Чкаља: Ако ови опет победе, сви ће отићи, ово ће бити земља стараца

Ја не седим на две столице. Увек на једној, тако сам и сина васпитао. Има доста мојих младих колега који седе на две столице, или оних који стално цуте. Као, цекају несто.

Branka Đurišić/sa neta / 15. фебруар 2012

Нема цовека у Југославији, и овој данасњој и оној некадасњој, који није цуо за Миодрага Петровица Цкаљу. Јарета из Камиондзија, Јованцу Мицица из Пута око света, главног јунака Веселих вецери и небројених улога које су овог скромног цовека одвеле у легенду. Као поцасни председник Јагодине био је "на власти" седам дана, далеких седамдесетих година.

У знак захвалности сто је играо Јованцу Мицица, добио је велики кљуц врата града и стап турског господара који је приликом примопредаје Јагодине овај предао српском кмету пре 600 година. Тада се окупило висе од 10.000 људи, које, како Миодраг Петровиц у сали нагласава, нико на то није терао. Радо се одазвао позиву на разговор. Досао је у ресторан Бања на углу Ресавске улице (Генерала Зданова) и Милоса Поцерца, у цијој близини станује. Увек туда пролази кад иде по хлеб, али никада није усао унутра јер му то куцни будзет не дозвољава. Испијајуци полако лимунаду (на рацун ресторана, зато сто је Цкаља, како рекосе, својим доласком уцинио цаст и донео радост) запоцињемо разговор.

Засто Вас дуго нема у јавности? Крузе прице да сте љути? Лјуди сваста прицају, али никада оно сто треба. Готово три и по године провео сам у болници, сломио сам кук. Пао сам усред собе. Лезао сам у Ургентном центру и дуго цекао на протезу. Конацно је стигла, ставили су је и годину дана сам покусавао да без стака станем на ноге, али нисам успевао. Испоставило се да су ми уградили погресну протезу. Онда сам се сетио свог другара из младости професора Бранка Радуловица, генија за хирургију. Он ме је поново поставио на ноге.

Друзите ли се са неким?

Углавном са комсилуком и људима са којима сам некад студирао на Ветеринарском факултету, где, због немастине, нисам дипломирао. Некада, када сам досао из Крусевца, друзио сам се са пуно сколских другова који су отуда досли у Београд. Углавном су то били људи из полиције или на руководецим функцијама у предузецима. Откад су сазнали да нисам на страни власти, заборавили су мој број телефона.

А са глумцима? Немам с ким. Све је то помрло. Мој кум Гута Добрицанин је умро, цела плејада оних из неког мог света. Ето, последњи из тог круга био је Никола Милиц.

 

 

Нема Вас на најгледанијим телевизијама? Којим телевизијама? Телевизије нема. То је скуп људи које ја никад у зивоту нисам видео. Не знам одакле су доведени, ста ту тразе. И ја нецу да радим за српску телевизију, телевизију власти. А других нема. Због тога и нисам у најгледанијим телевизијским емисијама, јер немам избор. А хумористицких серија одавно нема. Цуо сам да емитују неке мексиканске, вероватно су за неке то праве ствари.

 

Да ли добијате новац од реприза? Знате, имам огромну хрпу коверата са дописима којима ме уредно из РТС обавеставају: иде реприза серије те и те. Имали сте толико и толико епизода у трајању од толико и толико минута. Вас репризни минут коста толико и толико. Треба да примите 50.000 динара.

 

И да ли сте добили хонорар? Ни динара никада нисам добио. Само уредно пису обавестења. Цисто изивљавање. Ја сам за њих отписан, цовек који не постоји. А коверте скупљам да неко једног дана види како је РТС азурна.

 

Нема Вас ни у позористу? Ком позористу? У овој тамници нема позориста. Ако неко у овој земљи мисли да позористе постоји, тај се љуто вара. То сто се данас назива Народним позористем, Атељеом 212, Београдским драмским, то су све којестарије. Тамо је беда и јад. Гола импровизација у стилу - дај да презивимо. Узимају неку цркавицу као просјаци. А цуте, нико нема смелости да се гласно успротиви.

 

Засто сте огорцени? Имам 76 година и ниста ми не треба. Зивео сам и зивим скромно. Али, знаци ми да наса деца зиве нормално. Ето, мој син нема посла годинама. Унука Јована има 28 година и пре цетири године заврсила је позорисну академију. Изразит је таленат, друга Лјубинка Бобиц. Медјутим, не мозе да се запосли. Прекјуце су јој отворено рекли у једном позористу, није битно ком, да неце да је приме из политицких разлога. А она је треца генерација глумаца у једној куци. Свуда у свету такви људи имају огроман публицитет. А код нас три генерације, и ниједна не ради. Ја не радим свој посао, мој син такодје, унука Јована, а ни друга унука Милена, која је заврсила музицку академију и специјализирала музикологију. Скупили смо паре да полазе неке додатне испите на музицкој академији у Лондону. Тамо су били одусевљени њоме и недавно су је обавестили да јој бесплатно плацају коледз, али да се сама побрине за стан и храну. Ниста од тога неце бити. Снаја једина ради, анестезиолог је у КБЦ Србије, и њих цетворо зиве од њене плате. А ја са 2.300 динара пензије не могу да помогнем. Док платим све дазбине дрзави, јер сам тако науцен, не остаје готово ниста. Тузно је реци, нове ципеле нисам купио двадесетак година, али то није вазно. Вазно је да мојим унукама немам да дам за кока-колу кад изадју у кафиц.

 

Засто нисте новац за стипендију тразили од Министарства? Ког Министарства? Ви све видите сто ја не видим. Где је то Министарство културе? И ста је то данас култура? Био сам 50 година глумац и добро знам ста је култура. Сада је све то нестало. И да им се обратим, мислите ли да це дати неку стипендију мојој унуци? Ја не седим на две столице. Увек на једној, тако сам и сина васпитао. Има доста мојих младих колега који седе на две столице, или оних који стално цуте. Као, цекају несто. Знате ста ме боли - ако победи опозиција, сто се свим срцем надам, те моје колеге це брзе-боље реци: "Јеси ли видео, победили смо".

Јесте ли до сада излазили на изборе? Не, али цу 24. септембра изаци сигурно. И ја и супруга и син и снаја и обе унуке. Онако породицно, као сто се некада исло у цркву на Врбицу.

 

Оцекујете ли победу опозиције?

Мора да победи. Нема нам другог излаза. Морамо се сами ослободити. Питање је само како? Ми, народ, имамо само љубав према домовини, према својој деци, према куци, коренима и зелимо да достојанствено зивимо. Уколико ови садасњи победе, сви млади који су остали отици це из земље. Није вазно како, али це отици. Ово це бити земља стараца. Народ страховито теско зиви. Познајем једног господина који је студирао електротехнику и којег су због политике избацили са посла. Сада на бувљаку продаје неке срафове, којестарију и, како казе, пуна капа му је када заради месецно 20 марака. То је страсно. Навикао сам да зивим у слободној земљи, да ми све буде јасно, да се ницега не пласим. Да путујем слободно и свуда. Да додјем на границу, извадим пасос, показем и да ми цариник отпоздрави. Е, то зелим да се догоди.

 

Хоцете ли, уколико победи опозиција, поново бити у јавности?

Нема потребе, ста цу ја. Вазно ми је да моја и сва друга деца раде. Да не оду у иностранство, да се не растуре породице. Лјуди једва цекају да се врате из иностранства, наравно, уколико додје до промене власти. Да се покрену сада празне фабрике. Прекјуце ми је на улици присао неки млади пар од тридесетак година, када сам излазио из бараке где купујем кисело млеко: "Извините, господине Петровицу, да ли бисмо могли ове две цоколаде да посаљемо васим унукама? Знате, ми радимо у Сен Галену у Свајцарској и досли смо да посетимо родјаку у болници. Одмах се врацамо назад", објасњавају они. Питам их: Хоцете ли скоро да се вратите? "Па где да се вратимо, господине Петровицу. Скупљамо новац да направимо куцу насој деци. Ако бисмо сада досли убили би нас мафијаси због оно мало цркавице сто смо, одрицуци се, устедели. Али, цим се овде власт промени, досли бисмо после месец дана", реце цовек и прекрсти се преда мном.

Идете ли по промоцијама опозиције?

Не, јер ми не дозвољава здравствено стање. Медјутим, доприносим другације: писем, дајем изјаве за независне радио станице сиром Србије, за бањалуцку и сарајевску телевизију. Моји говори пензионерима стампани су у стотине хиљада примерака. Све то радим за слободу. Да моја деца и деца ове земље могу да зиве. Да се оних 300.000 младих који су побегли преко границе врате својим родитељима и да раде оно за ста су сколовани, а не да тамо у тудјини перу судове и клозете. Због тога сам у јавности.

Изненадили сте својом појавом на Конвенцији ДОС у Сава центру?

Осецао сам да ми је тамо место, и мени и мојој породици. Када се заврсио официјелни део, сви опозициони лидери сисли су са позорнице да се поздраве са мном. Захвалили су ми се на доласку.

Ста је за Вас највеца награда?

Најдразе ми је када ме људи на улици поздраве уз сирок осмех на лицу. Са сваким застанем и поприцам. Знате, било ми је јако теско када су досле избеглице из Крајине. То су били убијени људи. Али, када год су на улици пролазили поред мене, онако оцајни, увек су застали, па се брзо вратили. Расцепе уста к'о "царапин поцетак": "Цкаља, то сте Ви?" Па ја сам, одговарам. "Господе Бозе, никада у зивоту нисмо сањали да цемо Вас да видимо. Сад нам није зао сто смо изгубили куцу." Е, па не мозете да имате куцу и да видите Цкаљу, покусавао сам да их орасполозим. Тај осмех је несто најлепсе. Прилазе ми и ови млади, па узимају аутограм, јер, како казу, неце им родитељи веровати да су ме упознали. То је за мене највеце признање.

 

Београд, 2000.

 

Архива БУКЕ

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.