Чернобиљ на телевизији

ХБО серија „Чернобиљ“ нам нуди романтизовану верзију догађаја. Серија је веома гледана, па изгледа да ће на крају она, а не књиге, попунити празнину о Чернобиљу. То није добро.

Masha Gessen / 07. јун 2019

Foto: Ilustracija

 

Светлана Алексијевич, белоруска списатељица на руском језику која је за свој рад на оралној историји добила Нобелову награду за књижевност 2015, каже да је најлакше писала књигу о Чернобиљу. (У зависности од превода, енглеско издање је насловљено као „Гласови из Чернобиља“ или „Чернобиљска молитва“). Разлог за то је чињеница да нико од њених саговорника, људи који су живели у подручју погођеном несрећом, није знао како о томе треба да се говори. У другим књигама Алексијевич интервјуише људе о њиховом искуству у Другом светском рату, совјетском рату у Авганистану и распаду Совјетског Савеза. Сви ти други догађаји и периоди руске историје имају своје широко прихваћене наративе, говорне шаблоне који су, како је утврдила Алексијевич, засенили истинске личне доживљаје и приватна сећања. Преживели из Чернобиља, међутим, приступали су својим сећањима много лакше, јер та прича још није била испричана. Совјетски медији су о несрећи објавили мало вести. Није било књига, филмова ни песама. Догађај је остао у вакууму.

Књига Светлане Алексијевич о Чернобиљу објављена је на руском 1997, више од десет година након што је један од реактора у чернобиљској електрани експлодирао, у вероватно најтежем нуклеарном инциденту у историји. Наративна празнина о овом догађају још увек опстојава: њена књига је постала позната, и у Русији и на западу, тек после Нобелове награде. По руским и светским медијима се све више причало о томе, често на трагу уврнуте туристичке индустрије која је никла у зони несреће; ББЦ је снимио документарац, а урађена је и једна бизарна америчко-украјинска продукција. Током протекле године, две књиге су се окушале са документарном причом о несрећи: једну је написао историчар, а другу новинар. Коначно, ХБО серија „Чернобиљ“ чија је 5. и последња епизода емитована прошлог понедељка, доноси романтизовану верзију догађаја. Будући да је реч о ТВ продукцији са изузетном гледаношћу изгледа да ће серија, а не књиге, на крају попунити празнину о Чернобиљу. То није добро.

Пре него што кажем шта је све ова серија погрешно приказала, похвалићу оно што је у њој добро. У „Чернобиљу“, аутора и сценаристе Креге Мејзине и редитеља Јохана Ренка, материјална култура Совјетског Савеза репродукована је са прецизношћу која никада досад није виђена у западној филмској и тв продукцији, па ни у руској. Одећа, предмети и само осветљење изгледају као да су пренети право из Украјине, Белорусије и Москве 1980-их. (Има ситних грешака, попут празничне униформе коју ђаци носе на дан који није празник, или тинејджера са школским торбама из првог разреда основне, али то су ситне замерке). Американци рођени у Совјетском Савезу и сами руски грађани рођени у то доба твитују и блогују задивљени необичном прецизношћу с којом је репродуковано физичко окружење совјетског доба. Упадљива грешка у том смислу тиче се очигледног незнања аутора серије о огромном јазу између различитих социоекономских класа у Совјетском Савезу: у серији, члан Академије наука Валериј Легасов (игра га Джаред Харис) живи у готово истој јазбини као ватрогасац из украјинског града Припјата. У стварности, Легасов би наравно живео доста луксузније од ватрогасца.

Неуспех серије у приказивању совјетских односа моћи је њена највећа мана. Има изузетака, блиставих тренутака који осветљавају бизарне путеве совјетских хијерархија. У првој епизоди, на пример, током хитног састанка припјатског исполкома, извршног већа града, старији функционер Жарков (Доналд Самптер) држи језиви говор поручујући својим суграђанима „да имају вере“. „Запечатићемо град“, каже Жарков. „Нико не може напоље. Прекинућемо телефонске везе. Зауставићемо ширење лажних информација. Тако ћемо спречити народ да подрива плодове властитог рада“. Овај исказ има све: бирократску индиректност совјетског говора, придавање већег значаја „плодовима рада“ него људима који су их створили и, наравно, крајњи немар према људским животима.

Последња епизода „Чернобиља“ такође садржи сцену која савршено приказује совјетски систем. Током суђења тројици мушкараца који се сматрају одговорнима за несрећу, члан Централног комитета противречи судији, који се онда окреће тужиоцу за упутство, које ће му он и дати климањем главом. Управо тако су совјетски судови радили: слушали су Централни комитет, а тужиоци су имали већу моћ од судија.

Али изузев ових упечатљивих тренутака, серија варира између карикатуре и будалаштине. У другој епизоди, на пример, члан Централног комитета Шчербина (Стелан Скарсгард) прети да ће стрељати Легасова ако му не објасни како ради нуклеарни реактор. Многи ликови у серији као да се плаше стрељања. То није тачно: погубљења по кратком поступку, па чак и одложено погубљење по наређењу неког апаратчика, нису била карактеристична за совјетски живот после 1930-их. Све у свему, совјетски народ је радио шта му се каже и без претњи оружјем или неком другом казном.

Сличне су и многе репетитивне, смешне сцене у којима се научници херојски супротстављају тврдокорним бирократима, отворено критикујући совјетски систем одлучивања. На пример, у трећој епизоди Легасов пита: „Опростите, можда предуго боравим у лабораторији или сам глуп. Да ли ствари и иначе овако функционишу? Неинформисану, арбитрарну одлуку која ће однети ко зна колико живота доноси неки апаратчик, неки каријерни партијски човек?“ Да, наравно да то тако функционише и не, он није провео превише времена у лабораторији да то не би знао. Да није знао како ствари фукционишу не би ни имао лабораторију.

Резигнираност је била основно стање совјетског живота. Али резигнација је депресиван и нимало телегеничан спектакл. Зато су аутори „Чернобиља“ замислили сукоб тамо где је он био незамислив и прешли границу између фикције и лажи. Белоруска научница Уљана Комјук (Емили Вотсон) конфронтира се још више од Легасова. „Ја сам нуклеарна физичарка“, ставиће до знања једном апаратчику у другој епизоди. „Пре него што сте постали заменик секретара ви сте радили у фабрици обуће“. Прво, она то никада не би рекла. Друго, апаратчик је можда радио у фабрици, али ако је био апаратчик није био обућар; напредовао је уз партијске лествице, које су можда стварно кретале од фабрике, али у канцеларији, не на производној линији. Апаратчик или, тачније, карикатура апаратчика, сипа себи чашу вотке из бокала који стоји на његовом столу и одговара, „Да, радио сам у фабрици обуће. А сад сам главни“. Он наздравља усред дана: „За све раднике света“. Не. Никакав бокал, никаква вотка на радном месту пред непријатељски настројеном странкињом и никакво хвалисање да је он главни.

Највећа измишљотина у овој сцени, међутим, управо је сама Комјук. За разлику од других ликова, она није стварно постојала. Како се наводи у одјавној шпици, Комјук представља десетине научника који су помогли Лагасову да истражи узрок несреће, али она је у ствари плод холивудске фантазије. Она зна истину: први пут кад се појави у причи, она већ закључује да је нешто гадно кренуло по злу и то схвата врло брзо, за разлику од глупих мушкараца који се налазе на месту несреће, а којима су потребни сати да схвате шта се дешава. Она такође трага за истином: разговара са десетинама људи (с некима и док умиру од изложености радијацији), успева да ископа научни рад који је цензурисан и схвата шта се тачно десило, из минута у минут. Такође ће бити ухапшена, а одмах потом доведена на састанак о несрећи који води Горбачов. Ништа од тога није могуће и све је клише. Није проблем само то што је Комјук измишљена; измишљена је врста стручног знања које она представља. Совјетски систем пропаганде и цензуре није успостављен толико због ширења конкретних порука, колико због тога да учење учини немогућим, да замени чињенице глупостима и безличној држави осигура монопол над дефинисањем стварности.

У одсуству наратива о Чернобиљу, творци серије су користили шаблон филма о несрећама. Ту је неколицина ужасних људи који изазивају несрећу и неколико храбрих и свезнајућих који на крају спасавају Европу од пустошења и објављују истину целом свету. Тачно је да је Европа преживела, али није тачно да је било ко дошао до истине, нити је саопштио свету.

Књига о Чернобиљу харвардског историчара Сергеја Плокија из 2018. реконструише след догађаја и именује кривца. У суштини, тврди Плоки, совјетски систем је тај који је створио Чернобиљ, а експлозију учинио неизбежном. Одсјаји овог разумевања појављују се и у ХБО серији. У последњој епизоди, Лагасов у улози сведока каже пред судом да се несрећа десила зато што су врхови контролних шипки били начињени од графита који убрзава реакцију, док је сврха контролних шипки да је успоре. Када га тужилац пита зашто је реактор тако пројектован, Лагасов цитира исти разлог из кога су друге сигурносне мере игнорисане, а процедуре заобилажене: „Тако је било јефтиније“. То је уверљива осуда целог система.

Међутим, чешће нам се приказује да су за све крива три мушкарца изведена пред суд, посебно један од њих, одбојан зликовац Анатолиј Дјатлов (Пол Ритер). Видимо га како присиљава млађе, боље од себе на поступке који ће на крају довести до катастрофе. Све то ради зато што жели да напредује. А заправо, није у питању била шаргарепа једног или низа унапређења, и није се радило само о једном пакосном и насилном шефу. Реч је о систему сачињеном од послушних мушкараца и жена, који је заобилазио сопствене процедуре, игнорисао сопствене мере безбедности и који је на крају уништио сопствени нуклеарни реактор без икаквог разлога сем оног да су се ствари тада напросто тако радиле. Гледаоцима се сугерише да би, да није било Дјатлова, бољи људи успели да ураде нешто боље, па би фатална грешка у реактору и самом систему била избегнута. То није тачно.

Теже је приказати систем који сам себи копа раку, него амбициозног, злог човека који изазива несрећу. На исти начин, теже је пратити десетине научника који траже доказе, него само једног измишљеног који има све добре особине потребне за борбу против несреће. То је историјски наратив о великим мушкарцима (и једној жени) за који су важни само они кораци, оне одлуке које доноси неколицина битних јунака, уместо брљотина које праве многи људи и због којих онда страдају.

Светлану Алексијевич су највише занимали они који су највише страдали. Серија заправо користи једну од прича из њене књиге: исповест Људмиле Игњатенко (Джеси Бакли) која је прекршила правила и остала са својим мужем ватрогасцем у болници све до његове смрти, иако је била трудна. (Слагала је да није.) Њена беба је живела четири сата после рођења; изгледа да је апсорбовала радијацију и тиме спасила живот мајке. Мајчин монолог у књизи један је од најупечатљивијих текстова које сам икада прочитала. (Једном сам питала Светлану Алексијевич да ли људи заиста тако говоре; сложила се да је квалитет Људмилиног говора био „шекспировски“). У серији, међутим, њена прича делом је приказана, а делом је препричава Комјук. У верзији историје са великим мушкарцима само моћни имају улоге са текстом. Чак су и кућни љубимци остављени у „зони“ после евакуације људи приказани кроз визуру мушкараца који су тамо послати да их побију. Нисмо видели те животиње очима њихових власника. Једва да смо видели евакуисане људе и добили смо само једну назнаку да су неки људи одбили да оду: старицу која на почетку 4. епизоде тврдоглаво наставља да музе краву иако јој је више пута наређено да крене.

Током последње епизоде Легасов каже на суду: „Свака лаж коју изговоримо ствара дуг истини, који пре или касније долази на наплату. Тако је совјетски модел језгра реактора експлодирао. Због лажи“. Неко би овде помислио да је празнину створену лажима могуће испунити истином. Уместо тога, она је испуњена измишљеним суђењем на коме група научника саопштава прецизну процену догађаја у саосећајном, сјајном говору какав се у совјетским судницама није могао чути.

Легасов има последњу реч. Он говори о „чернобиљском поклону“: „Док сам се некада плашио цене истине, сада само питам /екран се затамњује/ колика је цена лажи“. Могло би се рећи да је цена лажи још више лажи. Можемо их назвати фантазијама, улепшавањима, пречицама, лошим преводом. Штагод да су, нису истина.

Тхе Неw Yоркер, 04.06.2019.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 07.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.