу погубне дефиниције стварности коју диктира ЦК, човјек са апсулутно реалитетним доживљајем стварности. Поред кристално чистог стања свијести, оно што додатно гради карактер овом лику је изузетан морални развој који омогућава, поред супростављања систему заради вишег добра, савршено увремењено и прецизно дефинисање моралних дилема које у што краћем року морају бити разријешене како би се спасио милионски број људи.

Доста времена би се могло посветити анализи ове заиста комплексне личности, али оно што је за потребе овог текста важно јесте чињеница да је овај човјек отишао далеко према архетипској реалности, како самим појављивањем у важном моменту историје, тако и приказаним искуствима која су тај пут убрзала. Василиј је успио да најприбраније могуће сагледа све аспекте катастрофе и дефинише скуп исправних одлука које ће успорити точак несретне судбине. Узгред речено, неке од економских теорија понашања кажу да је рационалност низ одлука које доводе до максимално остваривог профита, што је у овом случају највећи могући број спашених људи. Оптимум је постигност, што још једном подврђује да је лик Василија Легасова отјелотворен симбол рација самог по себи.

Ако се пак вратимо на централну премису менталног здравља, можемо се питати колико је овај човјек заправо срећан? С обрзиром на степен рација који представља, рекли бисмо да да.  Пратећи дефиницију среће као највишег могућег степена задовољства – осјећаја дубоког смисла, могли бисмо рећи асполутно да да. Поступци испуњени осјећајем смисла као што је приказан примјер жртвовања за човјечанство доводе до највишег степена испуњења животном енергијом па самим тим и највиших инстанци среће. Овакав облик среће не мора нужно бити пропраћен смијехом, а најчешће и није.

Серија међутим прати развој догађаја правећи увертиру за оно што ће касније услиједити – акт одузимање сопственог живота остављен на машту самом гледаоцу. Поред хуманог дјела и херојске улоге коју овај лик има, сусрет са до краја огољеном реалношћу је постао једноставно неиздржив. Бар је тако у овом дјелу приказано. Овај карактер се сусрео са свијетом какав он заиста јесте. Не какав би морао или не би морао да буде, не какав би ми жељели да буде, него баш онакав какав он јесте.

На првом мјесту, ово ТВ дјело приказује сусрет са потпуном негацијом реалности до стране система управљања заради сопсвене одрживости. Упознаје нас са чињеницом да једна друштвена творевина може бити развијена до толике перфекције да уништи људе који су је створили. Наравно, када кажемо перфекције, односи се на снагу одрживости система самог по себи.

Други снажан сусрет са реалношћу приказан је кроз чин моралне дилеме: да ли жртвовати неколицину људи заради спашених милиона. Сцене које обрађују ову тему истичу степен моралне развијености главног лика у свом пуном постконвенционалном капацитету. Један од најопаснијих момената у периоду живота људи који имају било коју врсту моћи јесте свакако моменат потпуне свјесности позиције из које се моралне норме морају прекршити или измјенити заради оних, знатно виших циљева због којих морал и постоји. Овако стање свијести је нешто другачије искористио Хитлер вођен крајње патолошким, али чврстим увјерењем о томе шта је заправо добро за човјечанство. Било како било, намеће се закључак да су ријетки моменти моралих дилема као што су ове, без пуно тензије али са јаким значењем приказене у серији Чернобиљ, дефинитивно један од најболнијих форми сусрета са реалитетом. Реалност у оваквом облику  је у цијелој историји човјечанства могла да сусретне свега неколицина људи.

Најзад, на крају остаје за поменути још један, можда и најсуровији сусрет са реалношћу лицем у лице: феномен звани питање смисла. Какав осјећај смисла човјек у средишту оваквог сценарија може истински да осјети? Било каква материјална или конвенционална награда ни у једном моменту није добила на значају због чега се све вријеме главни јунак и налази тамо гдје јесте.

У сваком случају, не треба се препустити утиску да осјећај смисла изостаје у тренутку када Легасова друштво кажњава због искрености на начин да остаје без пријатеља, награда и захвалности од стране друштва за своје надасве више него херојско дјело. То њему никада заправо није ни било важно. Човјечанство само по себи је била вриједност коју он покушава да сачува. Аутори су успјели да цијело трајање серије овај дубоки осјећај смисла одрже у фокусу пажње без кориштења патетике у виду дугих и мучних монолога или дијалога.

На самом крају смо као гледаоци могли проживјети обезглављивање овог идеала огољавањем реалности која каже да истина која би могла спријечити несреће оваквих размјера у будућности никада не смије бити откривена. Поента овог момента није критика комунизма као облика друштвеног уређења или Совјетског савеза као таквог, поента је приказивање једног од најсуровијих чињеница на којима свијет почива: човјечанство заправо не жели да помогне само себи. Не постоји са одређеним планом или записаном судбином. Једноставно постоји и опстаје у сопственом хаосу који с времена на вријеме краткотрајно прекине неки Василиј Легасов. Овим сазнањем се прекида  основни покретач динамике унутар серије – тражење било какве правилности у лепршајућем хаосу. Хаос је само на кратко био контаминиран. Поново смо осакатили рацио и живот може да иде даље.

Узимајући у обзир све тачке реалитета са којима се главни јунак кроз ово дијело сусреће, можемо рећи да он представља особу која је обишла највише ходника реалности и дошла до тачке рација који заправо убија. Овдје можемо парафразирати Алеберта Камија и рећи да је сурова реалност да живот сам по себи нема нарочитог смисла. Ками додаје да ово сазнање носи са собом посљедично два избора: или да се човјек убије или да храбро настави да живи. Главни јунак ове серије је направио свој избор.

Наравно, ово дјело приказује потпуно надреалан доживљај, толико надреалан да га вјероватно ни прави Василиј никада заправо није имао у свом искуству. Бар не са толиком количином свијесности о свему поменутом коју гледалац може да има приликом гледања серије. Реалност са којом се ми, обични људи сусрећемо приликом тешких животних момената је вјероватно пропорционална односу количине радијације којом смо изложени у току свакодневног живота и количини радијације којој је Чернобиљ био изложен. Због тога, не треба претјерано бринути о томе да ли ћемо стићи до убитачне тачке рација. Као друштво можда некад, али као појединци највјероватније никад.  
Са друге стране, важан закључак за донијети је сљедећи: човјек једноставно не може да буде апсолутно рационалан, нарочито не апсолутно прагматичан. Наравно, то не значи да треба да бјежимо у делузије и инфантилан поглед на свијет. Из наведеног дјела смо могли да видимо до чега доводи бијег од реалности – до општег, ни мало контролисаног и апсолутно деструктивног хаоса. Вјероватно би могли рећи да је најздравије бити тачно на средини између ова два екстрема које серија Чернобиљ приказује – апсолутно прибраног хероја чији кристално чист ум успоставља контролу над хаосом насупрот потпуно растројеној групи људу која, служећи као позадина, јача контуре његовог лика.

Човјек се издвојио од других врста захваљујући свом супериорном рацију ком, са друге стране, не можемо бити апсолутно увијек вијерни.   Често смо нереални зато што нас то испуњава, и често тако треба и да остане. Оно што нам даје осјећај смисла у животу најчешче је ирационално само по себи.  Најчешће није опортунитетно нити исплатљиво. Љубав је један од најбољих примјера неопходне ирационалности. Због чега би вољели другу особу ако нам се то ни на један начин не исплати? Због чега помагати другима и слабијима ако у томе не постоји никаква повратна добит било каквог облика? Једноставно нам то даје смисао у животу. Животу упија живот. Да ли је то смислено само по себи? Наравно да није, и не треба бити.

Јадранко Јанковић, психолог

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.