ЦОВИД 19: Када кућа није дом!

Искуства жена које су преживјеле насиље у породици и друге облике родно заснованог насиља

Gorica Ivić / 10. април 2020

Foto: Ilustracija

 

Уз пуну подршку мјерама за спречавање и сузбијање корона вируса у Републици Српској и Босни и Херцеговини,  и пуно  повјерење да држава све акције које подузима, подузима са циљем да заштити право на живот свих нас, морамо размислити о околностима у којима кућа није мјесто сигурности и заштите. За већину жена које су жртве насиља у породици, стан, кућа или неко друго мјесто становања није дом. За њих је она често мјесто највећег хорора и ужаса, мјесто стрепње, исчекивања, несигурности и  заточеништва.  Мјесто у којем жене нису слободне да кажу шта мисле, обуку шта би хтјеле, разговарају са ким желе, мјесто гдје их физички, психолошки и економски повређује неко њима близак.

У „нормалним“ околностима жене се тешко одлуче да пријаве насиље а у „ванредним“ још теже. Жене које имају искуство насиља у породици или партнерског насиља често не вјерују да им се може помоћи.  Традиционалана увјерења да је насиље у породици приватна ствар доприносе вјеровању/невјеровању жртве да ће добити заштиту и да ће  починилац насиља бити  кажњен. Насиље у породици  се посматра као дјело мање друштвене опасности, а сада када се цијела друштвена заједница суочава са озбиљним здравственим пријетњама, насиље у породици  је  поново на маргини и није приоритет. Сада када смо сви у страху како ћемо платити цијену пандемије, губитком посла, прихода, здравља, а неко можда и животом,  стрес се гомила а насилници га често процесуирају у својим домовима, јер ту имају контролу, јер је то „приватна ствар“ у коју се нико не мјеша.

Изолација у простору са особом која врши насиље  је високо ризична, и то је фактор који не смијемо занемарити у вријеме када у социјалној изолацији требамо/морамо бити.

Специјализовани сервиси за жене жртве насиља, којима управљају невладине организације,  у цијелом свијету, представљају сигурна мјеста подршке гдје се жене са искуством насиља могу и анонимно посавјетовати.  Специјализовани сервиси постоје како би пружили подршку без осуђивања и охрабрили жртву да потраже заштиту и изађе  из зачараног круга насиља. Сервиси су често  спрега између жртве насиља и институција система које су дужне да процесуирају насиље и заштите жртву.

Фондација Удружене жене из Бања Луке води специјализоване сервисе подршке, бесплатно правно савјетовалиште од 1996. г., СОС телефон од 1997. г. и Сигурну кућу – слониште за жене и дјецу жртве породичног насиља од 2007. г. У овом, за све, тешком времену сматрамо да је наша примарна обавеза и дужност одржати сервисе доступним и бити на услузи женама којима је помоћ и подршка неопходна. Сложеност ситуације, захтјева дјеловање које неће угрозити здравље било кога а које ће омогућити подршку и заштиту жене и дјецу од насиља, које често није видљиво. Сви наши реусурси и снаге су тренутно усмјерни у том правцу. Да би боље разумјели са чим се жене које имају искуство насиља тренутно суочавају преносимо нека од искустава жена жртава родно заснованог насиља које су кориснице специјализованих сревиса подршке за вријеме пандемија:

Сигурна кућа

Сигурне куће и сколништа за жене и дјецу жртве породичног насиља пандемија ставља под посебан изазов. Како заштити здравље оних који су већ у њима и омогућити слободан приступ свима онима који требају помоћ.

Пандемија је отворила простор за неке нове одлуке којима се нисмо надали, од жена које су преживјеле насиље и које су на прекретници својих живота пандемија тражи да забораве на своје слабости и  страхове, да  стрпљиво сачекају да све прође, како би поново кренуле испочетка. 

Корисница З.Д. није пуно бринула због почетка пандемије. Она је била на самом изласку из склоништа као запослена жена, која је проналаском дадиље за своју дјецу рјешила највеће проблеме који су је годинама спутавали у насилној заједници. Још је само требало да регулише старатељство над дјецом, али је то логичан слијед након што пронађе стамбени простор у мноштву понуђених огласа. Након увођења мјера, она одједном престаје да ради, дјецу више не може возити јавним превозом због страха од заразе, процедура за старатељство ће сачекати. За њу је све стало.

Корисница Б.В. се спрема да уради последње припреме за почетак запослења. Ишла је на разговор за посао и треба да прикупи потребну документацију. То је један од последњих корака ка самосталном животу у који са дјецом креће оснажена и без страха да ће поново доживјети насиље. Након увођења мјера, фабрика се затвара, а многи радници су престали радити. Она губи наду да ће је више икад позвати. За њу је све стало.

Корисница С.Г. сваки дан исчекује судску одлуку по којој ће се починилац насиља на одговарајући начин санкционисати, а она се вратити у у своју кућу из које је изашла са личном картом. Мјесецима се интересовала за ток поступка, била стрпљива и прижељкивала судски епилог. Након увођења мјера, никаква информација о њеном случају се више не може добити. За њу је све стало.

Корисница Е.Д. је након дугогодишње изложености насиљу угрозила своје здравље, што је довело до низа хроничних обољења. Сложене специјалистичке претраге и прегледе чека већ мјесецима, а сви термини су резервисани у априлу. Након увођења мјера, сви термини се поништавају и одгађају до даљњег. За њу је све стало.

Корисница Ђ.М. и њена дјеца Сигуну кућу треба да напусте у мају и последња два мјесеца активно рјешавају проблеме који ће утицати на њихово осамостаљивање. Тад истиче њихов максималани рок за боравак у склоништу и не постоји начин његовог продужења. Након увођења мјера, потрага за послом и станом се обуставља и додатно погоршава позицију кориснице. Осјећај беспомоћности почиње да је преплављује, јер јој нико не гарантује подршку за даљње збрињавање, а у брачну заједницу нипошто не жели да се врати. За њу је све стало.      

У вријеме пандемије и  изолације повећан је број обраћња жена за правну помоћ која се односи  регулисање контакта између дјеце и родитеља којима нису повјерена на бригу и старање, на рад правосудних институција и социо-економске проблеме који су настали усљед престанка рада и примања новчаних средстава. Наше кориснице су забринуте јер је ситуација наметнула потребу да родитељи сами донесу одлуку и договоре се шта је за дјецу најбоље, али ако узмемо у обзир историју породичног насиља које је претходило разводу и већ дубоко нарушеним односима, онда су сви договори значајно отежани. Заустављени судски поступци који треба да допринесу заштити жена жртава насиља и затварању трауматског искуства, у овим околностима одгађају финализацију поступака и излазак из зачараног круга насиља. Свака нова одгода, је за жене жртве насиља нова траума. Ношење са новим траумама значајно отежава могућност задовољавања основних животних потреба, које је настало усљед престанка рада и затварања могућности за остваривање прихода.

Поред свих наведених проблема, посебно нас брине чињеница да се, до сада,  на СОС телефон није повећао број позива. Овај податак није специфичан само за СОС линију коју води Фондација Удружене жене. Кроз размјену искустава у оквиру рада регионалних мрежа женских невладиних организација из цијеле Европе сазнајемо да су искуства иста или слична. Заједничке сумње пружатељица услуга су да су жене под надзором насилника и да у изолацији не комуницирају са особама из социјалног окружења које су им подршка и охрабрење да потраже помоћ. Канали комуникације са спољним свијетом су ограничени и онемогућени због страха од насилника. Пријава насиља, најчешће подразумијева и одлазак у здравствену институцију, а у овом часу постоји оправдан страх од изласка из изолације и одласка у на преглед, јер постоји могућност заразе. Сматрамо да су жене у овом часу фокусиране на егзистенцијалне проблеме породице и бригу о домаћинству, а насиље стављају у други план. 

Забринуте смо шта ће се десити ако изолација потраје? Да ли ће и како жене и дјеца жртве насиља у породици платити цијену пандемије?

За Иницијативу Грађанке за уставне промјене напислала Горица Ивић, Фондација Удружене жене Бања Лука


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.